Svetla vojnička tradicija

Početkom 19. veka britanska kolonijalna vlast u Indiji je taman pomislila da je sve mirno, da može da predahne i da više nema potrebe da se „potežu sablje iz korica“. To je možda važilo za veći deo Indije, ali severna granica je 1814. godine odjednom postala ugrožena ratobornim i neprijateljski raspoloženim susedom – kraljevstvom Gurka.
Gurke su 1768. zbacile stare dinastije u dolini Nepala i uspostavile svoju vlast nad čitavim južnim Himalajima, od Sutledža na zapadu do granice Butana na istoku. Sa njihovim jačanjem, bilo je očigledno da će pre ili kasnije sukob sa britanskom imperijom biti neminovan. Tako je i bilo. Posle više upada preko slabo branjene granice, Gurke su u maju 1814. napale tri policijske stanice u Butvalu, pri čemu je poginulo 18 policajaca. Bio je to uvod u neizbežni rat.

Britanski generalni guverner, lord Moira, napravio je plan da napadne Nepal sa četiri kolone. Prva kolona, pod komandom general-majora Marlija, trebalo je da nastupa iz Patne u pravcu Katmandua. Druga kolona, kojom je komandovao general-major Vuds, imala je zadatak da odseče Katmandu od zapadnog dela zemlje. General-major Rolo Gilespi trebalo je da sa svojom kolonom nastupa iz Saharanpura pravcem između Džumne i Ganga. I najzad, četvrta kolona pod komandom pukovnika Okterlonija imala je zadatak da nastupa iz Rupara. Glavni cilj ovakvog plana bio je da se glavnina nepalske armije, pod komandom Umara Singa, obuhvati kao kleštima i uništi.
Planirano je da operacije počnu između 1. i 15. novembra 1814. Uprkos tome što se znalo da je nepalska armija vična planinskom ratovanju i noćnim borbama, niko nije očekivao veće poteškoće pri izvođenju operacija. Poneseni iskustvima i uspesima iz ravničarskog dela Indije, Britanci su očekivali da će vrlo brzo skršiti otpor neprijatelja i naterati ga u bekstvo. Suočeni sa brojčanom nadmoći i modernim naoružanjem Britanaca, Gurke su usvojile defanzivnu strategiju, oslanjajući se na planinski teren, dobro utvrđene palisade, masovnu vatru pušaka fitiljuša i lake artiljerije, kao i neustrašive juriše sa njihovim čuvenim oružjem za borbu prsa u prsa, kukrijem.
Početkom oktobra, četiri kolone su počele pokret sa svojih polaznih položaja. Granicu je prva prešla kolona generala Gilespija, koji je u to vreme smatran jednim od najhrabrijih komandanata u britanskoj armiji. On se najpre istakao u gušenju indijskog ustanka u Veloreu 1806. godine, a 1811. je lično predvodio juriš pri zauzeću Batavije, glavnog grada Jave. Dok su Gilespijeve trupe nastupale ka Dehra Dunu, njegov protivnik, komandant Gurka zvani Balbuder Sing, odmah je uvideo da njegova vojska od 600 Gurka i Garvalija neće biti dovoljna za odbranu i zato se povukao na brdo Kalanga severoistočno od grada, gde je počeo sa ubrzanim utvrđivanjem položaja.
O neprijateljskom utvrđenju na Kalangi, Gilespi je zapisao sledeće: „Ovo je najjače utvrđenje koje sam ikad video… Nalazi se na vrhu skoro nepristupačne planine, obrasle neprohodnom džunglom, a jedini prilaz je zaprečen brojnim palisadama. Biće vrlo teško zauzeti ga, ali mislim da ću uspeti.“
Popodne 30. oktobra Gilespi je poveo dve britanske pešadijske čete i pet četa lokalne pešadije (oko 600 ljudi), sa rezervom od preko 900 lokalnih pešadinaca, na visoravan 120 metara podno Kalange, udaljenu nekih 400 metara od utvrđenja. Visoravan je bila odvojena od utvrđenja dubokom jarugom reke Nala Pani. Vatra lake artiljerije i fitiljuša iz utvrđenja i sa obližnjeg brda nije nanela veću štetu Gilespijevim trupama. Tokom noći, na visorovan su uz pomoć slonova dovučena artiljerijska oruđa: dva topa od 12 funti, četiri od 6 funti, dva merzera i dve haubice. Do svanuća, sve baterije su bile postavljene i spremne za dejstvo. U dva sata posle ponoći, glavnina Gilespijeve pešadije, raspoređene u tri kolone od po 250 do 450 ljudi, krenula je napred sa zadatkom da napadne utvrđenje sa severa, istoka i juga. Ostatak je trebalo da napadne sa zapada. Sve u svemu, negde oko 2,500 ljudi trebalo je da napadne utvrđenje istovremeno sa svih strana. Planirano je da napad počne u 9 ujutru.
Gilespijeva artiljerija je negde pred zoru osula vatru na utvrđenje, odakle im je uzvraćeno istom merom. Ubrzo zatim, na Gilespijevom desnom boku iznenada se pojavila jedna jedinica Gurka, koja se, odbijena vatrom iz haubica, povukla u priličnom neredu. Želeći da iskoristi nastalu konfuziju među neprijateljem, Gilespi je odmah naredio napad. Napad je predvodilo stotinak lakih draguna iz starog Gilespijevog puka, koji su insistirali da im se ukaže ta čast. Draguni su u jurišu probili slabu barikadu i nastavili dalje, a za njima su krenuli inžinjerci sa merdevinama za penjanje uz zidine utvrđenja. Međutim, Gurke su videle da su se draguni previše odvojili od ostalih, pa su izašli iz utvrđenja i napali ih prsa u prsa. Tom prilikom, sablje su se pokazale inferiornim u odnosu na kukrije i draguni su morali da se povuku pretrpevši teške gubitke. Kada je na scenu pristigla pešadija, dočekana je žestokom vatrom iz fitiljuša i kartečom iz znalački postavljenog topa. Posle nekoliko trenutaka beskorisne paljbe na zidine, pešadinci su se povukli do prethodno zauzete barikade.
U međuvremenu, od preostale tri kolone nije bilo ni traga ni glasa. Verovatno su ih nepouzdani lokalni vodiči odveli nekim pogrešnim putem. Utvrđenje je trebalo da bude napadnuto sa sve četiri strane odjednom, a ovako, branioci su mogli da skoncentrišu svu vatru samo na glavnu kolonu. Do 10.30, kada je i sam Gilespi došao do osvojene palisade sa tri pešadijske čete i tri topa koja su teglili konji, od preostalih kolona još uvek nije bilo nikakvog znaka. Pošto su topovi dogurani na manje od 30 metara od zidina, Gilespi je naredio juriš sa novopristiglim pešadincima. Ali njihov prvi napad je brzo odbijen i morali su brže-bolje da se povuku do palisade. Ni drugi juriš nije prošao ništa bolje. Tada je Gilespi izvukao sablju i počeo da viče i hrabri svoje pokolebane trupe, povevši ih u još jedan juriš. Ovoga puta uspeli su da priđu do ispod samih zidina, ali tada je Gilespi poginuo. Tog trenutka, njegovi ljudi su počeli odmah stihijski da se povlače i jedino ih je iznenadna pojava nove kolone spasila od potpunog rasula.
Gubici na britanskoj strani bili su 225 poginulih. Laki draguni su izgubili više od polovine svog ljudstva – 5 oficira i 48 ljudi – a pešadijske čete otprilike trećinu, 98 ljudi. Komandu je preuzeo pukovnik Mobi, koji je odlučio da ne preduzima više nikakve akcije, dok se ne dovuče teška artiljerija iz Delhija. Baterija teških topova od 18 funti doterana je i postavljena na položaj 26. novembra. Oko jedan popodne sledećeg dana, topovi su napravili upotrebljivu brešu u zidinama i odmah je pala naredba za juriš. Napadači su jurnuli bez napunjenih musketa, oslonivši se samo na bajonete.
Kada su napadači najzad nekako uspeli da se ispnu na zidine, uvideli su da ih sa druge strane čeka skok sa prilične visine i to pravo na zaoštreno bambusovo kolje. A oko kolja su ih čekale načičkane Gurke sa kopljima i kukrijima. Napadači su zastali i počeli da se kolebaju jer su shvatili da bi skok u dvorište utvrđenja bio ravan samoubistvu. Mobi je naredio pomoćnoj indijskoj pešadiji da otvori vatru na zidine, ali odatle im je uzvraćeno pravim uraganom puščanih zrna, karteča, strela i kamenja. Iako su dva topa dovučena do same breše u zidinama, poručnik Laksford nije uspeo da rastera Gurke šrapnelima, dok je poručnik Harington poginuo na čelu svoje jedinice. Budući da su gubici vrtoglavo rasli, Mobi je odlučio da prekine napad. Drugi pokušaj napada na utvrđenje plaćen je sa 480 poginulih (od čega 220 britanskih pešadinaca). Sada je britanskih gubitaka bilo više nego što je brojao čitav garnizon u utvrđenju.
Usled pomanjkanja municije, Mobi je odlučio da braniocima prekine dovod vode i snabdevanje hranom. Napravljen je gust obruč kako bi se onemogućio svaki pokušaj branilaca da se probiju iz utvrđenja. Zadivljen umešnošću komandovanja među Gurkama, Mobi je naredio da se sa njihovim vođom, Balbuderom, postupa časno i sa dužnim poštovanjem, ukoliko bude zarobljen. To, međutim, nije ni bilo potrebno. Posle tri dana trpljenja žeđi, Balbuder Sing je poveo 70 svojih ljudi u iznenadni juriš. Oni su izleteli iz tvrđave, probili britanski obruč i nestali u brdima. Kada su Britanci ušli u utvrđenje dočekali su ih grozni prizori kao posledica njihovog razornog bombardovanja. „Čitavo utvrđenje ličilo je na klanicu,“ zapisao je jedan britanski oficir. „Sve je bilo posuto telima poginulih i ranjenih, kao i otkinutim rukama i nogama onih koje su granate potpuno raznele. Oni koji su još bili živi molećivo su tražili gutljaj vode, koju nisu okusili danima. Smrad je bio nesnosan jer mnogi leševi ranije poginulih nisu bili zakopani kako valja. Pronađeno je i nekoliko žena, pa čak i dece, koja su iako unakažena granatama, još pokazivala znake života.“
Komandu nad kolonom 20. decembra preuzeo je general-major Martindel i odmah počeo da planira napad na tvrđavu Džituk, koju je držao Umar Singov sin Randžur. Poslate su dve kolone. Prva je imala zadatak da zauzme jedno uzvišenje severno od Džituka, a druga da napadne tvrđavu sa juga. Južna kolona se u toku noćnog marša po teškom terenu raspršila, pa je na predviđeno mesto stigao samo major Ladlou sa jednom četom grenadira. Nestrpljivi da što pre izbrišu neprijatno sećanje na Kalangu, grenadiri su tražili da odmah napadnu jednu malu isturenu utvrdu ispred tvrđave. Ali čim su krenuli u napad, bili su dočekani vatrom sa tri strane ,pa su se brže-bolje povukli u neredu. I domaće trupe koje su poslate bile su takođe razbijene.
Severna kolona, pod komandom majora Ričardsa, dostigla je svoj cilj u 8 ujutru, ali je ubrzo bila napadnuta jakim snagama Gurka. Držali su se do 4 popodne, kada im je zbog pomanjkanja municije Martindel naredio da se povuku. Zaštitnica, sastavljena od domaće pešadije, izgubila je svog komandanta, poručnika Tekereja. Kada se Ričardsova kolona vratila u logor, imali su gubitke od 550 ljudi i 10 britanskih oficira. Zbog svega toga, Martindelova kolona je bila preslaba da bi nastavila sa bilo kakvom ofanzivnom akcijom. U međuvremenu, ni Marlijevo napredovanje ka Katmanduu nije bilo uspešnije. Dok se pripremao da nastupa sa tri kolone kroz brda, Gurke iz Makvanpura napale su dve njegove prethodnice. Prva, koja je brojala 300 ljudi pod komandom kapetana Bleklija, napadnuta je u zoru i primorana na borbu u kojoj je izgubila 225 ljudi. Poginuli su i sam kapetan Blekli i njegov zamenik. Druga, pod komandom kapetana Siblija, uspevala je nekako da se održi dok je imala municije, a zatim je takođe potpuno razbijena. Poginuo je i kapetan Sibli, zajedno sa još 250 ljudi.
Ovi porazi uzdrmali su Marlija i njegove trupe. Usled brojnih slučajeva dezertiranja indijskih pešadinaca, Marli je bio primoran da se vrati u polaznu bazu u Betiji, odakle je 10. februara i sam dezertirao. Izjahao je pred zoru iz logora, a da prethodno nije odredio ni svog naslednika. (Zanimljivo je da to, izgleda, nije uticalo na njegovu karijeru. Umro je 1842. u činu generala.) Sa Marlijeve leve strane, general-major Vuds je počeo sa nastupanjem iz Gorakpura 13. decembra i 3. januara naišao na palisadu Gurka, koja je zaprečavala put do njegovog cilja, Palpe. Vuds je napao palisadu frontalno sa 8 pešadijskih četa i dve čete lokalnih trupa, dok su dve čete napale brdo koje je nadvisivalo palisadu. Gurke su pružile žestok otpor i Vuds je shvatio da neće biti lako osvojiti palisadu, a što je još gore, da neće moći da je zadrži čak i da je osvoji. Zato je naredio povlačenje. Bila je to još jedna pobeda Gurka, iako su u ovom sukobu imali više gubitaka od Britanaca. Vuds se povukao u Lotan i odustao od bilo kakvih budućih ofanzivnih akcija.
Jedino je Okterloni postigao kakav-takav uspeh. On je bio poznat jednako kao i Gilespi. Po rođenju Amerikanac iz Bostona, imao je rezidenciju u Delhiju i odevao se u lokalnu indijsku nošnju. Kažu da je redovno paradirao sa svojih 13 indijskih žena (svaka na svom slonu) oko zidina Crvene tvrđave.
Okterlonijeva kolona predstavljala je zapadni krak klešta kojima je trebalo obuhvatiti Umar Singove snage sa sedištem u Akriju. Ali tokom nastupanja ka Umaru, valjalo je preći preko brojnih planinskih prevoja. Okterloni je napredovao metodično, osvojivši najpre utvrđenje Nalagar. Tvrđava je pala 5. novembra posle žestokog artiljerijskog bombardovanja, uz minimalne gubitke. Okterlonijeve trupe su imale samo pet-šest poginulih. Okterlonijev uspeh je bio u potpunom kontrastu sa ostvarenjem ostalih komandanata. Jedan je bio mrtav, drugi dezertirao, a ostala dvojica nisu mogla ni da maknu dalje. Iskusni lord Moira je najzad rešio da obnovi svoju ofanzivu. Poslao je svog štabnog generala Nikolsa sa 2.000 boraca regularnih trupa da zuzme Almoru na krajnjem zapadu, što je ovaj i uspeo 27. aprila 1815. U međuvremenu, Okterloni je nastavio da potiskuje Umar Singa, metodično i sistematski, poput šahovskog igrača. Postupno je krčio prolaz kroz planine za svoju tešku artiljeriju koju su teglili slonovi.
Nije bilo lako naterati slonove da se veru uz strme planinske staze. Ponekad bi slon predvodnik samo pogledao uzbrdo, zanjihao glavom i stao. Uzalud sve molbe i tepanje njihovih vodiča, mahuta. Slon bi samo žalobno zatrubio, ali ne bi se pomerio ni makac. Tek kad bi stazu dodatno iskrčili i zaravnali, slon bi se nakanio da se popne uzbrdo. A tada bi bio presrećan kao dete. Trijumfalno bi gledao okolo i surlom bacao prašinu levo-desno, srećan i ponosan što je ispunio želju svog vodiča.
Okterlonijeva taktika je bila da se ne upušta u sukobe koji mogu da izazovu velike gubitke, već da teškom artiljerijom iz daljine eliminiše palisade Gurka. Čim bi osvojio neko strateški važnije uzvišenje, odmah bi tu podizao sopstvene palisade. Tako su umesto njegovih trupa, Gurke morale uzaludno da jurišaju i prolivaju krv. Uz pomoć te taktike, Okterloni je druge nedelje maja uspeo da dovuče svoje teške topove ispod zidina Malaona, Umarovog glavnog uporišta. Kada je Umar Sing čuo da je pala Amora, odlučio je da prekine otpor i preda se. Tako su Britancima predati u ruke svi položaji Gurka u zapadnom Nepalu. S obzirom da im je samopouzdanje bilo poljuljano, Gurke su poslale emisara iz Katmandua da pregovara o sklapanju mira. Pregovori su trajali sve do kraja 1815, ali Gurke su na kraju odbile da potpišu ugovor. Tako je lord Moira počeo pripreme za novu invaziju na Nepal početkom 1816. Ovoga puta, glavnom kolonom (kojom je ranije komandovao Morli) trebalo je da komanduje Okterloni, sa zadatkom da napreduje direktno prema Katmanduu. Komanda nad kolonom kojom je ranije komandovao Vuds sada je poverena Nikolsu, a treća kolona je imala zadatak da prodre u Nepal iz Kumaona. Dok su trajali pregovori, Gurke su iskoristile vreme da ojačaju utvrde na putu za Katmandu. Sada je praktično iza svakog zavoja na drumu bila podignuta palisada. Koristeći metode kojima je imao uspeha prethodne godine, Okterloni se odlučio da pređe preko retko korišćenog prevoja Čuriagati. Ovaj teško prohodni i opasni prolaz doveo je njegove trupe, uglavnom lokalnu indijsku pešadiju, do grebena na kome je stajao Makvanpur – glavno utvrđenje Gurka.
Čitav garnizon iz Makvanpura 28. februara je izašao iz tvrđave, u pokušaju da rastera Okterlonijeve snage. Nastala je ogorčena bitka u kojoj su Gurke odbačene uz gubitke od 500 poginulih. Sledećeg dana, Okterloniju se pridružila i Nikolsova brigada. Poraz kod Makvanpura doveo je do konačnog sloma. Ubrzo su se pred Okterlonijem pojavili emisari Gurka sa ranije predloženim, ali sada potpisanim, mirovnim ugovorom. Prema sporazumu iz Sugaulija, Nepal je izgubio samo trećinu svoje teritorije. Britancima nije odgovaralo da okupiraju ostatak Nepala, jer im je bio potreban kao tampon zona između britanske teritorije i Kine. Zadovoljili su se time da imaju svog guvernera u Katmanduu. Bitka kod Kalange donela je i jedan neobičan presedan, bar kad su Britanci u pitanju. Oni su bili toliko impresionirani odbranom Gurka kod Kalange pod komandom Balbuder Singa, da su u Dehra Dunu podigli dvostruki spomenik – i pobednicima i poraženima. Pored toga, prema sporazumu iz Sugaulija, Britanci su sada imali pravo da regrutuju vojsku i u Nepalu. Praktično dok rat još nije bio ni gotov, grupa britanskih oficira na čelu sa Okterlonijem, insistirala je da se svi Gurka borci uključe u indijsku armiju. Ustvari, najzaslužniji pojedinac za to bio je britanski poručnik Frederik Jang, koji je u vreme Gilespijeve ofanzive komandovao grupom lokalnih boraca jačine 4.000 ljudi. Kad ih je napala grupa od 200 Gurka, domoroci su se razbežali kud koji. Videvši da je ostao praktično sam, Gurke su mu doviknule: „Zašto ne bežiš kao i tvoji ljudi?“ „Nisam došao čak dovde da bih sad pobegao,“ odgovorio im je Jang. „Rado bismo služili takvom komandantu kao što si ti,“ poručile su mu Gurke. Jang je, naravno, bio zarobljen, ali su mu Gurke ukazale dužno poštovanje i počasti. Naučio je čak i njihov jezik i od tada se zdušno zalagao za regrutaciju Gurki u britansku vojsku. Krajem 1815, on je već bio formirao takozvani Sirmor bataljon, koji je kasnije prerastao u Drugi lovački puk. Imao je običaj da kaže: „Otišao sam kod njih sam, a vratio se sa tri hiljade ljudi.“
Bataljon Sirmor prvi put je upotrebljen 1817. u takozvanom Trećem Mahrata ratu. Bilo je to prvi put da se neka Gurka jedinica bori na britanskoj strani. Bataljon Sirmor, kao i bataljon Nasiri, kojeg je formirao Okterloni, zajedno sa bataljonom Kumaon, bile su preteče Gurka jedinica koje su se borile u sklopu britanske vojske tokom 19. veka, ali i kasnije, u oba svetska rata. Ta tradicija održala se i do danas. A svega toga ne bi bilo, ni te svetle vojničke tradicije, da ne beše englesko-nepalskog rata davne 1814. godine, koji je skoro zaboravljen i koga smo načas ponovo izvukli iz prašnjavih anala istorije.
B. LJUBINKOVIĆ

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još