Tajni rat Abvera i SS

Kada se govori o nemačkoj obaveštajnoj službi u Drugom svetskom ratu, pre svega se misli na dva vrhunska obaveštajca Trećeg Rajha i ljute rivale: Rajnharda Hajdriha i Vilhelma Kanarisa. Oni su, kao šefovi dve suparničke službe – SD (Službe bezbednosti pod okriljem SS) i Abvera (Vojne obaveštajne službe) – rukovodili svim tajnim obaveštajnim operacijama Nemačke u poslednjem svetskom ratu. U oktobru 1938, Hitler je trijumfalno ušao u čehoslovačku Sudetsku oblast, u kojoj je živelo preko tri miliona Nemaca. To su mu omogućile Francuska i Velika Britanija, potpisavši tzv. Minhenski sporazum, kojim su predale Hitleru deo češke teritorije. Opozicija u Nemačkoj bila je odavno ugušena, a sada je ćutala i međunarodna javnost.

Hitler se time nije zadovoljio, već je planirao nova osvajanja. Na raspolaganju je imao dva sjajna obaveštajca: SS-grupenfirera Rajnharda Hajdriha, šefa SD i admirala Vilhelma Kanarisa, rukovodioca Abvera. Njih dvojica su se razlikovali, pre svega kao ljudi. Hajdrih je preko Gestapoa već zaveo teror po Nemačkoj, dok je preko SD, špijunirao političke neprijatelje Nacističke partije. Za sedam godina, stvorio je najmoćniji policijski aparat u Evropi, postao strah i trepet za sve protivnike režima – a imao je samo 34 godine. Vilhelm Kanaris je bio stariji od njega. Sa 51 godinom, bio je iskusni obaveštajni vuk. Kanaris je veteran iz Prvog svetskog rata, u kome je služio na jednoj krstarici i bio komandant nekoliko podmornica. Istakao se u više tajnih misija, od Španije do Južne Amerike. Bio je vrlo obrazovan i inteligentan, govorio je nekoliko jezika. Između dva rata je podržavao neke desničarske ideje, ali je ipak ostao u konzervativnoj mornarici. Odgojen je u monarhiji, a ona se raspala… Nije voleo republiku i tražio je neki čvrst, konzervativni oslonac. Mislio je da ga je našao u Hitleru, ali se grdno prevario (uostalom, kao i milioni drugih Nemaca).

Komandant mornarice, admiral Reder, tražio je 1934, novog šefa Abvera. Kanaris je bio pravi čovek za taj posao. Pod njegovim rukovodstvom, Abver je prerastao u ogromnu organizaciju, sa bezbroj obaveštajaca i prislušnih stanica po celom svetu. Treba reći i da je odudarao od ostalih Nemaca tog vremena. Bio je kosmopolita, imao prijatelje u inostranstvu i često putovao… Voleo je i strane kuhinje. Za razliku od Hajdriha, Kanaris je više voleo civilno odelo od uniforme. Tvrdilo se i da je bio vrlo povučen, ali se nije ustručavao da iznosi svoje opozicione stavove, što je moglo da ga košta glave. Ubrzo po preuzimanju Abvera, Kanarisov politički stav je počeo da se razlikuje od Hitlerovog. Čak je i otvoreno nastupao protiv nacističke tiranije. Tako je došlo do specifičnog odnosa između Kanarisa i Hajdriha. Iako politički oponent, Kanaris je bio primoran da sarađuje sa Hajdrihom. Ustvari, njih dvojica su se poznavali odranije. Upoznali su se još 1923, na školskoj krstarici „Berlin“, na kojoj je Kanaris bio oficir. Ambiciozni, mladi kadet Hajdrih, bio je impresioniran Kanarisom i tako je počelo neobično prijateljstvo. Njih dvojica se nisu zbližili, zato što su bili slični. Naprotiv, zajedničko im je bilo jedino, što su u mornarici. Važnu ulogu je odigrala i Kanarisova žena, koja je, kao i Hajdrih, svirala violinu. Ona je organizovala male kućne koncerte i tako je Hajdrih postao njihov porodični prijatelj. Posle obuke na Kanarisovom brodu, Hajdrih je postao oficir za vezu, ali mu je karijera 1931, naglo prekinuta. Navodno je svoju verenicu, varao sa drugom ženom. Admiral Reder ga je lično najurio iz mornarice, rekavši da je takvo ponašanje nedostojno jednog oficira i džentlmena. Hajdrihov svet se najednom srušio…
Ostavši bez posla sa 27 godina, odlučio je da stupi u SS, gde su upravo i tražili ljude sa izrazitim arijevskim odlikama – plave i visoke. Baš kakav je bio Hajdrih. Zapazio ga je 1931, Himler, šef SS i ponudio mu da formira SD – službu, sa zadatkom da špijunira članove i neprijatelje partije. Svojim agresivnim nastupom, za samo dve godine došao je na čelo i SD i Gestapoa. Bio je zgodan i markantan muškarac, odličan mačevalac, bavio se jahanjem i skijanjem… Jedan od retkih operativaca SD, koji je preživeo rat, Vilhelm Hetl, ovako se sećao Hajdriha: – Moj prvi utisak o Hajdrihu bio je da je izuzetno inteligentan čovek. Možda je preterano reći da je bio potpuno beskarakteran, ali u svakom slučaju, zanimala ga je samo vlast. Međutim, tištilo ga je što se govorkalo da u sebi ima i jevrejske krvi. Toga nikako nije mogao da se otrese.

 

Pivnica Birgerbrojkeler u Minhenu nakon eksplozije Elzerove bombe

Po uvođenju novog zakona, prema kome je svako mogao da bude uhapšen i zatvoren, Hajdrih je delatnost svoje SD službe proširio i na Jevreje i Cigane. Pripadnici SD (obaveštajne službe nacističke partije), bili su većinom mladi i obrazovani ljudi, uglavnom pravnici po struci, koji su u pristupanju nacističkoj partiji videli šansu za bržim napredovanjem u karijeri. Hitler je insistirao na tešnjoj saradnji između partijske i vojne obaveštajne službe, jer nije želeo da SD i Gestapo zaostaju za Abverom. Tako je sudbina ponovo spojila Hajdriha i Kanarisa… Hajdrih je, kao nacista, bio daleko bliži Hitleru i samim tim postao pretnja za svog nekadašnjeg mentora. Kanaris nije bio jedini kome se nije sviđalo što nacisti preuzimaju kontrolu nad vojskom. Načelnik Generalštaba, general Ludvig Bek, podneo je u avgustu 1938, ostavku na tu funkciju, nezadovoljan što ih jedan bivši kaplar vodi u rat.

Kanaris je svoj otpor iskazivao na drugi način. Počeo je da se okružuje oficirima, koji su bili protivnici Hitlera, kao npr. pukovnik Hans Oster, načelnik njegovog štaba. Oster je bio protivnik Hitlera od samog početka. Još 1938, bio je umešan u planove vojnih zaverenika da zbace Hitlera i izvrše državni udar. Kada je Hitler počeo da traži pripajanje Sudeta, Oster je skovao zaveru sa generalom Bekom, da se Hitler uhapsi i optuži za izazivanje rata. Zaverenici (pre svega, oficiri Abvera i grupa oko generala Beka), planirali su da pošalju emisare u London i ubede Britance da ne potpisuju Minhenski sporazum, odnosno da ne daju Čehoslovačku Hitleru. U tom slučaju, zaverenici bi lako digli vojsku na pobunu, izveli puč i preuzeli vlast od Hitlera. Međutim, svi planovi su propali, jer je Hitler dobio Sudete glatko, bez rata. Samo šest meseci kasnije, svet je bio zapanjen kada je naredio da se okupira Čehoslovačka. Češki predsednik Eduard Beneš pobegao je u Englesku, a Nemci su Čehoslovačku konačno okupirali u martu 1939. Odmah posle toga, stigli su Hajdrihovi ljudi, sa spiskovima za hapšenje i konfiskaciju imovine.
U avgustu 1939, Hitler je tražio od Hajdriha i SD da isceniraju neki povod za napad na Poljsku. Hajdrih je naredio da se jedan broj zatvorenika obuče u poljske uniforme i prebaci na nemačko – poljsku granicu, do nemačke radio-stanice Glajvic. Zatvorenici su zatim pobijeni, a stanica dignuta u vazduh. Trebalo je da ispadne da su tobožnji poljski vojnici pobijeni prilikom napada na nemačku radio – stanicu. Hitler je to iskoristio kao povod za napad na Poljsku, čime je izazvao Drugi svetski rat. Hitler je tvrdio da se bori za tzv. „Lebensraum“ – veći životni prostor za novu, Veliku Nemačku. – Posle likvidacije poljske više klase i inteligencije, ostali Poljaci biće ponizno roblje – smatrao je Himler. U tom cilju, u Poljsku su poslate Ajnzackomando-grupe – specijalne jedinice zadužene za hapšenja i likvidacije. Pod kontrolom SD i Hajdriha, ove grupe su javno pobile na hiljade Poljaka, „čisteći“ pozadinu iza nastupajuće vojske. Ajnzackomando-grupe su operisale u tzv. specijalnoj zoni, iza linije fronta, gde su mogli da rade šta hoće. Vojnici na frontu nisu znali šta se dešava iza njihovih leđa. Ubrzo posle okupacije, vojnu upravu je smenila nacistička administracija, a Ajnzackomando-grupe su se prosto obrušile na poljske Jevreje. Kanaris je ubrzo saznao za zverstva nad Jevrejima. Kada je čuo šta SD radi, otišao je da se lično uveri. Tada je shvatio da je deo jednog sistema bez morala, savesti i etike. Kanaris nije bio neki veliki moralista, ali je znao gde je granica i više nije želeo da pripada tom sistemu. Otišao je kod Kajtela, načelnika štaba Vermahta i rekao: – Zar ne možete da učinite ništa da se ovo zaustavi? Kajtel mu je odgovorio da gleda svoja posla, jer se tu ništa ne može učiniti. I zločini su nastavljeni.

Po povratku u Berlin, Kanaris je naložio mladom pravniku iz Abvera, Hansu fon Donjaniju, da dokumentuje zločine SS u Poljskoj. Hans Oster je poslao emisara Jozefa Milera u Vatikan, da razgovara sa Papom. Miler je rekao Papi: – Zar ne vidite šta se radi u jednoj katoličkoj zemlji? Hoćete li nam pomoći i uspostaviti kontakt sa Britancima? Dok je Oster pokušavao da kontaktira Engleze preko Vatikana, britanska obaveštajna služba je tražila pogodne ličnosti u Nemačkoj, koje bi mogle da zbace Hitlera sa vlasti. Major Henri Stivens bio je zadužen da sa svojim prijateljem, kapetanom Bestom, organizuje obaveštajnu mrežu u Nemačkoj. Međutim, Best i Stivens su već bili pod nadzorom i Abvera i SD. Hajdriha je zanimalo da otkrije, ko im je veza u Nemačkoj. Bez znanja Kanarisa, poslao je jednog agenta koji se lažno predstavio kao vojni zaverenik – navodni kapetan Šemel. On je obećao Bestu i Stivensu da će ih povezati sa jednim nemačkim generalom, koji kuje zaveru protiv Hitlera. Čak je i britanski premijer Čembrlen odobrio ponovni sastanak svojih agenata sa kapetanom Šemelom. Cilj je bio da se Hitler zbaci sa vlasti, ali ne i da se ubije. Čembrlen je bio protiv toga, navodno, ubijanje nije u britanskoj tradiciji.
Iznenada, 8. novembra 1939, eksplodirala je bomba u minhenskoj pivnici „Birgerbrojkeler“, koju je Hitler napustio samo nekoliko minuta ranije. Iste večeri, uhapšen je Georg Elzer (po zanimanju stolar), pri pokušaju da pobegne u Švajcarsku. Kod njega su nađene slike i crteži mesta atentata. Prilikom saslušanja, iako mučen, Elzer nije odao nijednog saradnika. Naravno, niko mu nije poverovao. Smatralo se da iza svega stoji velika zavera. A ko bi je drugi organizovao, nego britanska obaveštajna služba? Kapetan Šemel je ugovorio sastanak sa Bestom i Stivensom u kafani „Bahus“, u holandskom pograničnom gradiću Venlo. Kafana je bila na samoj granici sa Nemačkom. Britanski agenti su došli u pratnji jednog holandskog obaveštajnog oficira. Tada se naglo zaustavio automobil, iz koga je otvorena automatska vatra. Operativci SD su smrtno ranili holandskog oficira, a Besta i Stivensa su strpali u auto i odjurili preko granice u Nemačku. Tobožnji kapetan Šemel bio je SS major Valter Šelenberg, mladi i ambiciozni operativac SD službe. On je u Berlinu nadzirao i saslušavanje Besta i Stivensa, koje je obavljao gestapovac Herbert Kopler. Kopler je rekao da u životu nije video veće kukavice i izdajice, jer su mu govorili i ono što ih nije pitao.
Među nemačkim dokumentima pronađenim posle rata, nalazio se i spisak lica koje je trebalo pohapsiti, prilikom eventualne okupacije Velike Britanije. Britanska obaveštajna služba je procenila da je većina tih informacija potekla od Besta i Stivensa. Ministar propagande, Jozef Gebels, odmah je iskoristio priliku da poveže minhenski atentat i incident u Venlou. Ubrzo se u svim novinama pojavila zajednička slika Elzera, Besta i Stivensa. Nije bilo važno, da li je to istina… Gebelsova propaganda je iskoristila priliku, da pokušaj atentata na Firera prikaže kao delo britanske obaveštajne službe. Best i Stivens su na kraju poslati u koncentracioni logor „Zaksenhauzen“ kraj Berlina. Tu su ostali do kraja rata. Nekoliko puta umalo nisu streljani, iako formalno nikad nisu bili optuženi za pokušaj atentata na Hitlera.
B. Ljubinković

Kobno nepoverenje
Posle incidenta u Venlou, većina britanskih agenata u Nemačkoj bila je otkrivena, a mnogi su i pobijeni. Od tada, Britanci nisu verovali nikome ko se predstavljao kao izaslanik nemačkog pokreta otpora, čak ni Kanarisovim i Papinim emisarima. Tako nisu poverovali ni Hansu Osteru, koji je kao načelnik štaba Abvera bio detaljno upućen u Hitlerove vojne planove. Oster je imao pristup najpoverljivijim dokumentima i direktivama nemačkog Generalštaba i odlučio je da sve tajne planove kojih se dokopa, poveri zapadnim saveznicima. Preko holandskog vojnog atašea u Berlinu, doturao je zapadnim silama poverljive podatke i nemačke planove za napad (na zapadnom frontu). Tako su Holanđani blagovremeno dobili planove za napad na Holandiju, Belgiju i Francusku, ali su ostali sumnjičavi… Zato su dragocene Osterove informacije, završile u korpi za otpatke. Kada su Nemci ujutro 10. maja 1940, zaista napali, Holanđani su bili iznenađeni. Za kratko vreme, Nemci su pregazili Belgiju, Holandiju i Francusku i naterali britanske ekspedicione snage na povlačenje preko Lamanša.