Teror maskiranih rasista

Teško je zamisliti bolji snonim za rasizam, teror i linč od famoznog „Kju kluks klana“. Kao verovatno najstarija proklamovana rasistička organizacija, Klan je nastao posle američkog Građanskog rata (1861-1865.). Brzo se razvio u vodeću organizaciju belih rasista, koja je sejala strah i teror među predstavnicima pobedničke severnjačke vlasti i tek oslobođenim crncima. Ova teroristička organizacija najpre se proširila po južnim državama SAD, da bi početkom 20. veka postala masovna u Americi i što je manje poznato – u Kanadi. Smatra se da je ovo tajno društvo „u ime bratstva bele protestantske Amerike“, izvršilo na hiljade zločina protiv američkih građana crne boje kože, a u manjoj meri i katolika i Jevreja. Noćne ekspedicije koje su počinjale bakljadom, bukom i pretnjama, a završavale se vešanjima, kastriranjem, sakaćenjem, mazanjem ljudi katranom i valjanjem u perje, bičevanjem i drugim oblicima brutalnog nasilja, postao je zaštitni znak Klana – jednako kao i bele odore, kapuljače i plamen velikih krstova.
Istraga koju je 1871. vodio komitet Senata SAD protiv Klana, otkrila je tajnu organizaciju, čiji su članovi smatrali da je nasilje jedini mogući odgovor na korumpiranost vlasti, koju je Sever nametnuo Jugu posle Građanskog rata. U početku, to je zaista bio organizovani pokret otpora protiv severnjačkih ugnjetača. U klimi beznađa i očaja koja je vladala osiromašenim i opustošenim Jugom posle ratnog poraza, belci su počeli da se okupljaju u tajnim organizacija („Belo bratstvo“ i sl.) s ciljem da zadrže predratne privilegije. Jednu od takvih, čiji su članovi nosili karakteristične kapuljače sa prorezima za oči, osnovao je 1865. sudija Tomas Džons, sa šestoricom istomišljenika u mestu Pulaski (Tenesi). Organizaciji su dali ime Kju kluks klan po grčkoj reči kuklos, što znači krug ili kružok, i škotskoj reči klan, koja sugeriše na bratsku, klanovsku povezanost članova.


Ubrzo se društvo proširilo, pri čemu su posvećenici polagali zakletvu i znake raspoznavanja. Paralelno sa tim Klan se degenerisao i uskoro pretvorio u međusobno nepovezane razbojničke bande, koje su terorisale lokalno stanovništvo, koristeći kapuljaču Klana za lične obračune, krađe i pljačke. Svako je mogao da stavi kapuljaču i tako sa sebe skine odgovornost za počinjena nedela, pa se tajnost, koja je u početku bila snaga Klana, pretvorila u njegovu najveću slabost. Naime, svako ko je želeo da se nekome osveti za nešto, nosio je odeždu Klana. Zbog toga je broj ubistava i drugih zločina koje je Klan počinio nad lokalnim stanovništvom između 1868. i 1872. bilo gotovo nemoguće utvrditi.
Nema sumnje da su crnci nesrazmerno više stradali. Tako je pomenuti komitet Senata SAD, otkrio da su „klanovci“ samo u toku šest meseci u Južnoj Karolini linčovali i ubili 35 ljudi, izložili javnom bičevanju 262, a ubili, mučili i spalili još 103 čoveka. Za isti period, utvrđeno je da su crnci počinili četiri ubistva, pretukli jednog, a opljačkali 16 ljudi. Takođe, nije poznat nijedan slučaj silovanja bele žene. Tokom prvih deset godina posle Građanskog rata, beli ekstremisti počinili su više hiljada ubistava nad crnim stanovništvom, zbog čega je federalna Vlada zabranila i raspustila Klan. Kongres je 1871. doneo specijalne zakone protiv tajnih udruženja (Ku-Klux-Klan Act). Ipak, strasti na Jugu više je smirila činjenica, da su nasiljem i zastrašivanjem crnci praktično onemogućeni da učestvuju u političkom životu i da je ekonomska, politička i društvena moć, ostala u rukama belaca.
Organizacija oživljava 1915. Po spoljnoj formi i terorističkim metodama, ličila je na stari Klan, ali su joj ciljevi bili mnogo širi. Zalažući se za „stopostotni amerikanizam“, novi Klan borio se protiv „rastućeg uticaja obojenih, katolika i Jevreja“. Na čelu je bio Vilijam Džozef Simons iz Alabame, osvedočeni rasista i veliki ljubitelj tajnih organizacija. Poznato je da se Simons sa još 15 sledbenika, popeo na Kamenitu planinu blizu Atlante i na njenom vrhu usred noći, zapalio veliki krst pored oltara na kome je ležala američka zastava, otvorena Biblija, mač i posuda sa „osvećenom“ vodom. Tada se Simons proglasio Velikim čarobnjakom „vaskrslog“ Kju kluks klana, a svoje sledbenike proizveo u Vitezove novog, nevidljivog carstva. Klan je vrlo brzo, zahvaljujući pre svega uspešnoj organizaciji, zadobio simpatije stanovnika malih gradova američkog Juga i Zapada, ali i nove pristalice među stanovništvom ruralnih oblasti Severa. Već u 1924. broj članova popeo se na više od četiri miliona pristalica.
Zanimljivo je da je Simons, očigledno opsednut magičnošću slova K, i do tada nerazrađenu mistiku i simboliku starog Klana, učinio još trivijalnijom. Između ostalog, uveo je nove ritualne termine poput klonzilijuma, što očigledno asocira na konzilijum. Pod rukovodstvom „Uzvišenih kiklopa“ svake mesne organizacije, koju je on nazvao klavernom (što asocira na kavernu), bili su Klalif, Klokard, Klad, Kligrap, Klabi, Kled, Klageros, Kleksteri i Klokan. Knjiga rituala novog Klana nazivala se Kloran (očigledna asocijacija na Koran), što je po oceni stručnjaka prilično čudan naziv za Bibliju jednog, navodno hrišćanskog udruženja. Najzad, tajni ritual u celosti je bio „suluda mešavina masonskih obreda i besmislenog trabunjanja, koje je sastavio sam Simons“. Prilikom svake sesije (konklave), spaljivan je po jedan džinovski krst, kako bi se demonstrirala privrženost članova principima hrišćanstva.
Međutim, prava, teroristička priroda Klana nije se promenila. Od 1922. beleži se veliki broj atentata iza kojih stoji ova organizacija „prvaka beloga rasizma“. Tako su 1927. šestorica „klanovaca“ kastrirala crnačkog mladića Džadža Arona, što je izazvalo buru protesta širom SAD, i nateralo Vladu da preduzme energičnije mere u obračunavanju sa Klanom i njegovim pristalicama. Osim vlasti, zbog takvih zlodela i javno mnenje postepeno se okrenulo protiv Klana. Posebno su ga diskreditovale malverzacije i dvostruki moral. Naime, tajnost se još jednom pokazala kao „meki trbuh“ Klana: pored odsustva osećanja odgovornosti, tajnost dozvoljava i korupciju. Zbog toga je kraj drugog Klana bio isto tako brz, kao i uspon i u narednih nekoliko godina, organizacija skoro prestaje da postoji.
Druga velika obnova Klana dešava se posle 1945. ali vlasti su se odlučnije borile protiv njega. Kada je izbio Drugi svetski rat, pažnja javnosti usmerena je prema njemu, ali to se promenilo, kada je sredinom 20. veka nasilje „klanovaca“ naraslo do ogromnih razmera. Bila je to „treća era“ u istoriji Klana. Razlog povećanom nasilju bilo je definitivno ukidanje rasne segregacije i aktivnost antirasističkog Pokreta za ljudska prava, ali i politička promocija ideja Martina Lutera Kinga i Malkoma X. Odluka Vrhovnog suda SAD o ukidanju rasne segregacije u školama na Jugu iz 1954. dovela je do ogromnog nezadovoljstva „klanovaca“, samo što su ovoga puta umesto na konjima išli automobilima, naoružani lovačkim puškama i posebnim motkama za tuču. Ispostavljalo se, gde god su izbijali nemiri povodom ukidanja rasne segregacije u školama, u njih su umešani i „klanovci“. Kada su 1975. izbili nemiri u Litl Roku (Arkanzas), predsednik Ajzenhauer poslao je federalnu vojsku, da čuva crnačku decu u školama za belce.
U vremenu koje je usledilo, Klan je još bio respektabilna organizacija, čiji sledbenici deluju ekstremistički i teroristički, i u saradnji sa drugim ekstremno desničarskim grupama (među kojima su beli militantni i sve popularniji „Skinhedsi“). Iako se članstvo samog Klana poslednjih decenija drastično smanjilo, nema sumnje da povremeno i dalje izvršava ubistva i terorističke zločine. Zbog toga se ovo tajno društvo nalazi na svim oficijelnim popisima terorističkih organizacija u svetu. Tako je Kju kluks klan, od tajne organizacije nastale posle američkog Građanskog rata, evoluirao do glavnog zagovornika ideja o biološkoj, kulturnoj i rasnoj superiornosti, koja se ispoljavala u beskrupoloznom nasilju – da bi neslavno završio kao oruđe terora, mržnje i sadizma njegovih vođa.
M. MILOŠEVIĆ

General Forest prvi vođa
Smatra se da je pravi osnivač i prvi vođa Klana, ipak bio general Natan Bedford Forest. Osmislio ga je kao organizaciju gerilskog tipa, koja će postojati sve dok u poraženim državama američkog Juga „budu vladali korumpirani, severnjački nesposobnjakovići i crnci“. General Forest, za koga je Građanski rat i dalje trajao, bio je čovek koji je svojom visinom i izgledom „ulivao jezu u kosti severnjačke vojske“. Za samo tri godine, pod belim kapuljačama jahalo je 550.000 rasista. Iako su mu pomagali bivši oficiri Konfederacije, Forest nije uspeo da formira pravu vojnu organizaciju, i uspostavi punu kontrolu nad svojim „vitezovima“.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još