Tokijski proces
Tokijski proces je naziv suđenja za japanske ratne zločine na međunarodnom vojnom sudu za Daleki Istok. Ukupno 28 visokih vojnih i političkih zvaničnika optuženo je za razne zločine, zločin protiv čovečnosti, zločin protiv mira… Suđenje je počelo 3. maj 1946. i završeno je 12. novembar 1948. Najpoznatiji učesnik bio je Hideki Tojo, vojni premijer Japana. Nakon završetka suđenja, sedam optuženih je pogubljeno u zatvoru, a ostalih šesnaest je osuđeno na doživotni zatvor. Dvojica optuženih poginula su tokom procesa. Japan je kasnije platio ratne odštete nekim zemljama koje je okupirao i exploatisao. Ali neke države ne plaćaju naknadu. Kina nije plaćena reparacijama, jer su u međuvremenu komunisti preuzeli vlast, pa Amerikanci nisu želeli da dozvole Japanu da ojača svoje protivnike plaćanjem reparacija.
Niko od optuženih nije optužio cara Hirohita. Optuženi japanski generali i političke ličnosti želeli su da zaštite cara, a Amerikanci su se složili jer bi im progon cara mogao stvoriti probleme tokom okupacije Japana. Japanski car Akihito do danas odbija da poseti šintoistički hram posvećen dušama vojnika koji su poginuli za cara. U prvim danima maja 1946. u Tokiju je počeo da se sastaje Međunarodni vojni tribunal za Daleki Istok, koji je trebalo da utvrdi krivicu japanskih ratnih zločinaca. Priprema za pokretanje takve rasprave bila je duga i teška, ali na osnovu uputstava o apsolutnoj moći koju je dobio nakon predaje Japana 2. septembar 1945.. general Douglas Macarthur održao je vrlo energično, što je dozvoljeno potsdamski memorandum od 26. jul 1945. godine.
Međunarodni vojni sud za Daleki Istok takođe je doneo neke vesti, upućujući pojedine kriminalce na suđenje na mesta gde su počinili zločine. Tako je general Iamashita, komandant Filipina, osuđen i obešen u Manili, a neki visoki zvaničnici odgovorni za zločine u Mandžuriji predati su Sovjetima. Ukupno 1.288 ljudi bilo je pred raznim savezničkim vojnim sudovima, od kojih je 174 osuđeno na smrt. 28 optuženih je procesuirano u Tokiju. To su bili najviši zvaničnici države: premijeri, ministri, ambasadori i generali. Neki od počinilaca rata i zločina sami su izabrali smrt. Na primer, vojni ministar Anami pogubio je harakirija. To su dani individualnog delirijuma. Život su uzeli metak u glavu generali Sugiiama, Tanaka i Honjo, kao i nekoliko mlađih oficira. Optuženi u Tokijskom procesu, u kojem je general Tojo bio glavna osoba, morali su biti odgovorni za zaveru protiv mira, zločine protiv čovečanstva, ratne zločine i agresiju protiv saveznika. Drugim rečima, to je značilo da su takođe optuženi za invaziju na Mandžuriju 1931.godine. i njegovo zauzimanje zbog invazije na Kinu 1932.godine., okupacija provincija Džehol i Ciahar 1935.godine. napadi na Pearl Harbor bez prethodne objave rata. Sa posebnom pažnjom razmatrani su zločini koje su Japanci počinili protiv ratnih zarobljenika i civilnog stanovništva, jer je Japan, iako je 1929.godine potpisao Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima, nije poštovao osnovne norme međunarodnog vojnog prava. Treba spomenuti 78 hiljada zarobljenih Amerikanaca na Filipinima, marš smrti, užasne uslove života u japanskim logorima, masovna ubistva u Kini svih onih koji nisu želeli da sarađuju sa Japancima, a kamoli Nankinom 1938.godine. kada je ubijeno više od 100 hiljada ljudi. Pokušaji da se zaštite ovi prekršaji jedva su privukli pažnju, pa 12. novembar 1948. Međunarodni vojni sud za Daleki Istok izrekao je presude: sedam ljudi je osuđeno na smrt vešanjem, šesnaest na doživotni zatvor, a ostali su osuđeni na kazne.
