U lavirintu prkosa

U žestokoj i krvavoj ofanzivi, džihadistička organizacija Islamska država (IS) je za dva meseca stavila pod svoju kontrolu velike delove teritorije Sirije i Iraka (po jednu trećinu teritorija ovih zemalja), preteći da ugrozi bezbednost čitavog regiona Bliskog i Srednjeg istoka, sa implikacijama na globalnu bezbednost. Ova organizacija koja vodi džihad (sveti rat), sa ciljem da se u obliku verske države kalifata proširi i na Liban, Libiju i okolne zemlje, ima između 20.000 i 30.000 boraca, uključujući i nekoliko hiljada stranaca mudžahedina. Problemi su počeli u januaru ove godine, kada su snage ISIS zauzele Faludžu i Ramadi u Iraku, a potom su ubili i emisara Al Kaide koji je došao da pregovara o zajedničkom delovanju. Od tada počinju problemi u Iraku, krenuli su u snažnu ofanzivu, koja im je donela kontrolu nad Mosulom, Tikritom, Kirkukom i drugim gradovima, da bi na kraju došli i pred vrata Bagdada. I sada, kao i prethodnih godina, Faludža je epicentar iz koga je krenula pobuna. Ovaj grad je bio i ostao simbol iračkog otpora i neposlušnosti stranim trupama i domaćim vlastima, ali i izvor borbi, stradanja, bombaških napada i terorizma.
Koalicione snage, predvođene američkim trupama, u martu 2003. izvršile su invaziju na Irak (operacija „Iraqi Freedom“) i srušile režim Sadama Huseina, pod izgovorom da ova država poseduje oružje za masovno uništavanje i da je povezana sa Al Kaidom, kojoj pruža pomoć i podršku (što se kasnije pokazalo kao netačno). Iako su brzo razbili Sadamovu vojsku, čekao ih je novi izazov: 5.000 dobro organizovanih pobunjenika u Faludži, gradu koji se nalazi u provinciji Anbar, 75 km zapadno od Bagdada. Najveći deo su činili lojalisti Suniti, kojima je pripadao i Sadam, zatim domaći islamski radikali i međunarodni teroristi predvođeni Al Kaidom, koji su u Irak stigli tek posle okupacije Iraka i rušenja Sadamovog režima. Ove grupe pobunjenika su pored puteva postavljale bombe (roadside bombs – RSB) i zasede, u kojima su stradali vojnici koalicionih snaga i civili, kako sami Iračani, tako i stranci, članovi raznih humanitarnih organizacija, tehničko osoblje, biznismeni. Krvave napade izvodili su u nameri da oteraju trupe SAD iz regiona.
Većina građana u Faludži su suniti, koji su želeli da Amerikanci što pre odu iz njihove zemlje. Bili su ogorčeni što su američki vojnici svrgli sa vlasti njihovog zemljaka Sadama Huseina i što su učestali incidenti u kojima su ubijani civili, žene i deca od strane koalicionih trupa. Posebno su bili ogorčeni što su prilikom demonstracije grupe ljudi u Faludži, krajem 2003, američki vojnici bez posebnog razloga otvorili vatru na masu ljudi i ubili najmanje 13 civila.
Jedinice iz Korpusa marinaca američke vojske (US Marine Corps), za vrlo kratko vreme vodile su dve velike i teške operacije u Faludži, nastojeći da poraze džihadiste i vrate mir na ulice ovog buntovnog grada, od čega je dobrim delom zavisila i stabilnost čitave zemlje. Prva operacija pod nazivom „Oprezno rešenje“ (Vigilant Resolve), vođena je u aprilu 2004. i imala je polovičan uspeh, a druga bitka poznata kao operacija „Fantomski bes“ (Phantom Fury) izvedena je u novembru iste godine i bila je znatno uspešnija nego prethodna.
Svestan opasnosti koje prete od pobunjenika iz Faludže, američki ambasador u Iraku Pol Bremer, bio je zabrinut da će situacija u ovom gradu izmaći kontroli (što se i obistinilo). Zato je želeo da pre nego što vlast preda Iračkom nacionalnom veću (valdi), zaustavi talas nasilja u gradu. Zadatak je poverio komandantima marinaca, koji su krenuli sa planom za uspostvljanje kontrole u Faludži i razbijanja uporišta pobunjenika. Prvo su morali da ograniče i strogo kontrolišu ulazak ljudi i vozila u grad duž glavnog autoputa broj 10, na kome su pobunjenici najviše postavljali bombe i zasede i na još nekoliko prilaznih puteva, gde su postavili ček-pointe. Operacijom su komandovali generali Džejms Konvej (James Conway) i njegov pomoćnik Džon Tulan (John Toolan).
Ali, pre nego što su marinci krenuli u akciju, desilo se nešto što je pogoršalo situaciju i poremetilo njihove planove. Iz baze marinaca Kamp Faludža, koja je bila 10 km udaljena od grada, 31. marta 2004. oko 9.00 časova, na zadatak su krenula četvorica američkih plaćenika iz kompanije „Black Water“: tri bivša rendžera – Džeri Zovko, Ves Batalona i Majkl Tig i bivši mornarička foka Skot Helvenston. Radili su kao pratnja i obezbeđenje osoblja privatne kompanije iz Kuvajta, koji su toga dana trebalo da montiraju kuhinjsku opremu, na jednoj lokaciji u gradu. Zovko i Batalona su u čelnom džipu, tri kamiona sa opremom idu iza njih, a u vozilu na začelju kolone su Majkl Tig i Helvenston. U Iraku (ali i na drugim kriznim područjima, kao što su Avganistan, Libija, Somalija) „Black Water“ je poslovao kao privatna vojska, koja je po osnovu ugovora (contract) štitila razne klijente – od političara, vladinih službenika, do biznismena i tehničkog osoblja, odmenjujući tako prezauzetu američku vojsku.
Ovi savremeni plaćenici, na ratnim i kriznim područjima rade u tesnoj saradnji sa vojskom (najčešće američkom, ali i drugim „savezničkim“ vojnicima), sa kojom dele obaveštajne podatke, a po potrebi dobijaju i vojnu oružanu pomoć (ako se negde „zaglave“ na terenu i uđu u borbu). Za razliku od vojske, „blekvotersi“ smeju da pucaju samo u samoodbrani i odbijanju napada ili kada na drugi način ne mogu da zaštite civile i druge VIP ličnosti koje obezbeđuju. Četvorica „blekvotersa“ su u pratnji konvoja ušli u Faludžu upravo kroz autoput br. 10. Zbog saobraćajne gužve u gradu usporavaju i tada im odjednom prilazi grupa napadača sa kalašnjikovima, koji otvaraju jaku vatru po vozilima. Helvenston i Tig u zadnjem džipu su odmah ubijeni, napadači skaču na haubu i pucaju kroz vetrobransko staklo, uzvikujući „Alahu akbar!“. Dvojica plaćenika u prvom vozilu – Zovko i Batalona, pokušavaju da brzom vožnjom pobegnu sa mesta napada, ali ih rafali iz kalašnjikova zaustavljaju – i oni su ostali izrešetani u vozilu.. Napadači vozila polivaju benzinom i ona su se ubrzo pretvorila u vatrene buktinje. Razjarena rulja zatim izvlači iz kola nagorele ostatke ljudskih tela i vuče ih zakačene za automobile kroz prašnjave ulice. „Ratne trofeje“ – obezglavljena tela dvojice „blekvotersa“ na kraju su okačili na most u Faludži i ovaj šokantan snimak emitovan je širom sveta.
Ubrzo potom, generalu Džejmsu Konveju u Kampu Faludža javljaju za zasedu. U tom trenutku on nije bio obavešten da se „blekvotersi“ nalaze u gradu, jer oni nisu koordinirali akciju s komandom marinaca u bazi. O tome svedoče reči njegovog pomoćnika, generala Tulana: – Ja sam bio odgovoran za bezbednost ljudi u tom području, ali me iz „Blackwatera“ nisu obavestili i najavili aktivnost. Nisu smeli da krenu u grad, a da se prethodno nisu bar raspitali kod nas. Odmah bismo im rekli da izbegavaju centar grada, da su jednostavno zaobišli grad, ne bi bilo problema.
Posle napada marinci su procenili da ulazak u grad i izvlačenje tela ubijenih plaćenika ne bi bilo bezbedno, jer bi i oni mogli da imaju gubitaka. Osim toga, u borbi bi sugurno stradao i veći broj civila (nekoliko stotina ljudi), što bi još više zapalilo situaciju i izazvalo oštru reakciju javnosti. Zato su planirali strpljiv pristup po fazama, pokušavajući prvo da sa plemenskim starešinama u Faludži smire nasilje i stabilizuju situaciju. Time su želeli i da prevare pobunjenike, da ih navedu da se malo opuste i pomisle kako su pobedili, a da ih onda iznenada i silovito udare. Tela okačena na mostu će tamo ostati dok se rulja ne smiri.
U istrazi koju su počeli da sprovode, marinci su brzo sklopili sliku i shvatili šta se zapravo dogodilo na ulicama Faludže. Uz pomoć snimaka sa mesta napada, koje je napravila lokalna TV ekipa, kao i informacija dobijenih od policajaca i saradnika, identifikovali su većinu od 24 napadača, tako da su mogli da ih pohvataju jednog po jednog. Ali prvobitni strpljiv pristup rešenju problema propada, jer je iz Pentagona naređen snažan vojni odgovor i – odmazda! Ministar odbrane Donald Ramsfeld i komandant Centralne vojne komande (USCENTCOM), general Džon Abizaid, traže brzo i agresivno delovanje, bez odlaganja. Supersila je napadnuta i ponižena od šačice pobunjenika i kazna mora odmah da usledi. Žele da svetu pokažu da američka vojska drži Irak pod kontrolom i da istovremeno upozore ostale pobunjenike, da im ne pada na pamet da nešto slično pokušaju prema američkim građanima (u civilu ili unoformi, bez razlike).
Umesto da pohvataju napadače, marinci moraju da izvedu sveobuhvatan napad na utvrđene pobunjenike u gradu od 300.000 stanovnika. Ali, komandanti marinaca u kampu – generali Konvej i Tulan i dalje misle da bi brzi napad bio greška, jer dva minusa ne čine plus. Zato su generalu Abizaidu saopštili da nisu u mogućnosti da se tako brzo pripreme za ozbiljnu bitku, pogotovo u gradu i da nemaju plan kako da zadrže Faludžu posle osvajanja. Međutim, Ramsfeld i Abizaid su im poručili da će sve osim zauzimanja grada, među Iračanima i pobunjenicima biti shvaćeno kao slabost i strah SAD, a to nije smelo da se dozvoli. Preko Pola Bremera, ambasadora SAD u Iraku, pritiskaju predsednika Buša da naredi napad, koji je to odobrio 2. aprila 2004. kada je prihvatio Ramsfeldov plan operacije „Oprezno rešenje“ (Vigilant Resolve), u kome se naređuje marincima da bez odlaganja razbiju pobunjenike u Faludži, pohvataju ubice „blekvotersa“ i osiguraju grad za normalno funkcionisanje.
U skladu sa ovom naredbom, general Tulan pravi plan kako da spreči pobunjenike i počinioce napada da pobegnu iz grada, ali nema dovoljno ljudi da obezbedi sve tačke i izlaze. Zato postavlja kontrolne punktove (ček-pointe) sa oklopnim vozilima na ključnim ulazima. Hiljade građana, svesni predstojećeg napada, beže iz grada. Ali, dok oni odlaze, nove snage pobunjenika se ubacuju, jer predstojeću bitku vide kao priliku da Amerikancima nanesu veće gubitke. Najradikalnija grupa od 20 pobunjeničkih vođa koja se utvrdila u centru grada, komanduje grupacijom od preko 2.000 boraca, naoružanih kalašnjikovima, mitraljezima i ručnim raketnim bacačima RPG-7. Taktika je jednostavna: skrivaće se u napuštenim i utvrđenim objektima, tako da će marinci morati da ih jure ulicu po ulicu, uvlačeći se sve dublje u jednu od najtežih borbenih situacija – gradsku borbu! (nastavlja se)
D. DŽAMIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još