Viva la Revolucion!

Zahvaljujući literarnim i filmskim ostvarenjima publikovanim širom sveta već duže od 150 godina je stvorena uvrežena mentalna spoznaja većine populacije kako je Meksiko područje kontinuiranog socijalnog konflikta, bezakonja i stanovništva koje ogrezlo u kriminalne delatnosti. Potomci drevnih Maja i Asteka se su od španske kolonizacije susreli s surovom eksploatacijom sopstvenih prirodnih i ljudskih bogatstava, te feudalnim društvenim poretkom. Od proglašenja nezavisnosti 1821. godine pretežni deo stanovnika nije osetio poboljšanje svog statusa, pa je varnica pobune tinjala sve do početka novog veka. Kada se kontinuirano konfliktno stanje tokom vladavine generala Profiria Diaza izrodilo u ogoljenu diktaturu, poslednji tračak nade u liberalne reforme se raspršio i otpočela je Meksička revolucija, razdoblje o kojem se po više osnova uvek iznova otkrivaju zanimljivi detalji.

Premda je ideološki vođa ustanka 1910. godine bio kasniji predsednik Francisko Madero, javnost je neuporedivo privlačila ličnost legendarnog Panča Vile, o čijim podvizima i primercima oružja koje je koristio se još uvek piše i istražuje. Učesnici ovog sukoba su u najvećoj meri koristili obrtnočepne repetirke Mauzer kalibra 7x57mm, odnosno najpre Model 1895 i 1902 koje su za njihove potrebe proizvodile nemačka fabrika DWM i austrijski zavod Štajer. Na osnovu kasnijeg modela, organizovana je domaća produkcija po licenci pod oznakom „Mauser Mexicano Modelo 1910“, kao i karabinska varijanta. Osim tih pušaka, vladine snage su raspolagale s oko 15.000 jednometnih Remington Rolling Block istog kalibra (bilo ih je i u kalibru 11,15x58mmR Spanish), od kojih su kraće verzije M1897 uglavnom bile deo opreme službi policije. Ovo oružje u vidu plena nakon borbi, ali i drugim načinima dolazilo u ruke ustanika, mada je upotrebljavano doslovno sve i svašta od anahronih kremenjača do najsavremenijih automatskih sistema. U tom smislu, još uvek se prepričava anegdota kada se jedan ostareli dobrovoljac prijavio u grupu pobunjenika na jugu zemlje donevši neuglednu ručno sklepanu sačmaricu, a legendarni komandant Emilijano Zapata mu je rekao: „Ukoliko može da opali, dobro došao u Revoluciju!“.
Iz sadašnje vizure upotrebe pešadijskog naoružanja, može delovati neobično što se najveći značaj pridaje puškama u odnosu na ostale vatrene sisteme veće moći i ubojitosti. Ali, neophodno je pojasniti kako su artiljerijska oruđa i mitraljezi u to doba bili ređe prisutni i najveći deo borbi se odvijao razmenom streljačke paljbe na bližim odstojanjima. Oficijalna meksička Federalna armija je bila oslonjenja u najvećoj meri na oružje nemačkog porekla, mada je bilo isporuka i japanskih pušaka Arisaka, kao i poluautomata Mondragon koje su najpre proizvođene u Švajcarskoj dok nije omogućena domaća produkcija, a sve u kalibru 7x57mm. Na vešt i domišljat način, među pobunjenicima su svoj put pronašle i američke puške kalibra .30-06 Springfield and .30-40 Krag, kao i mnoštvo polužnih repetirki Winchester i Marlin u različitim kalibrima poput .38-40, .44-40 i .45 Colt, ali je većina bila u kalibru .30-30 Win. jer je municija bila dostupnija u iole prihvatljivim količinama.

Mitraljezi su svakako bili značajna stavka u opremi, pa su regularne trupe najviše nada polagale u nabavljene Colt M1895 i Hotchkiss 1896 i Maxim 1901 u službenom kalibru 7mm Mauser, a prema sačuvanim fotografijama može se primetiti i nekoliko primeraka Madsen Model 1911. Vrlo je bitno ukazati na zabludu kako su revolucionari uz neizbežni sombrero odreda nosili enormne količine municije, jer na slikama tog doba gotovo svi imaju na sebi mitraljeske redenike, kao remenje načinjeno od kože ili platna u ulozi nosača za petometne okvire ili pojedično poređane puščane metke. U stvarnosti, čak su i vladine snage hronično kuburile s nedostatkom municije, a pobunjenici pogotovo. Kada bi pozirali pred fotografom, prikupili bi što je više moguće takve opreme radi poziranja, pa mnogi imaju po dva redenika ukrštena na grudima, uz dodatna dva na pojasu. Najčešća realna situacija je bila tek desetak metaka po borcu, uz mačetu ili Bolo nož koji je u ovo područje pristigao s Filipina. Kroz publikacije se proteže i netačna tvrdnja kako je puška Winchester Model 1894 kalibra .30-30 Win. inspirisala nastanak narodne pesme “Carabina Treinta Treinta”, iako je nastala tek 1949. godine za potrebe filma „Idemo na Sever“ (u originalu Arriba el Norte!) .
Kratkocevno oružje je bilo svojevrsni statusni simbol, pogotovo američki revolveri 1873 Colt SAA ili znatno ređi pištolji Mauzer C96. Najslavnija ličnost ovih zbivanja Pančo Vila je bio prepoznatljiv po svom luksuznom revolveru Colt Bisley proizvedenom 1912. godine u kalibru .44-40, a po tvrdnjama je to oružje izloženo u postavci muzeja Autry u Los Anđelesu. Iako je prethodno koristio standardni Model 1873, reumatoidni artritis ga je primorao da izabere revolver kojim se lakše manipuliše. Premda se najčešće fotografisao jašući konja i držeći polužnu repetirku Winchester 1894 ili domaći karabin Model 1910 7×57 mm, on je u poznijem dobu imao lični automobil napunjen raznim oružjem jer je bio iskonski zaljubljenik i njime je redovno vežbao.

Sveobuhvatna kompleksnost čitave Meksičke revolucije se može sagledati i na osnovu karakternih osobina ovog harizmatičnog lidera. Rođen pod imenom Doroteo Arango 1878. godine, kasnije je kao dosledni samoreklamer najverovatnije izmislio priču kako je ostao bez oca kada je imao 15 godina i kasnije ubio lokalnog nasilnika koji je pokušao da napastvuje njegovu dvanaestogodišnju sestru. Stoji činjenica da je u to doba bio u zatvoru, odakle je pobegao i odmetnuo se. Područna banda razbojnika kojoj se priključio je imala vođu pod imenom Francisko Vila, nakon čije smrti je Doroteo preuzeo vođstvo i njegov identitet, odnosno nadimak Pančo. Određeni izvori ukazuju da je i ta storija plod njegove fikcije, jer se njegov deda po majci identično zvao i prezivao.
Početkom pobune, najpre se pridružio Francisko Maderu protiv diktatora Diaza, dobivši čin pukovnika za zasluge u borbi. No, kada je 1912. godine Madero nasilno svrgnut s vlasti, Pančo Vila je za dlaku izbegao svoju likvidaciju pobegavši u SAD. Pod upravo američkim uticajem, vratio se u domovinu i osnovao sopstvenu paravojnu formaciju Division del Norte, udruživši se s ideološki znatno profilisanim liderima Venustianom Karancom i Emilianom Zapatom, u želji da sruše vlast novog diktatora Viktoriana Huertu. Iako praktično nepismen, praktikovao je da se okruži učenim osobama, čime je uvećavao ugled među stanovništvom željnim drugačijeg društvenog uređenja. Vilin oreol svojevrsnog Robin Huda je drastično narušavao najbolji prijatelj Rodolfo Fierro, patološki neuravnoteženi psihotičar i okoreli zločinac. Doduše, njegov saborac Emiliano Zapata je bio dijametralno suprotna ličnost u obličju doslednog „caballero“ romantičnog idealiste, dok mu je rođeni brat Eufemio bio alkolohičar sklon svakom nasilju i izgredima. Ruralno neobrazovano i
nadasve siromašno stanovništvo je idealizovalo Franciska Vilu i bez dileme je bio najpopularnija ličnost Meksika svih vremena. Ipak, to mu nije pomoglo da izbegne atentat na ulici grada Paral 20. jula 1923. godine, kada je u zasedi smrtno pogođen, za volanom svom vozila, očajnički pokušavajući da dohvati svoj Kolt Bizli…
Na planu korišćenja streljačkog naoružanja tog vremena i u reonu Meksika, vrlo je značajno napomenuti da je svojevrsni opitni poligon za nove modele bila intervencija SAD upravo zbog ispada boraca Panča Vile. Do konflikta je došlo nakon što je američki predsednik Vudro Vilson 1915. godine najavio obilatu podršku svoje zemlje reformama koje sprovodi meksički predsednik Karanca, a da će taj čin eskalirati u novo nasilje uvidelo se početkom naredne godine. Shvativši kako će njihov uticaj drastično opasti, Vilina komandna grupacija pod vođstvom pukovnika Pabla Lopeza je zaustavila železničku kompoziciju kod grada Santa Izabel, otevši dvadesetak inženjera kompanije „American Smelting&Refining Co.“ Postrojili su ih i streljali, ali jedan je izbegao smrt i posvedočivši ko su bili vinovnici. Putnici meksičke nacionalnosti iz voza su to potvrdili, a inače je stanovništvo severa Meksika već neko vreme bilo protiv ustanika, uskraćujući im podršku. U proleće 1915. godine tokom Bitke kod Selaje, snage „Severne divizije“ su doživele katastrofalan poraz protiv redovne vojske koje je predvodio general Alvaro Obregon, ponajviše usled umešne upotrebe artiljerijskih oruđa. Iako su imali brojčanu nadmoć u ljudstvu, borci Panča Vile su imali neverovatnih 60% nepovratnih gubitaka angažovanih pripadnika, skoro 20 puta više od protivnika. Običan narod je uvideo kuda razvoj situacije vodi, a i bilo im je iluzorno da potpomažu pobunu koja je bila osuđena na propast.

Progonjeni od federalnih trupa, odlučili su se na iracionalan potez napadom na najbliže naseljeno mesto s američke strane granice, odnosno Kolumbus u Novom Meksiku. Ovaj gradić je imao tek tri stotine američkih stanovnika i mnoštvo meksičkih izbeglica, a u širem reonu se nalazila 13. regimenta Konjice Sjedinjenih Američkih Država. Vila je okupio oko hiljadu i po sledbenika, ali tek nešto više od trećine je moglo da učestvuje u akciju usled nedostatka municije. Dve napadne kolone su pre svitanja devetog marta 1916. godine napale Kolumbus, a uzvratili su američki vojnici, ali i civili svojim ličnim oružjem. Delovalo je kako je na pomolu novi Alamo, ali su branitelji uspeli da se održe zahvaljujući mitraljezima kojim je komandovao poručnik Džon Lukas. Poznata pod nazivom „Benet-Mercie Machine Rifle, Caliber .30, U.S. Model of 1909“, četiri ova oruđa su tog dana ispalila oko 20.000 metaka, doprinevši da Meksikanci napuste ideju o osvajanju grada, te se učinak napadača sveo na više zapaljenih i opljačkanih kuća, ubijenih desetak američkih vojnika, dvostuko više civila, dok su Viline snage imale trećinu izbačenih iz stroja.
Predsednik Vilson je oformio kaznenu ekspediciju predvođenu nosiocem najvišeg čina u vojsci SAD svih vremena, slavnim generalom Džonom Peršingom. On je okupio oko sedam hiljada pripadnika Vojske koji su napravili prodor od čitavih petsto milja u dubinu teritorije Meksika, ali su morali da se povuku jer je američka komanda odlučila da se uključi u Prvi svetski rat na evropskom tlu. „Crni Džek“ Peršing je imao više manjih obračuna s odredima kojim je komandovao njegov blizak poznanik Francisko Vila, a među starešinama američkog kontigenta se nalazio mladi poručnik Džordž Paton, takođe ranije u ličnom kontaktu s meksičkim legendarnim revolucionarem. Tokom pohoda, trupe SAD su koristile domaće puške M1903 kalibra .30-06 Springfield, a deo ljudstva je imao priliku da premijerno u borbama koristi tada nov i manje poznat čuveni pištolj M1911 .45 ACP, te mitraljeze Luis kalibra .303 British, uz pomenuti Model 1909 Benet-Mercie. Mornarica je dobila zadatak da napadne i okupira luku Verakruz, gde je zapaženu ulogu imao mitraljez M1895 Colt-Browning u kalibru 6 mm Lee Navy, ali se ukupno ova američka vojna intervencija pamti po prvoj borbenoj upotrebi Kolta 1911.

U novije doba, jedan primerak oružja koji se pripisuje znamenitom gerilcu Vili je dospeo žižu javnosti jer je objavljeno kako se nedavno predsednik Meksika Andres Manuel Lopez Obrador vratio iz posete Kubi donevši u matičnu zemlju revolver koji mu je uručio domaćin Miguel Diaz-Canel u znak prijateljstva dve države, U pitanju je primerak oružja izrađen od strane španske oružarnice „Iriondo y Guisasola“ iz Eibara, koja je luksuzni revolver nalik na Colt Model 1873 isporučila u drvenoj kutiji sa posvetom tadašnjeg lidera meksičke države Franciska Madera: „Hozeu Doroteu Arangu, poznatijem kao Francisko Vila, povodom zasluga za Otadžbinu“. Nije poznato kako je ovo oružje dospelo na Kubu, ali sada je izloženo u Nacionalnom antropološkom muzeju Meksika, gde je vredan eksponat postavke revolucije koja je obeležila ovaj predeo Planete.
Milan Milanović