Zlokobni bumerang

Kad god se pomenu bojni gasovi iz Prvog svetskog rata, nekako odmah zamislimo kolonu oslepelih vojnika, sa zavojima preko očiju, kako sporo bauljaju ka vojnoj bolnici držeći se jedan drugome za rame. Baš onako kako je to naslikao Džon Singer Sardžent na svojoj čuvenoj slici, jednostavno nazvanoj Gassed (otrovani gasom). Drugi svedoci su žrtve gasa opisivali kao nesrećnike koji se guše i dave, sa izbečenim belim očima i penom koja im kulja na usta iz zatrovanih, nagriženih pluća.
I pored toga što je upotreba granata „koje ispuštaju škodljive gasove“ bila zabranjena Haškom konvencijom iz 1899, Britanci su svoj prvi napad izveli u bici kod Losa, u severnoj Francuskoj, u septembru 1915. Ali, ko je prvi počeo da koristi bojne gasove? Neki tvrde da su to bili Francuzi, koji su još u avgustu 1914. počeli da upotrebljavaju ručne bombe sa suzavcem, ali bez nekog većeg efekta. Nemci, koji su imali vrlo razvijenu hemijsku industriju, prvi put su upotrebili gasove 27. avgusta, takođe, bez značajnijeg efekta. Svedoci se sećaju da se iz rasprsnutih granata širilo neko hemijsko nadražujuće sredstvo koje je izazivalo snažno kijanje. Upotreba gasova zabrinula je trupe Antante, što je i razumljivo, s obzirom na to da se u to vreme jedina zaštita sastojala od maramice natopljene urinom, koja bi se držala preko usta i nosa.
Prvi veliki napad bojnim otrovima odigrao se 31. januara 1915. kod Bolimova, kada su Nemci ispalili na Ruse 18.000 gasnih granata. Upotrebili su takozvani ksilil bromid, preteču današnjeg suzavca, ali efekat je bio vrlo slab usled velike hladnoće na Istočnom frontu. Nemci su bili prvi koji su počeli ozbiljno da se bave hemijskim oružjem i njegovom masovnijom primenom na frontu. Oni su u Prvom svetskom ratu proizveli više bojnih otrova nego Francuzi i Britanci zajedno. U martu 1915. kod Njepora upotrebili su jednu vrstu novog, usavršenog suzavca protiv Francuza.
Prvi otrovni gas Nemci su upotrebili 22. aprila u takozvanoj Drugoj bici na Ipru. Ovog puta efekat je bio dramatičan. Saveznička linija fronta bila je totalno uzdrmana kada je u roku od samo pet minuta iz cilindara ispušteno više od 170 tona hlorina. Vetar je naneo gas pravo na francuske položaje, izbacivši iz stroja više od 6.000 ljudi, od kojih su mnogi umrli u najvećim mukama. Gas je napadao vlažno tkivo (oči i pluća) i razarao disajne organe. Ali i sami Nemci su imali gubitke, vojnike koji su ispuštali gas. Bila je to kobna opomena za sve one koji su razmišljali o tome da ih imitiraju. Francuzi su pobegli iz svojih rovova i ostavili Ipr nebranjen. Nemci su osvojili položaje, ali kako nisu bili sigurni u efekat gasa, nisu iskoristili priliku da nastave s nadiranjem i naprave odlučujući prodor.
Britanci su primetili niski oblak žućkasto-sive pare, koju su neki opisali kao „sablasno zelenu“. U tom trenutku su naišli Francuzi, divljački mamuzajući konje da pobegnu što dalje od pomenutog oblaka. Sada se već osećao prodoran i neprijatan miris, koji je izazivao golicanje u grlu i peckanje očiju. U težim slučajevima, ljudima je išla pena na usta, a oči su im bile iskolačene. Tako je Nemcima pošlo za rukom da čitav jedan francuski korpus proteraju s položaja. Komandant Britanskog ekspedicionog korpusa, ser Džon Frenč, rekao je da je „neprijateljski napad gasom ciničan, varvarski i suprotan konceptu civilizovanog rata“.
Skoro čitavo sledeće leto na Zapadnom frontu je bilo mirno, ali su saveznici pripremali „veliku ofanzivu“ za jesen. Centralni događaj tokom te ofanzive bila je Druga bitka za Šampanj (od 22. septembra do 6. novembra) francuskog vrhovnog komandanta, generala Žofra. Ona je bila potpomognuta sporednom britanskom ofanzivom, Trećom bitkom za Artoa, od 25. septembra do 15. oktobra. A sastavni deo britanske ofanzive bila je bitka kod Losa, koja je trajala do 8. oktobra. U njoj su Britanci, ne obazirući se na moralne pridike Francuza, prvi put upotrebili bojni gas.
U Drugoj bici na Ipru, Nemci su upotrebili karakterističan zeleni gas hlorin. Žrtve su se gušile, jer je gas brzo reagovao s vodom u disajnim kanalima i stvarao hlorovodoničnu kiselinu, što je dovodilo do oticanja i nagrizanja tkiva u plućima i blokiranja disanja. Dva dana kasnije, kada je gas pušten po drugi put, kanadski vojnici su kao zaštitu koristili čarape natopljene urinom. Ali, 1917. hlorin više nije bio jedini hemijski agens u upotrebi. Sada je glavni ubica postao daleko opasniji iritant – fosgen. Njegovo dejstvo je bilo sporo, tako da žrtve često nisu osećale nikakve sindrome satima, pa čak i danima nakon trovanja. Onda je sasvim razumljivo zašto je svuda širio paniku. Standardna gas-maska iz 1917, takozvani respirator s malom kutijom, pružao je dobru zaštitu od oba gasa, pod uslovom da se brzo navuče na lice. Međutim, u opštoj panici, kada se prsti spetljaju, to nije bilo tako jednostavno.
Najgore je tek dolazilo, pošto su obe strane posegle za gasovima „plikavcima“ (tzv. vesikantima), na koje nisu bili imuni ni oni što nose masku. Najčešće korišćen takav gas bio je iperit, koji je izazivao plikove na plućima i grlu. I pored toga što su nosili masku, vojnici su dobijali plikove po celom telu, jer se gas upijao u uniformu, koju je valjalo odmah skinuti i oprati. A to na frontu nije nimalo lako. Britanci su gubili tle pod nogama. Morali su pod hitno da otkriju koje hemikalije Nemci koriste i kako da im pariraju. Posle Druge bitke na Ipru, Kičener je odredio pukovnika Loisa Džeksona da prouči kako da i Britanci koriste bojne otrove.
Istraživački tim na Imperijalnom koledžu nauke zaključio je da se hlorin može ispuštati iz cilindara pod pritiskom, formirajući „oblak“. A ispuštena količina se može kontrolisati na principu sifona za sodu. Pomoću tri metra duge gvozdene cevi dovodio bi se tečni hlorid, koji bi se po ispuštanju pretvarao u žućkasto-beli gas. Eksperimentalna istraživanja izvođena su u Portonu, mestu koje je danas sinonim za hemijski, biološki, radiološki i nuklearni rat. Laboratorija je bila podignuta u Helfotu, Sent Omer. Tamo je bio predviđen i smeštaj specijalnih četa za rukovanje bojnim otrovima. Njenim članovima data je mogućnost da ne prihvate da u tome učestvuju, nakon što bi im se objasnilo o čemu se radi. Kompanija „Kestner-Kelner Alkali“, jedina u Britaniji koja je bila u stanju da proizvodi velike količine hlorina, nadgledala je testiranja u Rankornu, koja su završena 4. juna. Ipak, ni oni nisu mogli da proizvedu dovoljno gasa do početka planirane ofanzive, pa je odlučeno da se koriste dimne sveće kako bi se stvorila iluzija neprekidnog oblaka hlorina.
Pre bitke kod Losa, general Hejg je, možda, smatrao da teren i naoružanje nisu podesni za ofanzivu, ali kad je čuo da ima na raspolaganju 150 tona hlorina, odmah je promenio mišljenje. Jeste da mu je nedostajala artiljerija, ali zato je dobio „prednost“ gasa. Bilo je i onih koji se nisu slagali. Poručnik Čarls Ferguson je rekao, bez obzira što Britanija nije prva počela da koristi gas, da je to, po njemu, „kukavički oblik ratovanja“. Problem je bio u imidžu – gas se smatrao „prljavim“ u odnosu na „časno“ oružje, kao što su sablje i puške.
Formirane su specijalne jedinice za rukovanje bojnim otrovima, ukupno oko 1.400 ljudi. Mnogi među njima bili su studenti nauke, a svi su dobili čin „hemijskog kaplara“. Komandant im je bio potpukovnik Čarls Folks. Novi rod vojske dobio je zadatak da se pripremi za predstojeći napad bojnim gasom u Losu. S obzirom na to da su bojni otrovi smatrani sramnim oružjem i sama reč „gas“ je bila tabu. Zato je specijalistima za hemijsko ratovanje bilo zabranjeno čak i da je glasno izgovore. Kanistri sa gasom nazivani su „priborom“. Svako ko je makar izustio reč na „g“ bio je kažnjen. Cilindrima je rukovala Inženjerijska brigada za specijalnu namenu, čiji su pripadnici nosili na ruci zelene, crvene i bele trake, kako bi bili uočljivi dok pripremaju gas i dim. Frenč je 23. septembra otišao kod Folksa da se raspita za Gasnu četu i bio je vrlo zadovoljan. Bio je uveren da će sve „biti u redu“ i da će vetar biti povoljan. Ali, u toku noći vreme je počelo da se menja.
Pripreme su obavljene u najvećoj tajnosti. Oprema je dopremljena vozom sa obale na sporedni kolosek u Goru nedelju dana ranije. Odatle je noću prebačena kolima sa umotanim točkovima do skladišta, a do rovova ju je na rukama prenelo 8.000 inženjeraca! Bio je to ogroman poduhvat i pravo je čudo kako Nemci nisu primetili da se nešto sprema. Prenošenje cevi kroz rovove potrajalo je satima. Oprema je bila kabasta za rukovanje i nije bila dovoljno bezbedna. Na raspolaganju je bilo samo po dve cevi na 12 cilindara, a osim toga, cevi i cilindri su propuštali, pa su ljudi tokom rukovanja bili obavijeni oblakom gasa.
Gas je trebalo da bude pušten iz oko 5.500 metalnih cilindara, od kojih je svaki težio po 90 kg – ukupno oko 150 tona hlorina, što je, otprilike, iznosilo tek polovinu potrebne količine. Ali, odmah posle ispuštanja izgubljena je svaka kontrola nad gasom, jer je sve zavisilo od pravca duvanja vetra, a vremenske prognoze su bile prilično konfuzne. I pored toga što vremenski uslovi nisu bili idealni, jer vetar nije duvao u pravcu nemačkih rovova, naređeno je da se gas ispusti bez obzira na sve. Nije bilo alternative, pošto je upotreba gasa bila ključni deo Hejgovog plana. Vetar, koji se kolebao cele noći, konačno je u 5.00 promenio smer i Hejg je naredio napad nakon konsultacije s meteorologom, kapetanom Goldom, koji je predviđao brzinu i od preko 30 km na čas.
Kako od predviđenog vetra nije bilo ništa, Hejg je počeo da se koleba. Pitao je da li ima vremena da se napad otkaže. Odgovor je bio negativan. Jurišne trupe su u 5.30 navukle svoje tek dobijene gas-maske, toliko nezgrapne i nepodesne da ljudi, maltene, nisu mogli da dišu, a kamoli još i da se bore. Gas je pušten u 5.50. Francuzi su, navodno, videli kako veliki oblaci gasa lebde napred preko neprijateljskih linija.
Bilo kako bilo, odluka je doneta i sada je bilo kasno da se opovrgne. Pokazalo se da je oprema u velikoj meri zakazala, posebno ventili na cevima, pa mnogi cilindri nisu ni mogli da se isprazne. Na britanskom levom krilu, gas je počeo da se vraća nazad ka položajima Druge divizije, čije ljudstvo je počelo masovno da se tetura i povraća. Brigadir Selbi je kao osmatrač iz vazduha primetio da se gas vraća prema britanskim rovovima. Samo je odahnuo i rekao svom pilotu: „Hvala Bogu da smo u vazduhoplovstvu.“ Oznojeni pod gas-maskama s kojima su jedva disali i nisu videli skoro ništa kroz zamagljene naočare, ljudi su imali samo dve mogućnosti: ili da i dalje nose maske i budu poluslepi i skoro ugušeni, ili da ih skinu i budu izloženi „blagom“ trovanju gasom.
Na desnom krilu, gas je, ipak, otišao prema nemačkim rovovima, gde je imao određeni efekat, jer je oblak hlorina izazvao privremenu paniku među Nemcima. Međutim, iako je krenuo ka rovovima, oblak se zaustavio negde na ničijoj zemlji i počeo beskorisno da se kovitla. Kiša, koja je padala prethodnog dana i noći, znatno je umanjila njegov efekat. Tajno oružje je potpuno omanulo. Čak i tamo gde je oblak gasa stigao do nemačkih položaja, bio je suviše spor i tanak.
Na južnom sektoru napada, gas nije stigao do nemačkih linija ni posle 30 minuta. Osmatrači kažu kako su Nemci sve vreme rešetali iz mitraljeza, dok je on prolazio iznad njih. S druge strane, napadači koji su se pomaljali iz belog oblaka gasa bili su laka meta, jer su se njihove siluete jasno ocrtavale. Sada su i nemačke baterije otvorile artiljerijsku vatru na britanske položaje. Njihove granate su bile mnogo efikasnije u otvaranju cilindara od samih britanskih operatera.
Sve u svemu, ispalo je da je gas odneo više žrtava među samim Britancima nego među Nemcima. Okrenuo se i vratio poput nekog tragikomičnog bumeranga. Na mnogim sektorima britanskog fronta vladao je haos. Na retkim mestima gde je gas, ipak, stigao do nemačkih linija, napadači su čak imali nešto malo početnog uspeha. Međutim, na najvećem delu fronta britanska pešadija je bila obavijena oblakom sopstvenog hlorina koji se kretao vrlo sporo. Tako im je hemijska „vatrena podrška“ bila od veće štete nego koristi. Vrlo je neobično što je manja količina gasa bila puštena i prilikom demonstrativnih napada izvedenih ranije, jer su Nemci mogli lako da zaključe da će biti upotrebljen i u glavnoj bici. Ali, s obzirom na nepovoljan i slab vetar, gas se jedva i pomerio, tako da nije ni stigao do Nemaca. Zato ga i nisu primetili.
Artiljerijska vatra nije bila dovoljno snažna da uništi nemačke žičane prepreke i mitraljeska gnezda. A efekat gasa je bio ispod svakog očekivanja. Tamo gde je stigao do njih, Nemci su se nakon početne panike brzo pribrali, dok u većini slučajeva nije bilo nikakvog efekta. Britanci su očekivali da će nemački položaji biti neutralisani čak do pet kilometara u dubinu fronta! Ipak, teškoće i problemi prilikom ispuštanja gasa u Losu naterali su Britance da ubuduće koriste gasne granate. Ispaljene iz artiljerijskih oruđa imale su znatno veći domet, a usput su i olakšale upotrebu različitih vrsta gasova.
Efekat gasa može biti višestruk. Osim što direktno može da izazove razne tegobe ili smrt, njegovo glavno propratno oruđe je panika koju seje među neprijateljskim ljudstvom. A panika se širila kao virus, već i zbog same nevidljivosti gasa i mogućnosti naknadne kontaminacije. Bilo je i drugih propratnih efekata, kao što je, na primer, ubrzano rđanje pušaka i artiljerijskih oruđa pod dejstvom hlorina. Uglavnom, gas je ostao u upotrebi sve do kraja Prvog svetskog rata, a poslednju reč je predstavljao iperit, koji je izazivao gadne opekotine po celom telu. Usavršavane su i gasne granate, obično ispaljivane iz rovovskih merzera. Najpre bi se koristile granate s jednom vrstom gasa koji tera na povraćanje, tako da su vojnici primorani da skinu maske. A tada bi merzeri počeli da ispaljuju standardne granate s hlorinom ili fosgenom.
Od oko 90.000 žrtava stradalih od gasa u Prvom svetskom ratu, 50% su bili Rusi, jer većinom nisu ni imali gas-maske. Britanci su imali 6.000 žrtava, uz još 185.000 „povređenih“ i to, uglavnom, od iperita u poslednje dve godine rata. Posle rata, svet je Ženevskom konvencijom iz 1925. zabranio buduću upotrebu bojnih gasova u ratu. Nijedno drugo oružje nije doživelo jednu takvu presudu. Što se tiče bitke kod Losa, u kojoj su Britanci pretrpeli težak poraz i izgubili 60.000 ljudi, do nje, možda, ne bi ni došlo da nije bilo gasa. Najpre, da se nisu oslanjali na gas, Britanci ne bi, verovatno, ni počeli ofanzivu, a potom, da nije bilo gasa koji se vratio poput zlokobnog bumeranga, broj žrtava bi opet bio znatno manji. Kako god uzmete, plaćena je preskupa cena.
U Drugom svetskom ratu, gas se, praktično, nije uopšte koristio. Ipak, zahvaljujući ukorenjenom strahu, nasleđenom iz rovova Prvog svetskog rata, sve armije i svi vojnici su obavezno nosili gas-maske. A ispostavilo se da im, uopšte, nisu bile potrebne.
B. LJUBINKOVIĆ