Znameniti mitraljesci

Analize efikasnosti, odnosno učinka pojedinih segmenata borbenih efektiva, često dolaze pod uticaj propagande i samoreklamerstva, koje nemaju dodirnih tačaka sa stvarnim efektima. Najnoviji primer „rušenja svetskog rekorda“ u daljini, sa koje je ostvaren pogodak snajperskim dejstvom kanadskog vojnika u Iraku, je još jedna potvrda u kojoj meri se značaj (tačnije – publicitet) pridaje izdvojenim slučajevima, koji generalno, ne utiču na promenu konkretne situacije. Navodno je snajperskom puškom Mc Millan Tac-50 u kalibru 12,7×99 mm pogođen ISIS terorista, s razdaljine od preko tri i po kilometra, što jeste senzacionalno ostvarenje. Ali, to je samo bitno na planu redefinisanja efikasnog učinka sistema oružje-metak-optički nišan-strelac.
Posmatrajući sve ovo iz druge vizure, može se konstatovati kako su kroz istoriju oružanih sukoba, u žiži pažnje bili ne samo snajperisti, već i piloti lovačke avijacije i nišandžije oklopnih sredstava, potvrđujući prastaru soldatsku doskočicu, kako orden i zrno retko pogađaju grudi istog čoveka. U tom smislu, smatrali smo interesantnim da ukažemo na borce koji su u vreme ratovanja bili poštovani, a sada ih se malo ko uopšte i seća. Reč je o veštim nišandžijama puškomitraljeza i mitraljeza, koji su svojim angažovanjem bili faktor prevage tokom najtežih borbi, kada lični čin herojstva od naoko običnog čoveka napravi legendu.
Vasilij Zajcev, Simo Hejhe, Žang Taofang, Sep Alerberger, Karlos Hetkok i drugi vrsni snajperisti , u svoje doba proglašavani su pravim nacionalnim herojima, pa se i danas mnogi dive njihovoj veštini. Međutim, notorna je činjenica da i pored izuzetnog značaja snajperskog dejstva u određenim okolnostima – svakako postoji dosta borbenih situacija kada je precizan hitac s određene udaljenosti nesvrsishodan, ili barem ne utiče na konačni ishod. Odlučili smo da ukažemo na primere majstora rafalne paljbe, uz neophodna pojašnjenja u kakvim pojedinačnim uslovima se to odigrala borba, posle koje su postali slavni.
U oktobru 1942. godine, tokom najžešćih borbi na Gvadalkanalu, ime jednog heroja je zauvek duboko urezano u osećaj patriotizma Amerikanaca, koji svakako umeju da cene svoje div-junake. U oblasti grebena Lunga, nedaleko od strateški važnog aerodroma „Henderson Field“, iskrcani marinci susreli su se sa najtežim izazovom tokom borbi na Pacifiku. Stotine i stotine japanskih vojnika su u ponoć po potpunom mraku, krenuli u fanatični „banzai“ juriš ka položajima protivnika. Ispuštajući animalne urlike, sručili su se ka Amerikancima, ne obazirući se ni na prepreke od bodljikave žice, niti na ubitačnu paljbu marinaca.
Komandir jednog mitraljeskog odeljenja na tom položaju, bio je i narednik Manila Džon Bazilone, iskusan u upotrebi dodeljenih mitraljeza Browning M1917 s vodenim hlađenjem. Znao je kako takav masovni juriš iziskuje, da i oružje i poslužioci, moraju biti eksploatisani do krajnjih granica izdržljivosti ili će položaj biti doslovno pregažen. Dok su uokolo prštali komadi eksplodiranih ručnih bombi i zujala ispaljena zrna, od malarije i napora iznureni marinci su u mrklom mraku ubacivali nove redenike i rashlađivali usijane cevi, a narednik Bazilone je donosio dodatnu municiju i hrabrio svoje momke. Japanci su gazili preko leševa svojih sunarodnika pravo u smrt, a uskoro je mitraljesko odeljenje marinaca bilo izbačeno iz stroja, kada su dva vojnika poginula, a trojica bila ozbiljno ranjena. Suočen s japanskim bajonetima i ručnim bombama na tek par metara od položaja, Manila Džon je preneo jedan od mitraljeza bez postolja na drugi položaj, pa munjevitom brzinom s preostalim saborcima očistio oružje od mulja i rafali su ponovo zaustavili japanski očajnički napad.
Oko tri ujutro, ostaci Sendai puka su se pregrupisali i predvođeni svojim komandantom krenuli u poslednji juriš. Ali, Bazilone nije bio spreman da poklekne pred tom završnom opasnošću, pa je i taj talas Japanaca doslovno pokošen mitraljeskom paljbom. Njegov saborac Neš Filips, tokom borbe je ostao bez šake, a u svojim kasnijim dokumentovanim sećanjima je objasnio kako je u svitanje video kraj sebe bosonogog narednika, zakrvavljenih beonjača i lica crnog od barutnog dima. Pištolj Colt M1911 mu je bio za pojasom, jer je nekoliko neprijatelja izbacio iz stroja bukvalno u neposrednom kontaktu. „Henderson Fild“ je tako odbranjen, a Baziloneu je pripisano samo 38 ubijenih japanskih vojnika, najviše zahvaljujući tadašnjoj vojnoj praksi „priznavanja pogodaka“ po kojoj nadređeni starešina potvrđuje učinak. Ne mareći za takve stvari, dvadeset šestogodišnji narednik je isticao kako su ga za herojstvo inspirisali saborci, što je posebno naglasio, kada je nešto kasnije dobio najviše odlikovanje u vidu Kongresne medalje časti: „Samo deo ovog ordena pripada meni, ostalo je za momke koji su ostali na Gvadalkanalu!“.
Iako je mogao da na osnovu ratnih zasluga izbegne dalje angažovanje na opasnim poprištima sukoba, Bazilone se dobrovoljno javio da nastavi vojevanje na Pacifiku. U februaru 1945. godine je ponovo predvodio mitraljesko odeljenje marinaca tokom borbi na Ivo Džimi, što je bila njegova poslednja borba. Poginuo je od minobacačke paljbe, preselivši se u legendu, kao jedini pripadnik Marinskog korpusa koji je dobio oba najviša odlikovanja – Medalju časti i Mornarički krst. Kako je američkoj naciji bio potreban primer junaštva koji bi nadahnuo ostale, kasnije je podvig ovog narednika glorifikovan podacima kako se njegovo odeljenje od 15 vojnika i dva mitraljeza na Gvadalkanalu suočilo s tri hiljade pomahnitalih Japanaca, 72 sata nisu jeli ni spavali, a sam Bazilone je na rukama prenosio 47 kg teško oružje s postoljem prilikom menjanja položaja. Pisalo se kako je deo napadača neutralisao koristeći mačetu i pištolj .45 ACP, a on i njegovi borci utrošili 125 redenika kapaciteta 250 metaka. Čak je i njegov memorijalni spomenik napravljen u Rambo stilu“, na osnovu kasnijih priča, kako je narednik u žaru borbe skinuo mitraljez s postolja i stojeći dejstvovao držeći oružje u rukama. Ne može se osporiti činjenica da je iskazao ekstremnu hrabrost i umešnost u kritičnoj situaciji, dajući primer kako se veštom upotrebom određenog naoružanja može steći krucijalna prednost u odnosu na nadmoćnog neprijatelja.
I druge nacije u sukobu su imale svoje vešte mitraljesce, ali im se nije poklanjao ni delić pažnje koju su zasluživali. Dok su Zajcev, Ivan Sidorenko ili Ljudmila Pavličenko bili tretirani kao relikvije, drugi vojnici od formata, morali su da se zadovolje pokojim odlikovanjem. Kosan Mahmutov, Kazahstanac iz 120. gardijske streljačke divizije, istakao se u februaru 1944. godine neutrališući nekoliko nemačkih mitraljeskih gnezda, preciznom paljbom svog mitraljeza Maxim 1910/30 posle forsiranja Dnjepra. Nešto kasnije se istakao upadom u protivničke linije rovova, unevši haos među braniocima svojim mitraljezom. Šturi podaci obrazloženja o dodeli ordena Heroja Sovjetskog Saveza, pokazuju jedino da je on nadljudskim naporom samostalno vukao masivno oruđe od jednog ka drugom položaju i naneo velike gubitke protivniku. Takvih primera u Crvenoj armiji je bilo dosta, bez naročitog publiciteta. Nama je interesantnije kako je jedan dobro obučen i pribran vojnik mogao da nadmaši učinak čitavih jedinica, ako ume da iskoristi potencijal svog oružja i razmišlja taktički u datom trenutku.
Međutim, ponekada se životne okolnosti tako uklope da pojedinci silom prilika postanu ratnici najvećeg formata. Već decenijama kruži svojevrsni mit o Hajnrihu Severlohu, nemačkom nišandžiji mitraljeza MG42 koji je tokom Dana D napravio svojevrsni masakr američkih desantnih trupa. On je kao pripadnik 352. pešadijske divizije Vermahta bio raspoređen na položaj, oficijelno nazvan Widerstandsnest 62, lokaciju koja je kasnije postala poznata kao Plaža Omaha. Nemačka odbrana tog sektora bila je zasnovana na osam betonskih bunkera, u kojim su se nalazila artiljerijska oruđa kalibra 75 mm i većeg, šest minobacačkih položaja, 85 mitraljeskih gnezda, te brojnim drugim sredstvima i pešadijskim utvrđenim pozicijama. Severloh je bio na centralnom mestu odbrane položaja WN-62, naoružan mitraljezom MG42 na postolju, a levo i desno od njega bilo je još pet mitraljeskih gnezda. Još jedno je bilo opremljeno istim oružjem, dok su na ostalim bili trofejni poljski mitraljezi s vodenim hlađenjem Vz30 i dvostrukim MG34 skinutim s aviona. Planom odbrane je obezbeđeno dovoljno municije 7,92 mm u redenicima, a artiljerijsku podršku su pružala dva čehoslovačka topa kalibra 76,2 mm i jedan PA top Flak 88 mm.
Sve ovo naglašavamo zbog uvreženog poimanja da je upravo Hajnrih Severloh izazvao stravične gubitke Amerikancima iz Prve i Dvadeset devete pešadijske divizije, jer je navodno ispalio oko 12.000 metaka iz mitraljeza i 400 koristeći dve puške K98, dok su se hladile usijane cevi njegovog „šarca“. Pošto je preživeo Drugi svetski rat, Severloh je naknadno izjavio da se od tridesetak vojnika na tom sektoru, u borbu aktivno uključilo tek njih nekoliko. Njegov položaj je bio oko 170 metara udaljen od obale i skoro 450 od mesta gde su pristajali prvi Higins čamci. Nije poricao kako je imao tačku iskrcavanja kao na dlanu, te da je otvarao paljbu bez prestanka, a o broju protivničkih žrtava nije želeo da se izjašnjava.
Službeni podaci su pružili nešto drugačiju sliku, jer je zabeleženo kako je položaj WN-62 branilo 27 vojnika iz 716. divizije i 13 iz Severlehove 352. Imali su direktnu artiljerijsku podršku dve baterije oruđa 105 mm s pet kilometara udaljene pozicije Hotevil, dok je na samom grebenu bio jedan top 75 mm, zatim PAK 38 kalibra 50 mm, dva minobacača istog kalibra, pomenuti „dual“ avionski mitraljez MG34 i dva poljska mitraljeza iz plena. Dakle, na američke vojnike se sručila mešavina artiljerijske i mitraljeske paljbe, u zoni prilaska desantnih čamaca se stvorio haos i metež, pa ne čudi podatak da se mnoštvo stradalih udavilo. U plićaku se nalazilo mnogo metalnih prepreka s montiranim kontaktnim minama, pa je deo ljudstva stradao i na taj način.
Ukupni gubici Amerikanaca na tom sektoru nikada nisu precizno utvrđeni, ali ukupno na Plaži Omaha je izbačeno iz stroja oko 3.600 vojnika, a kaplaru Severlohu se pripisuje i do dve hiljade od tog broja. Da ne ulazimo u detalje, njegov položaj je bio samo jedan od devet sličnih pozicija, a on jedan od mitraljezaca koji su dejstvovali. Američki pešadinci su se davili, ginuli od mina i artiljerijskih projektila, tokom iskrcavanja je na njih pljusak zrna slalo na desetine mitraljeza i neprimereno je senzacionalistički proglašavati jednog vojnika za „Zver s Omahe“ samo zato što je ranjen i zarobljen.
Sa druge strane, ne može se poreći da je na pobedničkoj strani nešto kasnije iz anonimnosti izrastao heroj kakav je američkoj naciji u tom momentu bio preko potreban. Jedva 162 cm visok Odi Marfi iz Kingstona u Teksasu, po svemu se razlikovao od stereotipa rmpalije koji mitraljeskom paljbom razgoni protivnike na buljuke. Odmah posle ulaska SAD u rat, prijavio se za vojnu službu, ali su ga Vojska, Mornarica i Marinski korpus odreda odbijali jer je imao samo 16 godina i krhku dečačku konstituciju. Falsifikujući datum rođenja, nekako je uspeo da postane vojnik i tokom obuke se istakao streljačkim sposobnostima i veštinom u bliskoj borbi bajonetom.
Već od početka njegovog angažovanja u Italijanskoj kampanji 1943. godine, videlo se kako je ovaj dečkić anđeoskog lica predodređen za podvige i odlikovanja. Na Siciliji je najpre ručnim bombama i mitraljezom neutralisao protivničku zasedu ubivši pet Nemaca, kasnije je samostalno odbio protivnapad i dobio čin narednika. Tokom „Bitke za Cisternu“ se istakao u protivoklopnoj borbi, ali punu pažnju nadređenih zadobio je u Francuskoj, naredne godine, kada je na neobičan način neutralisao mitraljesko gnezdo. Njegova grupa (već je bio komandir voda i kandidat za oficirski čin) je upala u zasedu, a on je dopuzao do neprijateljskog položaja i bacio dimnu bombu na poslugu MG42. Iskoristivši trenutnu paniku među Nemcima, preoteo je njihov mitraljez i iz stojećeg položaja ih pokosio, pa krenuo dalje da seje smrt unaokolo.
Ipak, svetsku slavu mu je donelo zbivanje iz Alzasa u januaru 1945. godine. Na čelu 40 saboraca, imao je zadatak da brani važno raskršće puteva od potencijalnog nemačkog napada. Oko 250 pešadinaca i šest tenkova je izbilo iz šume, nastao je metež među Amerikancima i devetnaestogodišnji poručnik Marfi je morao da ličnim primerom spreči totalnu katastrofu. Ispraznivši okvir svog karabina M1, naskočio je na pogođeni lovac tenkova M10 u plamenu i prihvatio se PA mitraljeza Browning M2 .50, na kupoli. Obavijen gustim crnim dimom, stojeći na oklopnom vozilu koje je moglo eksplodirati svakog trena, raspalio je po protivničkoj pešadiji i tenkovima. Za njih je to bio momenat iznenađenja, jer od plamena i dima nisu ni videli ko tako precizno i uporno gađa nanoseći im gubitke. Očevici su potvrdili da je Marfi ubio oko 50 nemačkih vojnika i toliko zbunio tenkiste da su se povukli. Videvši da se ratna sreća preokrenula, pridružio se svojim saborcima čudeći se kako je uopšte ostao živ.
Odi Marfi je materijalizovao svoju ratnu slavu postavši holivudska zvezda (ne mešati ga s tamnoputim komičarom sličnog imena), a poseban je kuriozitet podatak da je u ratnom filmu „Do Pakla i natrag“ po autentičnim zbivanjima glumio sebe! Osim Medalje časti, dobio je apsolutno sve postojeće američke medalje tog doba, zatim ordenje Francuske i Belgije, što ga je učinilo najodlikovanijim američkim borcem svih vremena. Naglašavamo borcem, a ne vojnikom, jer nije retka pojava da su brojni nosioci visokih činova širom sveta imali premalo mesta na uniformama kako bi poređali sve kolajne, a tokom karijere nisu aktivirali niti petardu…
I na našem prostoru je tokom burnih ratnih dešavanja bilo veštih i proslavljenih nišandžija automatskog oružja, poput boraca Miladina Zorića Garače ili Ante Raštegorca. Njihovo omiljeno oružje je bio zaplenjeni nemački puškomitraljez MG34, a razvijali su sopstvenu strategiju upotrebe prema konkretnim potrebama. Uglavnom bi se neopaženo privukli do grupisanog protivnika, pa brzo rafalima pravili haos u njihovim redovima, što je otklanjalo opasnost od napada ili stvaralo preduslov da se neutrališe defanzivni položaj.
Vični i pribrani mitraljesci su i na ratnim poprištima današnjice izuzetno cenjen kadar, iako su snajperisti i dalje svojevrsne „primadone“. Objektivno posmatrano, neuporedivo je opasnije otvarati kontinuiranu paljbu s fiksne pozicije i time skretati pažnju protivničkih „kolega“, minobacača, lansera raketa i snajperista. Kada ste na udaru munjevitog protivničkog manevra, od snajperskog dejstva ima malo ili čak nimalo koristi, već je jedini spas u dobrom mitraljezu, dovoljnoj količini municije i veštom nišandžiji.
M. MILANOVIĆ