Odlazak u istoriju
Po završetku Drugog svetskog rata, iskristalisao se zaključak da je američka poluautomatska puška .30 M1 konstruktora Džona Garanda, bila apsolutno najuspešnije rešenje standardnog streljačkog naoružanja koje se dodeljuje vojnicima.
U skladu s tim, širom sveta se nametnuo zaključak kako ovaj izvanredni koncept predstavlja perspektivu za duži vremenski period, uz opciju pridodavanja automatskog moda paljbe, izmenjivog okvira većeg kapaciteta i još „korisnih dodataka“. Budući da se još tokom prvih godina minulog rata uvidelo kako njihova puška sličnog koncepta SVT40 nije optimalna opcija, u Sovjetskom Savezu je vojni vrh drugačije rezonovao. Prilikom sprovođenja preoružavanja vojnog naoružanja, najvažniji parametar je primenjena municija.
Iz logističkih razloga, standardizacije i prvenstveno ekonomske racionalizacije – uvek se najveća pažnja posvećuje izboru kalibra, u smislu što dužeg projektovanog radnog veka određenog metka. Zapadne države bile su naprosto opčinjene puškom Garand, ali su se javljale i pojedine uspešne konstrukcije drugog tipa, poput francuske MAS49 ili belgijske FN49. Budući da je metak .30-06 Springfield ipak bio po više osnova predimenzioniran za oružje selektivne paljbe, pod uticajem više adekvatnijih rešenja (britanski .280, francuski 7,5×54 mm i švajcarski 7,5×55 mm) usvojena je nova municija 7,62×51 mm kao NATO standard.
Amerikanci su redizajnirali svoje puške po opisanim karakteristikama i nastala je M14, koja se od proslavljene .30 M1 razlikovala upravo po kalibru, mogućnosti rafalne paljbe, odvojivom okviru kapaciteta 20 metaka i nešto izmenjenoj opštoj silueti.
Sve u svemu, iako je Garand puška jednostavnog sistema koji se može savladati uz malo vežbe, izgubila je u trci za preoružavanje novog zapadnog poretka.
M.Milanović
foto: Depositephoto
