Pištolj Mauser 1934

Od početka poslednje decenije 19. veka razvojni stručnjaci renomirane fabrike “Mauser Werke” posvetili su se konstrukciji poluautomatskih pištolja, tako da je uskoro nastao legendarni model C96 kalibra 7,63 mm koji je ipak bio previše složen, da bi ga oružane snage usvojile za službeno oružje. To je postao pištolj P08 Georga Lugera, a konstruktori “Mausera” su pokušali da ponude svoj model 1909 koji je koristio metak 9×19 mm nešto blaže laboracije od standardne. Istovremeno, bili su impresionirani kompaktnim pištoljima slabijeg kalibra 7,65×17 mm zasnovanim na zamislima Džona Brauninga, te su na osnovu modela u kalibru 6,35 mm iz 1910. godine svog uposlenika Jozefa Nikla, želeli da zauzmu tržišnu poziciju u svetu civilnih i policijskih korisnika.

Primerak koji smo testirali je u izvrsnom stanju opte ouvanosti, izraen od najkvalitetnog dostupnog materijala i potpuno funkcionalan.jpg
Primerak koji smo testirali je u izvrsnom stanju opšte očuvanosti, izrađen od najkvalitetnog dostupnog materijala i potpuno funkcionalan

Nastalo je oružje neobičnih kontura, bazirano delom na dva pomenuta pištolja, s unutrašnjim udaračem, bez bravljenja cevi u navlaci i uobičajenih gabarita od oko 600 grama i kapacitetom okvira od osam metaka 7,65 mm. Dužni smo da naglasimo kako ovaj proizvođač, u to doba nije svoje modele označavao numerički, tako da je ono što se obično sada naziva Mauser 1914, imalo fabričko ime “Mauser Selbstlade-Taschen-Pistole Kal. 7,65 mm”. BudućI da je oružje koje predstavljamo imalo više modifikacija i tipova, radi jednostavnijeg razumevanja podelićemo ih samo u podvrste Model 1914 i 1934, jer su razlike najuočljivije. Prepoznatljiv zaštitni znak ovih pištolja je cev koja vizuelno deluje kao je preuzeta s nekog revolvera, a u ramu se fiksirala uklapanjem klinastih površina sa svoje donje strane u ispuste rama i osovine povratne opruge, uz uzdužnu šipku koja sve drži povezano. Prilično složen sklop za čije rasklapanje treba vremena i nerava, nije odvratio mnoštvo civilnih (uglavnom imućnih), kupaca da ovaj pištolj nabavljaju kao tadašnje čudo tehnike i statusno obeležje, iako je već bilo podosta boljih modela istog kalibra i jednostavnije konstrukcije. Određena količinu je koristio i starešinski kadar u Prvom svetskom ratu, a u međuratnom periodu je pod krajnje neobičnim okolnostima postao službeni pištolj više policijskih službi.
Primarno oružje dela nemačkih policajaca je bio P08, a kao dodatno koje bi koristili kada nisu na dužnosti izdavan je Mauser Model 1914, da bi sredinom tridesetih godina 20. veka veći Lugeri u zvaničnom vojnom kalibru bili prosleđeni vojsci, tako da je za sve sigurnosne službe bio određen kalibar 7,65 mm i podeljeno je više različitih pištolja među kojima i veća količina Modela 1914. Ipak, oni su ubrzo uz modifikovani Model 1934 dodeljivani i pripadnicima armijskih formacija, jer vojska Trećeg Rajha od početka do kraja Drugog svetskog rata nije imala ni približno dovoljno pištolja u kalibru 9×19 mm.


Jedan izvanredno očuvani Mauser 1934 je u vlasništvu prijatelja našeg lista, Marka Krunića, nasleđe i zaostavština njegovog dede s kojim je bio neobično blizak, pa smo bili u mogućnosti da testiramo i pomno proučimo ovog veterana. Tom prilikom smo se ponovo susreli s uvreženim poimanjem kratkocevnog vatrenog oružja nemačke produkcije iz te epohe, pa je jedan od prisutnih predočio kako su pištolje Model 1934 koristili padobranci,, pa je verovatno predmetni primerak zarobljen tokom Desanta na Drvar, što je apsolutno netačno. Pripadnici padobranskih formacija Hitlerove vojske su dobijali pištolje kalibra 9×19 mm kao obavezni deo naoružanja, ali modele P08, P38, FN HP35 i poljski VIS. Što i jeste prikladno za specijaliste koji iz aviona iskaču uglavnom bez primarnog dugocevnog oružja, koje se na odredište desantira posebnim kontejnerima. Bio bi totalni nonsens dodeljivati im bilo koje pištolje kalibra 7,65 mm, što se nikada u praksi nije dešavalo, pogotovo ne na primeru boraca 500. SS padobranskog bataljona u Drvaru maja 1944. godine. Stoji činjenica da je deo personala Luftvafe dobio Mausere 1934, ali to nije bilo letačko već pomoćno osoblje, tako da je jednako neistinita tvrdnja kako su bili omiljeni pištolji nemačkih pilota. Istine radi, oni su opremani raznim pištoljima, među kojima je izuzetno cenjen bio Model HSc istog proizvođača i kalibra.
Takođe, ovo je prilika da ukažemo po kojim kriterijumima su pojedini modeli pištolja bili raspoređivani ljudstvu nemačkih oružanih formacija tokom Drugog svetskog rata, jer se odvajkada u domaćim i stranim izvorima nameću neistinite informacije. Na primer, da je Walther PPK bio predviđen isključivo za više oficire, što ćemo iskoristiti kako bismo zainteresovane čitaoce uputili u stanje činjenica koje su zasnovane na sačuvanoj službenoj dokumentaciji i bitno je, radi razumevanja statusa upravo modela Mauser 1914 i 1934. Navešćemo kako se Rajnhard Hajdrih, osim značajnog ranga u nacističkom aparatu odlikovao visinom od preko 190 cm, a koristio je Parabellum P08, a ne pomenuti PPK. Čuveni pukovnik Klaus fon Štaufenberg je nosio FN HP35, a rajhsmaršal Herman Gering revolver Smith & Wesson Military & Police kalibra .38 Special, što je bila posledica prakse da su oficiri sami kupovali svoje pištolje ili do njih dolazili iz plena. Pištolji koje predstavljamo ovom prilikom, dodeljivani su prvenstveno personalu raznih sigurnosnih službi poput policije za koju je bio određen kalibar 7,65 mm, ali svi odreda iole značajniji pripadnici su dobijali Walthere PP, PPK, Sauer 38H i Mauser HSc. Među vojnim korisnicima prioritet su bili svi pištolji kalibra 9×19 mm, a kako ih nije bilo dovoljno, korišćeni su mnogi kalibra 7,65 mm i 9 mm (k), uz napomenu da su sve moguće kopije Browninga 1903, potom ČZ vz. 27, FEG 37M, FN Model 1910 i 1922, Astra 300 i 600 smatrani kvalitetnijim i pouzdanijim oružjem, tako da su Mauseri 1914 i 1934 uglavnom bili u upotrebi daleko od frontovske linije, u mornarici i među administrativnim osobljem Trećeg Rajha.

SLIKA 9. Preciznost pogodaka na distanci od 15 metara je izvrsna, nasuprot sitnim nianima i gabaritima drke koji ne odgovaraju strelcima veih aka.JPG
Preciznost pogodaka na distanci od 15 metara je izvrsna, nasuprot sitnim nišanima i gabaritima drške koji ne odgovaraju strelcima većih šaka

Dakle, u kolekcionarskom smislu predmetni pištolj nije naročito značajan jer je proizveden u velikim količinama, nije svojom konstrukcijom uticao na dalji razvoj kasnijih modela, a mora se konstatovati kako ne spada u cenjenija oružja svog tipa i doba upotrebe. Razlozi za navedeno se nalaze u složenosti sklopa, ali ponajviše sistemu opaljenja unutrašnjim udaračem bez spoljnog oroza, koji doprinosi da posle određenog vremena dolazi do nehotičnih opaljenja. Osim toga, matična fabrika je još krajem tridesetih godina prošlog veka uvidela u kom pravcu se kreće dalji razvoj džepnih pištolja, pa je na scenu stupio njihov model HSc koji je imao dvostruku akciju obarača, znatno jednostavnije rasklapanje i održavanje, eksterni oroz i druge modernije karakteristike, tako da je već 1941. godine obustavljena produkcija Modela 1910, 1914 i 1934 u njegovu korist.
Primerak koji smo testirali je u izvrsnom stanju opšte očuvanosti, izrađen od najkvalitetnog dostupnog materijala i potpuno funkcionalan. Preciznost pogodaka na distanci od 15 metara je izvrsna, nasuprot sitnim nišanima i gabaritima drške koji ne odgovaraju strelcima većih šaka, čak i s oblogama rukohvata koji je kod Modela 1934 više anatomski podesan u odnosu na prvobitni 1914. Ukupno posmatrano, reč je o pištolju koji je dragocen svom vlasniku iz emotivnih razloga i samim tim je njemu neprocenjiv, bez obzira što se nikada nije smatrao “najboljim u generaciji”. Zahvaljujemo se našim čitaocima i prijateljima što nam pružaju priliku da pomno predstavljamo ovakve veterane minulog doba.
Milan Milanović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još