Relikvija Drugog svetskog rata

Revolucionarno naoružanje od momenta nastanka bilo je izvrsno ako se koristilo na pravi način. Želeći da još jednom konkretizujemo sopstvenu naklonost ovom vrsnom oružju, iskoristili smo priliku da isprobamo dobro očuvan primerak i uporedimo ga sa srodnim automatima – nemačkim MP41 i domaćim M56

Razmatrajući potencijalne teme za februarsko izdanje, naš urednik je u jednom momentu upitao: „Koliko je, zaista, bio dobar nemački automat MP40?“ S obzirom na to da je u pitanju prava relikvija među naoružanjem svog doba, zaslužuje i te kako da se njegov razvoj i upotreba sagledaju iz više uglova. Naši doajeni Branko Bogdanović i Boško Ljubinković su ranije u specijalizovanim revijama detaljno opisali istorijat, ali još uvek ima onih prilično manje poznatih ili diskutabilnih segmenata o najčuvenijem „Erminom“ produktu.

Prepoznatljiva silueta MP36

Nemci su rodonačelnici ideje o vojnoj upotrebi automata, odnosno mašinskog pištolja po tadašnjoj terminologiji. Uočivši u kojoj meri je njihov automat MP18 iskazao kvalitete u bliskoj borbi tokom završne faze Prvog svetskog rata, nastavili su s razvojem nekoliko konstrukcija. Ali, striktne odredbe Versajskog mirovnog ugovora su restriktivno delovale na usvajanje automata u naoružanje posleratne Nemačke.
Rajhsver je bio limitiran na 100.000 pripadnika, a oprema pod patronatom Savezničke kontrolne komisije. Zato su samo policijske formacije posedovale ograničen broj automata, ali nemački konstruktori su potajno radili na novim i unapređenim rešenjima. Bertold Gajpel iz fabrike „Erma Werke“, na osnovu prethodnog automata EMP i prototipa VPM1930 Hajnriha Folmera, osmislio je koncept prilično drugačijeg oružja od tada aktuelnih. Njegova inicijalna ideja je bila da novi automat treba da ima preklopni kundak, ne preveliku brzinu rafalne paljbe, kontrolisani trzaj i manju masu u odnosu na konkurentska rešenja.

Gajpel je dočekao pravi momenat posle dolaska Hitlera na vlast, pošto je Versajski sporazum definitivno odbačen i Nemačka ponovo krenula militantnim putem. Oružje označeno kao MP36 već je imalo prepoznatljivu kompaktnu siluetu, ali se od kasnijih „Erminih“ automata sa sklopivim kundakom razlikovalo po uglu usadnika okvira, drvenim oblogama, obliku prednjeg dela cevi i još nekim minornim detaljima. U literaturi se može pronaći podatak kako je Vafen SS odmah naručio 10.000 MP36, ali i potpuno oprečna informacija da je izrađeno svega nekoliko prototipa. Po svoj prilici je druga verzija približnija istini, jer je sačuvano samo nekoliko primeraka i sada dostižu astronomsku vrednost u kolekcionarskim krugovima.

Statusni simbol vojne elite

Ali, u januaru 1938. je, upravo, na osnovu karakteristika ove konstrukcije Heereswaffenamt formulisao specifikaciju za novo kompaktno automatsko oružje u službenom kalibru 9×19 mm, namenjeno padobranskim jedinicama i posadama oklopnih vozila. Već avgusta iste godine s proizvodnih traka erfrutske fabrike stigla je prva serija MP38, a trupna ispitivanja su pokazala da je u pitanju revolucionarno rešenje. Automat je usvojen u naoružanje kao Maschinenpistole 38 i u potpunosti se uklapao u koncepciju koja je proslavila nemačke oružane snage u početnoj fazi Drugog svetskog rata. Doduše, proizvodnja je tekla znatno sporije od planova, pa je MP38 bio prilično redak tokom invazije na Poljsku i Francusku.

Prvobitno je bilo zamišljeno da, osim padobranaca i pripadnika OMJ, MP38 bude standardno oružje komandnog kadra koji neposredno učestvuje u borbama. Uobičajena procedura da se podoficiri i oficiri opremaju samo pištoljima se odranije pokazala kao loš izbor u praksi, a iskustva iz Španskog građanskog rata su, definitivno, učvrstila stav da je automat optimalno rešenje. Međutim, sve do kraja rata Nemci nisu uspeli da ostvare projektovani plan proizvodnje formacijskog automatskog naoružanja, pa je, i pored zamašnog plena, uvek hronično nedostajalo automata i puškomitraljeza.

Zato je MP38 i kasnija, pojednostavljena varijanta MP40 bio svojevrsni statusni simbol. Po listi prioriteta dobijali su ga starešine, počev od komandira odeljenja, pa pripadnici elitnih formacija, poput padobranaca i personala oklopnih divizija, a posle gorkih iskustava u gradskim borbama na Istočnom frontu formirane su i udarne grupacije automatičara, upravo, na osnovu sovjetske prakse tog doba. Ovde moramo ukazati na zabludu o učestalosti automata u nemačkim oružanim formacijama, pošto postoje dva pogrešna izvorišta iluzije da je polovina Vermahta koristila ovo oružje. Za to je najzaslužnija kinematografija, jer se Erma automati ovog tipa odlikuju izuzetnom „fotogeničnošću“ i u kadru deluju atraktivno.

Izričite procedure

Sve do pre nekoliko godina glumci su u filmovima i serijama, kao po nekoj zapovesti, koristili ove automate na način koji je bio potpuno suprotan realnosti i upotrebi tokom ratnih dejstava. Zapazili ste, svakako, tu pojavu, odnosno prihvat oružja tako da „slabija“ ruka drži donji deo okvira, kundak je u preklopljenoj poziciji, a strelac ga drži nisko u zoni kukova i dugim rafalima naprosto kosi imaginarne neprijatelje iz stojećeg stava. Slična pojava je viđana i u ranijim vestern filmovima, kada revolveraši ispaljuju hice kao da upućuju udarce bičem ili drže oružje u visini pojasa i zapinju udarač bridom dlana stojeći izloženi. Potpuno je jasno da je ovo samo atraktivna fikcija, jer u stvarnosti svako sa bar malo borbenog iskustva teži da dejstvuje iz zaklona i takav način upotrebe oružja je najopasniji po onog ko ga primenjuje.

Dakle, postojala je izričita procedura kako je trebalo koristiti automate MP38 i 40, kako bi se sprečili zastoji i obezbedio optimum dejstva. Usadnik okvira je bio tako profilisan da bi se obezbedili adekvatan prihvat i stabilnost, što nedvosmisleno pokazuju i autentične fotografije nastale tokom rata. Prilikom svakog našeg testiranja ovih automata je, upravo, otvaranjem paljbe s kundakom oslonjenim u rame i držanjem oružja na propisani način bilo više nego ugodno dejstvovati kratkim kontrolisanim rafalima. Pojedini korisnici su praktikovali da manje dominantnom šakom drže sanduk automata s donje strane, ali na taj način su ostvarivani lošiji pogoci i u ležećem i u stojećem stavu. Međutim, ako ove „Ermine“ modele koristite onako kako su konstruktori i zamislili – do izražaja dolaze svi njeni kvaliteti.

Tu dolazimo do odgovora na uredničko pitanje, jer je proslavljeni automat bio izvrsno oružje svoje klase ako je njegov korisnik bio disciplinovan i pravilno obučen borac. Izvrstan balans, pregledni nišani, idealna brzina paljbe od 500 metaka u minutu, sklop teleskopskog zatvarača koji ne destabiliše oružje, kao i nemačka tradicionalna preciznost u izradi, proslavili su MP38 i 40. Dokumentovana iskustva pripadnika suprotstavljenih formacija tokom „Francuske kampanje“ i, naročito, iz „Operacije Citadela“ svedoče o pravom šoku svih koji su se susreli s velikom vatrenom moći nemačkih automata, iako je u to doba prisutniji bio stari automat MP28.

Objektivna analiza

Od korisnika na frontu su dolazile pojedine sugestije, pa su nedostaci otklanjani na kasnijim verzijama. Usled pojeftinjenja i ubrzavanja procesa proizvodnje, varijanta MP40 je imala sanduk od presovanog lima, umesto ranije mašinski obrađenog otkivka, što je uticalo i na smanjenje mase. Dalje, prvobitna zakrivljena ručica zatvarača se pokazala nedovoljno bezbednom i uzročnikom nehotičnih opaljenja ukoliko bi napunjeno (čak i nezapeto) oružje palo na tvrdu podlogu. Redizajnirana ručica je u potpunosti sprečila tu pojavu, ali do današnjeg dana ostala je kontroverza oko učestalih zastoja zbog konstrukcije okvira. Bili smo u prilici da koristimo mnoštvo automata nastalih pre, tokom i posle Drugog svetskog rata i na osnovu toga možemo s punim pravom osporiti validnost tih tvrdnji.

Analizirajući pomenuta iskustva, ali i višedecenijsku praktičnu upotrebu u domaćoj oružarskoj industriji, te podatke dobijene od učesnika rata i korisnika ovih automata u posleratnoj jugoslovenskoj vojsci – ovo je jedan od najboljih automata ikada napravljenih. Obično se kao primer pouzdanosti i otpornosti na zastoje ističe sovjetski PPSh41, ali treba biti objektivan i istaći kako se „špagin“, takođe, odlikovao brojnim funkcionalnim problemima, ako doboš nije bio podešen konkretnom primerku automata, a okviri su jednako (ili čak i više) bili skloni deformaciji usled grube upotrebe.

Uostalom, i najtraženiji automat današnjice H&K MP5 ima permanentne zastoje, ukoliko se koristi na pogrešan način. Nije sporno da su nemački vojnici rado koristili svaki zaplenjeni primerak sovjetskih automata, ali treba imati u vidu i činjenicu da su borci Crvene armije jednakim intenzitetom upotrebljavali zarobljene MP38 i MP40.

Popularni „pikavac“

Zadržaćemo se i oko prisutnosti ovog oružja na našim prostorima tokom Drugog svetskog rata. Impresionirani opšte dopadljivim dizajnom, ali još više upotrebnim karakteristikama, ovdašnji pripadnici ustaničkog pokreta su uzdigli nemačke automate do statusa pravog dragulja. Bio je najtraženiji trofej i svojevrsni statusni simbol sve do kasne faze rata na ovim prostorima.

U početnoj fazi, kada su i sami Nemci imali ograničen broj MP38 i MP40, samo najistaknutije starešine NOVJ ili JVuO su mogle da ga prisvoje iz plena i koriste, što je u potpunom neskladu s prividom koje stvaraju sačuvane ratne fotografije.
Detaljnijom analizom tih slika mogla bi se stvoriti pogrešna konstatacija kako su ti automati bili mnogo češći u naoružanju, jer su mnogi koristili priliku da ga pozajme radi poziranja. U pitanju je često bio jedan te isti primerak, što se jasno vidi po karakterističnim detaljima, poput ogrebotina na spoljnim površinama, adaptacijama pištoljskih rukohvata ili oznaka na okvirima. Noseći popularni „pikavac“ ili „šmajser“ na grudima, skoro svako je u to doba želeo bar na trenutak da se ovekoveči u ulozi elitnog borca.

Precizna u rukama veštog strelca

Istina je znatno kompleksnija. Po svoj prilici, sve do uvećanog obima savezničke pomoći nije bilo naročito mnogo Erma automata ni u partizanskim jedinicama, tako da broj isporučenih od obe savezničke strane znatno prevazilazi količinu koja je zaplenjena od Nemaca i njihovih domaćih pomagača svih nacionalnosti. To posebno važi za četničke formacije, jer na brojnim fotografijama ove automate drže i oni koji uopšte nisu bili u konfrontaciji s okupatorskim snagama. Delom su ih zarobljavali od partizana, a delom dobijali vazdušnim putem u vidu angloameričke pomoći.
Želeći da još jednom konkretizujemo sopstvenu naklonost ovom vrsnom oružju, iskoristili smo priliku da isprobamo dobro očuvani primerak i uporedimo ga sa srodnim automatima – nemačkim MP41 i domaćim M56. Poznato je kako se automati Erma MP38 i MP40 širom sveta pogrešno nazivaju „šmajserima“, iako je Luis Šmajser dizajnirao MP18, a njegov sin Hugo zaslužan za varijaciju poznatu kao MP41 s drvenim kundakom, drugačijim zadnjim delom sanduka, prednjom površinom cevi i sistemom kočenja.

Koristeći novu municiju domaćeg „Prvog partizana“, na daljinama od 50 i 100 metara angažovali smo mete iz stojećeg stava i kratkim rafalima baš na način koji je bio propisan i prikladan. Istina, već na 100 metara udaljenosti znatno je teže pogoditi, osim prvim metkom, ali vešt strelac je iz ovog oružja mogao da „izvuče“ ono najbolje kada je to bilo potrebno. Ovo posebno naglašavamo, pošto je baš MP40 poslužio kao osnov za kasniji razvoj mnogih sličnih oružja, jer je objedinjavao sjajne upotrebne karakteristike i ne preteranu proizvodnu cenu.

Postoje brojna druga oružja koja se mogu svrstati u kategoriju precenjenih, ali automati MP38 i MP40 nisu bez razloga bili među najtraženijim i najomiljenijim među svim korisnicima, koji su dolazili u kontakt s njima. Relikvija Drugog svetskog rata uživa zasluženu slavu i to će ostati još dugo.

Milan MILANOVIĆ