Rodonačelnik nove koncepcije
Automatsko oružje koje može da opslužuje samo jedan vojnik je bila prava opsesija znamenitih konstruktora još od kraja 19. veka, ali do početka Prvog svetskog rata tek nekoliko njih (britanski Lewis, francuski Benet Mercie M1909 i danski Madsen) su predstavljali iole upotrebljiva rešenja. Iako su omogućavala da ih od jednog do drugog položaja prenosi samostalni poslužilac, ova oružja su bila još uvek prilično velike mase i s ergonomskim karakteristkama koja su eliminisale opciju otvaranja paljbe u stojećem stavu ili prilikom kretanja.
Upravo koncepcija dejstvovanja tokom kontinuiranog manevra bila je motivaciona polazna tačka od koje je krenuo pukovnik Louis Chauchat prilikom kreiranja oružja kasnije nazvanog Fusil Mitrailleur Modle 1915 CSRG (Chauchat Sutter Ribeyrolles Gladiator).
Od leta 1916. godine Francuzi su prvi imali puškomitraljez sopstvene produkcije, kojim je mogao da rukuje i manevriše samo jedan vojnik. Koncept je načelno zasnovan na karakteristikama koje su aktuelne i vek kasnije – oružje ne prevelike mase, u kalibru standardnih pušaka, s mogućnošću brze zamene okvira. Međutim, konstruktor Šoša se susreo s nizom limitirajućih faktora i problemi su isplivavali jedan za drugim. Municija 8x50R Lebel s obodom je svojim oblikom prilično „problematična“, pa je ovo oružje dobilo lučni okvir s donje strane, koji je izašao na loš glas usled upadanja prljavštine kroz bočne otvore za kontrolu preostale municije.
Zamisao o dejstvovanju iz stojećeg stava i u pokretu, bilo je limitirano po više osnova, iako je za te namene puškomitraljez bio opremljen vertikalnom ručicom pozicioniranom između okvira i rukohvata. Ona nije omogućavala iole stabilno pridržavanje oružja ni kada je kundak oslonjen u ramenu, a da ne govorimo o „rešetanju s kuka“ ili takozvanoj, marševskoj paljbi.
Strelci su najčešće praktikovali da okvir pune s metkom ili dva manje od nominalnog kapaciteta, ali to je samo delimično ublažavalo problem permanentnih zastoja. Da sve bude još lošije, posle stotinak ispaljenih metaka u rafalnom režimu paljbe, obloga cevi se zaglavljivala u prednjem položaju usled širenja uzrokovanog pregrevanjem. Francuzi su „u hodu“ menjali modus taktičke primene ovih puškomitraljeza, formirajući četvoročlane grupe pridodajući komandira tima i dodatnog nosioca municije naoružanih Bertije karabinima, kako bi štitili nišandžiju i pomoćnika dok se Šoša hladi ili otklanja zastoj.
ne može se osporiti činjenica da je Fusil Mitrailleur imao niz mana još u momentu konstruisanja, nije ispunio očekivanja i na njega se s ove vremenske distance gleda s nipodaštavanjem.
Međutim upravo je on bio prvi puškomitraljez koji je načelnim svojstvima trasirao put, ka izgledu svih kasnijih uspešnijih modela. Na osnovu njegovih nedostataka su sagledani detalji i zato je on značajan korak u ukupnom razvoju savremenog automatskog oružja.
Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ
foto: privatna zbirka
