Branislav V. Stanković

Ruski avionski mitraljez ŠKAS

Svedoci smo da je vatreno oružje danas, praktično, stiglo do kraja svog razvoja. Takođe, skoro sve novo što se poslednjih decenija pojavljuje na tržištu vojnog oružja, uglavnom su modifikacije ili jednostavno redizajniranje i šminkanje uspešnih sistema starih oko 100 godina. Zvuči neverovatno da su nekada, zbog nacionalnog ponosa države i konstruktori ulagali velike napore u razvoj sopstvenih, originalnih konstrukcija.

Prvi model ŠKAS KM-33
Prvi model ŠKAS KM-33

Priča o ovom čudnom oružju počinje krajem dvadesetih godina prošloga veka, u tadašnjem SSSR. Želeći da dokaže Zapadu koliko je vojna industrija komunističke zemlje jaka i samostalna, Staljin je sovjetskim konstruktorima i inženjerima naložio izradu projekata i studija velikog broja različitog naoružanja. Jedan od zahteva bio je i projekat avionskog mitraljeza, koji bi po karakteristikama, naročito u brzini vatre, bio superiorniji od svih do tada poznatih modela, upotrebljavanih u vazduhoplovstvima evropskih država.

Izuzetna rešenja

Konstruktorski tim, na čelu sa Borisom Gabrielovičem Špitalnim i Inarhom Andrevičem Komaritskim, radio je nekoliko godina u potpunoj tajnosti na razvoju mitraljeza. Zahtevi koji su stajali pred konstuktorima, nisu bili nimalo laki: mitraljez je po projektu trebalo da ima što veću brzinu paljbe, a da pri tom ostane dovoljno lak, kako ne bi kvario letne karakteristike tadašnjih aviona, koji su još bili relativno nežne konstrukcije. Automatiku mitraljeza zasnovali su na Berthier sistemu, koji je bio jednostavan i lak, dok je koncept punjenja, pražnjenja i ostalog – potpuno originalna konstrukcija.

Potpuno rasklopljeni ŠKAS
Potpuno rasklopljeni ŠKAS

Rezultat je bio prototip koji se pojavio 1932. Imao je jednostavnu kodnu oznaku Mitraljez 426 i mogućnost paljbe od čak 1.800 metaka u minuti, što je i za današnje pojmove neverovatno! Prvi serijski, tačnije predserijski model, jer je 1933, izrađeno samo 365 komada, dobio je oznaku 7,62 mm ŠKAS KM-33 (Špitalni-Komaritski-Aviacioni-Skorostrelni – Brzometni vazduhoplovni Špitalnoga i Komaritskog konstrukcija Modela 1933). Proizvodio se samo u fleksibilnoj varijanti, odnosno kao defanzivno oružje na višesednim avionima za zaštitu od lovaca.

 

ŠKAS KM-36 fleksibilni
ŠKAS KM-36 fleksibilni

Sledeći, nešto usavršeni model KM-35, pojavljuje se posle dve godine. Ovoga puta, proizvodi se i u fiksnoj varijanti, namenjenoj ugradnji u krilo aviona. Zatim, model KM-36 fleksibilni, a naredne godine i sinhronizovana varijanta, namenjena dejstvu kroz polje elise. Sinhronizovani model imao je dugu cev, nešto sporiju brzinu paljbe ali i veću početnu brzinu zrna.
ŠKAS KM-36 postaje standardni model i njegova proizvodnja, uprkos komplikovanoj konstrukciji, iz godine u godinu raste. Sa 3.566 komada modela KM-35 (1935.), do 13.005 primeraka modela KM-36 (1937. godine). Plan je bio da se svi serijski avioni naoružaju sa ŠKAS.

Sistem punjenja
Sistem punjenja

Naime, kompletan mitraljez izrađivan je od kvalitetnog čelika, potpuno mašinskom obradom i tako reći – poluručno! Sve to donelo mu je reputaciju vrlo pouzdanog oružja. Problemi koji su otklanjani u početku proizvodnje, uglavnom su uzrokovani teškoćama sa povratnom oprugom, koja se usled velike brzine vatre često lomila. Rešenje je nađeno tako što su umesto do tada uobičajene jednostruke čelične žice, počele da se primenjuju opruge od dve ili tri međusobno isprepletene žice. To je opruzi dalo mnogo veću otpornost od lomljenja.

Brz, kompaktan i pouzdan

Prvo vatreno krštenje ŠKAS doživljava iznad Španije, zahvaćene građanskim ratom, a zatim i u sukobu sa Finskom. Finalni proizvod, označen jednostavno kao ŠKAS Model 1941, dostigao je brzinu od čak 2.000 metaka u minuti! Do početka Drugog svetskog rata proizvedeno je oko 80.000, a do 1945, ukupno u svim varijantama – fleksibilnoj, sinhronizovanoj i krilnoj – 151.492 komada.

Razne varijante ŠKAS
Razne varijante ŠKAS

Iako je već u drugoj polovini rata ovo oružje zastarelo, jer avionski mitraljezi u pusčanom kalibru više nisu bili dovoljno efikasni, upotrebljavan je sve vreme rata, pa čak i posle njega. Pojedine primerke, adaptirane za upotrebu u pešadijskim jedinicama, zarobljavali su Amerikanci i u Korejskom ratu. Njegova genijalna konstrukcija, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Postoji priča da su ruske jedinice, prilikom zauzimanja Berlina 1945, u jednoj od kancelarija Rajhstaga pronašle gomilu raznih trofeja, a posebno mesto, u staklenoj vitrini zauzimao je – ŠKAS… Pored njega, sa Hitlerovim potpisom, stajao je tekst u kome se nemačkim konstruktorima sugeriše da nastoje da izrade slično oružje.

"Veveričji kavez"
„Veveričji kavez“

Šta je to ovaj mitraljez činilo tako izuzetnim, sem njegovog avangardnog izgleda? Pre svega, velika brzina paljbe, koja je iznosila 1.800-2.000 metaka u minuti. ŠKAS je važio za vrlo pouzdano oružje i imao sve osobine, potrebne mitraljezu namenjenom za naoružanje vazduhoplova – malu masu i kompaktnost. Masa sinhronizovane varijante je 11,1 kg, fleksibilne 10,5 kg, a verzije za krilo – samo 9,8 kg. Velika brzina kod avionskih mitraljeza je neophodna, jer se meta vrlo kratko nalazi u nišanu, pa je potrebno u što kraćem roku ispaliti što više metaka i time povećati verovatnoću pogotka. Pritom, zagrevanje cevi nije imalo značaja, jer se dejstvovalo kratkim rafalima, a strujanje hladnog vazduha, naročito na većim visinama, omogućavalo je dobro hlađenje.

Sanduk sa mehanizmom za rotaciju "veveričjeg kaveza"
Sanduk sa mehanizmom za rotaciju „veveričjeg kaveza“

Način na koji su konstruktori ŠKAS uspeli da postignu tako visoku brzinu paljbe, ogledao se u skraćivanju vremena potrebnog za uobičajen ciklus kod svakog automatskog oružja. Lagani zatvarač, bravio se jednostavno za donji deo sanduka (slično Zbrojovki ili Brenu, čiji se zatvarač bravi za gornji deo sanduka, a gasni klip se nalazi ispod cevi – kod ŠKAS je ovaj sklop obrnut). Međutim, ukoliko je sistem automatike iole konvencionalan, sve ostalo je daleko od toga. Sistem punjenja je zaista neverovatan. ŠKAS koristi tzv. „veveričji kavez“ koji municiju iz metalnog člankastog redenika dovodi do zatvarača. Poslužilac puni oružje, tako što pomerajući ručicu za punjenje uvede sedam-osam metaka u „veveričji kavez“, pritom obodi metaka ulaze u jedan helikoidni žleb na unutrašnjoj strani spoljnjeg doboša i postepeno se izvlače iz člankastog redenika.

Cev sa gasnim cilindrom i zatvarač sa nosačem i klipom
Cev sa gasnim cilindrom i zatvarač sa nosačem i klipom

Prilikom paljbe, specijalni mehanizam, koji je u vezi sa rebrom na nosaču zatvarača, pomera „veveričji kavez“ za desetinu kruga i time postepeno dovodi municiju, oslobođenu redenika na donju stranu mitraljeza, pred zatvarač. Time se značajno uštedelo na vremenu potrebnom za te operacije, u odnosu na konvencionalan način.

Modifikovani modeli

Ovako konceptovana konstrukcija nije ostavljala mesta za konvencionalno izbacivanje čaura. Rešenje je nađeno u izbacivanju čaure u dve etape. Kada je zatvarač posle opaljenja krenuo unazad, vukući praznu čauru, jedna poluga sa zubom, zarotirala bi za 90º i smaknula čauru sa glave zatvarača, ubacujući je u žleb u unutrašnjosti sanduka. Prilikom ponovnog pokreta unapred, zatvarač je hvatao novi metak, a jedan zub na nosaču zatvarača pogurao bi ispaljenu čauru iz žleba u sanduku i izbacio je unapred kroz otvor predviđen za to.

ŠKAS-1941 za krilo
ŠKAS-1941 za krilo

ŠKAS je projektovan za standardni metak 7,62x54R. Da bi postigao projektovanu brzinu, korišćen je specijalni metak koji je za oko 20% bio jači od standardnog. Radi raspoznavanja, na dance čaure ove municije utisnuto je ćirilično slovo „Š“.

 Natpis na poklopcu
Natpis na poklopcu

Uspeh sa „škasom“ podstakao je i ostale konstruktore, da na osnovu njega konstruišu još brže oružje! Tako su I.V. Savin i A.K. Norov u periodu 1934-1936, konstruisali mitraljez oznake SN koji je pucao neverovatnih 2.800-3.000 metaka u minuti! Ne odolevši izazovu, konstruktori „škasa“ modifikuju njihovu konstrukciju u Ultra ŠKAS, s kojim takođe dostižu brzinu paljbe od 2.800 metaka u minuti!
Iako su oba oružja prošla testove i zvanično primljena u naoružanje, čak i upotrebljena u Sovjetsko-Finskom ratu 1939-40, izrađena su u malom broju primeraka i na kraju povučena iz naoružanja. Ispostavilo se da nisu dovoljno pouzdana u eksploataciji. To i ne čudi, jer 3.000 metaka u minuti, za jednocevno automatsko oružje, zaista je bilo previše!

Jedan od ograničavajućih faktora za dalji razvoj ŠKAS bio je način punjenja, koji je mogao da funkcioniše samo sa municijom čija čaura ima obod. Tako je pred Drugi svetski rat, kada je uočeno da su za efikasno obaranje modernih aviona potrebni veći kalibri, odlučeno da se na osnovu ŠKAS konstruiše mitraljez kalibra 12,7 mm, a kasnije i top od 20 mm – ŠVAK. Za oba oruđa, morala je da se konstruiše specijalna municija sa obodom na čauri.
Bez obzira na određene mane, mitraljez ŠKAS u istoriji naružanja zauzima jedno od prvih mesta, zahvaljujući briljantnoj konstrukciji, ali i po tome što je najbrže serijski proizvođeno oružje u svojoj klasi.

tekst i snimci: Branislav V. STANKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još