Tri retke lepotice

Usled našeg krajnje neodgovornog odnosa prema istorijskom nasleđu, pojedini značajni primerci vatrenog oružja se ovde skoro više ne mogu naći

Prostor nekadašnje Jugoslavije je kroz vekove bio poprište velikih sukoba i zahvaljujući tome se na našem terenu koristilo vatreno oružje brojnih vojnih formacija iz, praktično, čitavog sveta. Zbog toga su se ovde mogli pronaći raritetni primerci izrađeni u malim serijama, a sve do kraja prošlog veka u skladištima nekadašnje JNA nalazilo se, doslovno, sve što je moglo da opali metak. Međutim, neke nove okolnosti su dovele do situacije da se većina istorijski vrednog oružja rasproda po ceni sekundarne sirovine ili čak uništi.
Prijatno smo se iznenadili kada nas je nedavno ovdašnji verzirani filmski oružar pozvao, rekavši da su od uništenja spasene tri retke i interesantne stare puške. Domaća filmska industrija ozbiljno kuburi s nedostatkom rekvizita prilikom snimanja igranog i dokumentarnog programa, delom zbog nemogućnosti da se obezbedi adekvatna količina autentičnog ratnog materijala iz određenog perioda, a ni najnoviji Zakon o oružju i municiji ne tretira ovu oblast na zadovoljavajući način. Zbog toga smo, čak i u (za naše uslove) visokobudžetnim ostvarenjima, bili u prilici da vidimo kako u filmu o Prvom svetskom ratu oficir Vojske Kraljevine Srbije predvodi juriš držeći pištolj Walther P38 u ruci, dok vojnici koriste puške M24/47. Oko uniformi i ostale militarije se nekako i može improvizovati, ali oružje je samo pusti san domaće kinematografije.

Belgijska „salonka“

Prva puška, možda, i nije u tolikoj meri zanimljiva za sineaste, ali je vredna pažnje i prostora u našoj reviji. U pitanju je jednometno oružje kalibra .22 Flobert, koje se kod nas uobičajeno nazivalo baštenska, vinogradarska, salonska ili puška za dečake. Naziv Floberka ovde se i dalje koristi za skoro svaku malokalibarsku pušku, iako izvorna verzija predstavlja materijalizaciju vrlo interesantne ideje francuskog pronalazača Luja Nikolasa Flobera.
On je 1845. došao do zamisli da modifikuje perkusionu kapislu insertovanjem olovnog sferičnog projektila u izlazni deo. Delimično je redizajnirao kapislu uvećanjem njenog oboda, kako bi novodobijeni metak mogao da popuni ležište u cevi, a njegov pronalazak nije imao barutno punjenje, već je zrno dobijalo inicijalnu energiju aktiviranjem same kapisle. Njegova zamisao je bilo oružje za vežbanje i razonodu u zatvorenom prostoru, a pokazalo se vrlo uspešnim, tako da su brojni evropski proizvođači uskoro napravili svoje verzije ovih „salonskih pušaka“. U drugoj polovini 19. veka su se pojavile verzije i u drugim kalibrima (6, 7, 8 i 9 mm Flobert), sa olučenim ili glatkim cevima, namenjenim ispaljivanju municije sa sitnom sačmom. Bilo je i pištolja, revolvera, te dvocevnih pušaka ovog tipa.
Impresionirala nas je činjenica da smo u prilici da isprobamo jednu od najređih pušaka tog sistema, jer je u pitanju luksuzna verzija, koja je širom sveta skoro potpuna nepoznanica. Reč je o jednometki sa blok zatvaračem, izrađenoj u puškarskoj radionici braće Dimolin iz Liježa u Belgiji. Proizvođača smo prepoznali po karakterističnom žigu, gde strelica prolazi kroz puncirane inicijale „DF“ (Dumoulin Frres), što govori da je oružje nastalo, najverovatnije, u periodu od 1880. do kasnih tridesetih godina prošlog veka. Zatvarač sistema Warnant je karakterističan, a puška se prepunjava tako što se, najpre, zapne na prvi zub, potom vertikalno pomeri ručica i blok zatvarača, čime postaje dostupno ležište metka.
Ovakvih pušaka sa osmougaonom teškom cevi je bilo srazmerno mnogo, ali „naš“ primerak je imao anatomski kundak s obrazinom, podesivo okidanje sa šteherom, prednji nišan zaštićen oblogom, a baskula je ukrašena paljenim finišom. Očigledno je u pitanju primerak iz ograničene luksuzne serije, pa to dodatno uvećava vrednost. U nekoliko evropskih zemalja se i dalje za odstrel ili plašenje sitnijih štetočina koriste razne Floberke, a municiju proizvode italijanski „Fiocchi“ i češki S&B.

Primerak koji se retko viđa

Druga puška koja je pobudila naše interesovanje je nemačka petometna repetirka obrtnočepnog zatvarača, kraća verzija legendarne Mauser G98. Tokom Prvog svetskog rata, na najteži mogući način, sve umešane strane su spoznale kako najveći deo vojne opreme nije adekvatan uslovima tadašnjeg ratovanja. Iako se i sada smatra kako je nemačka vojska imala najkvalitetniju standardnu pešadijsku pušku, tokom prvih ozbiljnijih borbi uvidelo se da je ona predimenzionirana za dejstvo u ograničenom prostoru, što je dolazilo do izražaja u rovovima Zapadnog fronta. Možemo samo zamisliti kako je bilo teško manipulisati dugom puškom, na kojoj se obavezno nalazio i bajonet impresivnih dimenzija.
S druge strane, moramo ukazati i na jednu uobičajenu praksu za to doba. Pripadnici borbenih jedinica prvog talasa kopnene vojske u skoro svim armijama angažovanih tokom tog rata bili su naoružani određenim modelom repetirajuće puške, dok je komandni sastav raspolagao pištoljima i revolverima.
Negde na polovini Velikog rata, Nemačka je u sve većem broju preoružavala vojnike kraćom verzijom svoje puške G98, službeno nazvane Karabiner AZ. Na osnovu sačuvanih fotografija, sve do 1917. ovu pušku su koristili artiljerci, konjica, kuriri, a tek kasnije su je dobili pripadnici jurišnih odreda pešadije, popularni Sturmtruppen. Ona je bila priručna i lagodnija za manipulaciju usled manjih dimenzija (cev na G98 je bila duga 740, a na Kar. 98 AZ 590 mm), pa su ukupni gabariti bili približni suparničkim SMLE ili Spr. 1903.
Po završetku rata, mnogo sačuvanih karabina 98AZ (Aufpflanz und Zusammensetzvorrichtung – s nosačem bajoneta i dodatkom za slaganje u kupe) u Nemačkoj je polovinom tridesetih godina prerađeno na novi standard Kar98, ali su neke ostale i u izvornoj verziji. Određeni autori su u svojim publikacijama navodili kako je upravo Karabiner 98 AZ koristio Adolf Hitler tokom Prvog svetskog rata, pa je insistirao da nova službena puška Vermahta bude približno njenih dimenzija. Ova tvrdnja se može ozbiljno dovesti pod sumnju na osnovu dva relevantna faktora. Prvo, standard Kar98 je utemeljen pre dolaska NSDAP na vlast, a drugo – retke sačuvane fotografije Hitlera u Kajzerovoj armiji pokazuju kako je koristio dugocevnu standardnu Gewehr 98. Ali, ne može se osporiti činjenica da je on lično u nekoliko navrata kočio razvoj naprednih rešenja nove puške za nemačku vojsku (setimo se priče o STG 44), iako je i rukovodeći kadar Vafenampta bio „alergičan“ na rešenja koja su iziskivala bušenje cevi radi poluautomatskog dejstva, što je dovelo do kašnjenja Gew 43 i neuspele G41.
Ono po čemu je Karabiner 98 AZ prepoznatljiv su neuobičajene grivne na prednjem delu, kao i distancirana šipka (nalik onoj na Mannlicherkama) za slaganje pušaka u kupe. Primerak koji smo oprobali je izvanredno sačuvan i izuzetno redak na našem prostoru, a ni u ostatku sveta nema ih mnogo, jer je ovo jedna od ređih Mauzerki. Sve oznake su jasno vidljive, počev od natpisa „Erfurt 1916“ na sanduku, preko serijskih brojeva koji su utisnuti čak i na grivne, poklopac magacina, branik obarače i potkov kundaka. Na prednjem delu kundaka se nalazi (nekima od nas omiljeni) obostrani žleb za prihvat prstiju, a ukupan balans i kvalitet primenjenog materijala se može okarakterisati kao vrhunski.

Kolekcionarski dragulj

Treća puška, nama najinteresantnija, pravi je svedok jednog burnog vremena na brdovitom Balkanu. Posle teških borbi sa ogromnim gubicima, golgote tokom prelaska Albanije i svih strahota koje su snašle Vojsku Kraljevine Srbije, njeni izmučeni ostaci su sačuvali relativno malo proslavljenih srpskih Mauzerki, Model 1899 kalibra 7×57. Tokom međuratnog perioda, naročito nakon opredeljenja za novi kalibar 7,9×57 i standard M24, vojni vrh nove države se odlučio da puške sistema Mauser, svih kalibara i varijacija, prilagodi upotrebi u oružanim snagama. Deo preostalih pušaka M99 i M10 je prerađen skidanjem stare i montiranjem nove M24 cevi u oficijelnom kalibru, dok su kundaci prerađeni skraćivanjem i postavljanjem drugačijih grivni.
Ove puške su u Aprilskom ratu zarobljavali Nemci, pa su u njihovim dokumentima obeležavane kao Gewehr 291/4(j) Ex Puska M99C07 ili Karabiner 491/4(j) Ex Karabin M99C 7,92 mm. Prepoznali smo je po tipičnom kundaku bez izraženog pištoljskog rukohvata, tragovima drugačijeg rasporeda grivni, ćiriličnom natpisu Модел 1899С, te karakterističnom sistemu zatvarača s dve bradavice i drugačijim načinom zapinjanja.
Ovo je, možda, najređa varijanta od svih pušaka generacije M24 Kraljevine Jugoslavije, a vrednost joj dodatno podiže što nakon te inicijalne prerade nije naknadno modifikovana i predstavlja pravi dragulj bilo koje kolekcije. Sve tri puške su potpuno funkcionalne i još jednom ukazujemo na potrebu da se ovakvi artefakti sačuvaju od prodaje i uništenja. O njima bi naš doajen Branko Bogdanović mogao da napiše i kaže još mnogo bitnih detalja, ali ovom prilikom su poslužile kao osnov za apel da promenimo pristup prema sopstvenom istorijskom nasleđu.

Samo bajonet

U Kajzerovoj armiji s početka rata je uobičajeno jedan deo personala bio opremljen varijacijama oficijelnog pištolja Parabellum P08, pa su dugocevne verzije i dobile nazive „artiljerijski“ i „mornarički“, a nije bila retka slika da pojedini mornari, artiljerci, bolničari i drugo ljudstvo koriste samo bajonet bez ikakvog vatrenog oružja. Kod konjice je i dalje opstalo koplje, zatim nezaobilazna sablja i kratkocevno ručno oružje. Slična situacija je bila i u drugim vojskama, a sve do početka Drugog svetskog rata je i Vojska Kraljevine Jugoslavije imala nenaoružane pripadnike pešadijskih divizija.

Milan MILANOVIĆ

foto: privatna zbirka