Brutalna lekcija o ratu u džungli
Analizirajući pobedonosne vojne pohode u Drugom svetskom ratu, kao inspiritivni primeri obično se ističu nemački „Blickrig“ širom Evrope, invazija Zapadnih saveznika nakon iskrcavanja u Normandiji i sovjetska Operacija Bagration u završnoj fazi. Uzimajući u obzir angažovane snage i specifikum okolnosti, može se bez rezerve konstatovati kako je munjeviti i nemilosrdni napad japanske vojske na Malajsko poluostrvo bez premca po više osnova. Kasniji publikovani izveštaji britanskih autora su kao uzroke navodili mnoštvo faktora koji su se graničili sa bizarnim opravdanjima i krajnje netačnim konstatacijama.
Navodilo se sve i svašta, od neadekvatne opremljenosti naoružanjem, sve do pogrešnog odabira prehrambenih artikala, ali uvek i bezuslovno sve zavisi od kvaliteta ljudskog materijala. Želeći da zadrže svoju mornaričku prevlast u tom delu sveta gde su bile njihove kolonije, Britanci su se uzdali u svoju „Tvrđavu Singapur“ koja se po njihovom poimanju smatrala neosvojivom. Istina, britanska flota je bila dominantna i sa južne strane morskog prilaza tamošnje luke i dobro branjena od potencijalne japanske invazije. Međutim, usled problema koji su zadesili matično ostrvo, Kraljevska mornarica je morala većinu brodova da preusmeri na Atlantik, te je premijer Čerčil mogao da zadrži samo bojni brod „Princ od Velsa“, krstaricu „Ripuls“ i četiri razarača u Malajskom zalivu.
Kada je 8. decembra 1941. godine Japan ušao u najveći svetski sukob svih vremena istovremeno napadajući američku pomorsku bazu Perl Harbur i Filipine, došlo je i do iskrcavanja na tlu Severne Malaje. Dva dana kasnije, pomenuti britanski brodovi su potopljeni znalačkim napadima japanske torpedne i bombarderske avijacije, čime je dat alarm kako je u pitanju totalni preokret dotadašnje situacije.
S obzirom na konfiguraciju terena Malaje sa neuređenim putevima, kao i domet avijacije, još 1937. godine je tadašnji pukovnik Artur Persival zaključio kako je napad na Singapur tehnički teško ostvarljiv sa kopnene strane, ali ipak izvesniji od pomorske invazije prema samim lukama. No, kada je tokom 1941. godine dobio generalski čin i postavljen za glavnokomandujućeg tog područja, ništa nije preduzeo da ojača odbranu severnog pravca. Japanci su, sa druge strane, razvili snažnu obaveštajnu mrežu među lokalnim stanovništvom i zadobili informacije od ključnog značaja. Doznali su kako oko polovine sastava pešadijskih jedinica Britanske Indijske Armije čine neiskusni i nedovoljno obučeni pripadnici, komandni kadar je bio oslabljen detaširanjem mnogih starešina u zonu Mediterana i Severne Afrike. Avijacijske snage Britanaca su bile opremljene zastarelim aparatima, dok je oklopna komponenta gotovo zanemarena jer se smatralo da tenkovi nisu neophodni za borbe u džungli. Kontingent od 350 tenkova je tako premešten iz Malaje kao pomoć ugroženom Sovjetskom Savezu, sistem veza je bio haotičan, a artiljerija predviđena da brani obalski pojas od protivničkih plovila protivoklopnim granatama, bez dovoljno artiljerijske municije razornog dejstva za ciljeve na kopnu. Najvažniji obaveštajni faktor se ispoljio u obličju kapetana Patrika Hinena, koji je Japancima javljao precizne podatke o razmeštaju avijacije Komonvelta, tako da su u početnom naletu napadača gotovo svi avioni uništeni na poletnim pistama ili hangarima.
Kao svojevrsni čin izdaje ili barem kolaboracije, može se tretirati i potez vlasti višijevske Francuske koja je dozvolila Japancima da koriste njen kolonijalni posed Indokine za invaziju, čime je omogućeno da ugroze kontrolu jugoistočne Azije i jugozapadnog Pacifika. Oružana dejstva su obilovala neviđenim sunovratom morala, pa je 130.000 Britanaca, Indusa, Australijanaca i nešto Malajaca dopalo zarobljeništva. Da sve bude još više obojeno ogoljenom izdajom, gotovo 40.000 pripadnika tog sastava se pridružilo japanskoj vojsci u svojstvu novoformirane „Indijske nacionalne vojske“. Stanovništvo Malaje je jednim delom dočekivalo Japance kao oslobodioce, verujući kako će azijski narodi bolje rešiti sva ranija sporna pitanja kolonijalne uprave, a ostalo je do današnjeg dana sporno pod kakvim okolnostima je nemačka ratna mornarica došla u posed dokumenata u kojimа je detaljno opisana slabost odbrane Singapura. Navodno je to pronađeno još krajem 1940. godine, prilikom zarobljavanja broda „Automedon“, te prosleđeno Japanu.
Uglavnom, japanska 25. armija u drugoj sedmici decembra 1941. godine je iz Indokine amfibijskim plovilima prešla na tlo severne Malaje, dok je ratna avijacija snažno bombardovala ostrvo Singapur. Premda su branioci smatrali kako su malajske džungle teško prohodne čak i za pešadiju, Japanci su uspeli da prodru svojim lakim tenkovima, a pravi je podvig kako su uspevali da izvrše snabdevanje svojih trupa na zauzetim položajima. Snage odbrane su mestimično pružale zavidan otpor, pri čemu su se istakle australijska 8. divizija i indijska 45. brigada, na čijem primeru se najbolje vidi usled kojih faktora je napredovanje bilo u toj meri uspešno. Već od borbe na reci Slim početkom januara 1942. godine, gde je japanska Peta divizija do nogu potukla indijsku Jedanaestu diviziju (svega dvadesetak poginulih napadača nasuprot oko petsto poginulih i preko tri hiljade zarobljenih branilaca), moglo se konstatovati kako će u ovoj kampanji doći do izražaja primena nekonvencionalnih ratnih veština. Japanci su koristili noćne udare tenkovima za prodore i stvaranje meteža u redovima odbrane, koja se slepo držala rutine i protokola. Britanske snage su se povuke skoro 250 kilometara južnije, gde je kod reke Muar konsolidovana odbrambena linija. Peta divizija japanske armije je u početnoj fazi zadobila užasavajuće gubitke u ljudstvu i borbenoj tehnici, jer su do izražaja došli protivtenkovski topovi 40 mm Ordnance QF 2-pounder Australijanaca i vešta upotreba teških mitraljeza Vikers kalibra .303 British sa utvrđenih položaja.
Delovalo je da će napadač doći u bezizlaznu situaciju zaustavljenog napredovanja, ali došlo je do preokreta. Svestan da bilo kakvo zastajkivanje vodi u neizbežnu katastrofu, glavnokomandujući general Jamašita je naredio da se trupama na prvoj liniji upute pojačanja i neophodne zalihe što pre i bez obzira na cenu. Usiljenim maršem kroz džunglu pristigli su sveži i odmorni borci, a ratni materijal i drugi provijant je transportovan masovnom upotrebom bicikla na neobičan način. Još od 1937. godine i Invazije na Kinu, japanska vojska je koristila bicikle kao sredstvo za prevoz trupa i materijala, pošto se utvrdilo kako na njima može da se prenese tridesetak kilograma zaliha ili opreme bez utroška bilo kakvog pogonskog goriva. U Malaji je korišteno više od deset hiljada bicikala, kojim je dopremljena hrana, municija, sanitetski materijal i druge potrepštine do prve linije sukoba. To prevozno sredstvo se kasnije upotrebljavalo nakon proboja defanzivne linije radi što bržeg premeštanja ljudstva u napredovanju. Paradoksalno, australijanske i indijske trupe kod reke Muar su ostale bez municije i hrane u kritičnom momentu, pa su bile prinuđene na predaju ili napuštanje položaja. Svesni u kojoj meri je bitan i segment takozvanog specijalnog psihološkog rata, japanski zapovednici su naredili masakr oko 150 teških ranjenika tako što su ih vezane polili petrolejom, zapalili i potom pregazili raznim prevoznim sredstvima. Preživeli očevici su kasnije pričali ostatku branilaca kako identična sudbina čeka sve koji odmah ne polože oružje, što je dodatno oslabilo moral.
Kada je Malaja definitivno prepuštena uz neverovatnih 50.000 zarobljenih na strani branilaca, general Jamašita je izvršio invaziju na Singapur predvodeći svega 23.000 boraca. Osmislio je primenu taktike „srpa i čekića“, koja nema nikakve veze s simbolima komunizma, već podrazumeva zaobilazni manevar delom raspoloživih snaga u pozadinu odbrane, dok centralni udar svom silinom privlači pažnju kod kritične centralne tačke. Sredinom februara 1942. godine, tako je stvoren metež i zabuna u Bukit Timah oblasti prepadom na skladišta goriva, hrane i municije, a kod mesta Pasir Panjang i pored požrtvane odbrane malajske regimente, Japanci su masakrirali 280 ranjenika i bolničkog osoblja uz opomenu svima šta ih čeka ako se bezuslovno ne predaju. Već uveliko frustiran sunovratom morala svojih snaga, svestan kako od formalnih 85.000 pripadnika svog uniformisanog personala većinu čine pripadnici posadnog sastava i pratećih službi, general Persival je bio svestan kako je predaja neminovna.
Objektivno posmatrano, ta procena je bila zasnovana na totalnoj neinformisanosti britanske komandne strukture. Japanske snage su bile izmorene, izložene visokim gubicima i kritičnom nedostatku neophodne artiljerijske municije, a linije snabdevanja su bile pred kolapsom. Tomojuki Jamišita je upriličio sastanak radi pregovora u „Ford“ fabrici u mestu Bukit Timah, gde je primenio odlučni blef. Fingirajući kako želi da dopusti priliku braniocima poslednju priliku za izbegavanje bespotrebnih žrtava, agresivno je zahtevao bezuslovnu kapitulaciju uz napomenu kako Japan nije potpisnik Ženevske konvencije i neće biti milosti ako se otpor nastavi. Skoro tri puta brojnije međunarodne snage su se predale 15. februara, a pobednici gotovo nisu imali dovoljno ljudstva da sprovode toliki broj zarobljenika.
Odmah po prispeću vesti o padu Singapura, otpočele su polemike oko uzroka kolosalnog vojnog neuspeha. Kao što se to obično dešava, krivica je svaljivana na suštinski nebitne pojave. Našim čitaocima će zasigurno biti interesantno kako se tih dana navodilo kako je japansko pešadijsko naoružanje pogodnije po svojim karakteristikama u odnosu na ono kod snaga Komonvelta, barem kada je u pitanju rat u džungli. Naravno, to ni u kom slučaju ne odgovara istini jer se u konkretnoj upotrebi iskazalo totalno oprečno. Primera radi, puške Arisaka Type 38 su bile po svim parametrima inferiorne u poređenju sa SMLE direktnih protivnika. Britanska puška Lee Enfield je bila kompaktnija, većeg kapaciteta, snažnijeg kalibra, preciznija i efikasnija. Japanci su upravo na osnovu svog prethodnog iskustva iz rata sa Kinom postepeno uvodili novu pušku Type 99 kalibra 7,7×58 mm (inspirisan .303 British) umesto prethodnog službenog metka 6,5×50 mm koji se pokazao neadekvatnim. Identično je i s puškomitraljezima Type 11 i 96, koji su bili makar za klasu lošiji od Brena, a mitraljezi Type 3 i 92 čak i ne mogu da se uopšte porede s Vikersom direktnih protivnika. Jadikovke da je od velikog značaja bila masovna upotreba laganih bacača 50 mm Type 10 i 89 ne odgovaraju istini. Ova neobična oruđa su imala vrlo mali efikasan domet u poređenju sa britanskim minobacačem istog kalibra (Ordnance SBML two-inch mortar), a identično važi i za doslovno sve odreda korišćeno oružje jedne ili druge strane. Kao što smo već naveli, jedina tehnička prednost japanskih boraca u ovom sukobu je bila vazdušna prevlast i upotreba oklopnih snaga.
Prebacivanje krivice na Induse, Malajce i Australijance kao neodlučne branioce je bilo i ostalo tipično za nadobudne Ostrvljane kada ostanu bez pravih argumenata. Azijatski vojnici su tretirani kao pripadnici niže rase po svim parametrima usled njihove mentalne inferiornosti, a australijski oglašavani kao nedisclipovani alkoholičari skloni krađama i silovanju. U stvarnosti, jedino su upravo oni borili i podneli najveće žrtve te teret tokom ovog sukoba. Slučajevi defetizma, izdaje i komandnog nesnalaženja su bili produkt isključivo engleskog kadra, ali to nije išlo u prilog kolonijalne uprave. Britanskoj imperiji je otrgnut najsjajniji dragulj iz krune u naredne tri godine, a neposredni najistaknutiji akteri su doživeli različite sudbine. General Artur Persival je dočekao satisfakciju tako što je uz američkog kolegu Daglasa Makartura zadobio počasno mesto prilikom japanske kapitulacije 2. septembra 1945. godine na palubi bojnog broda Misuri u Tokijskom zalivu. Tomojuki Jamišita je, uz većinu svojih viših oficira iz Malajske kampanje, osuđen i obešen kao ratni zločinac.
Na osnovu iskustava iz borbi u Malaji i Singapuru, britanska vojska je korenito promenila pristup i ranije uvrežene dogme iz prethodnog perioda. Japanska vojska se pokazala kao vešt i brutalan protivnik, za čije savlađivanje su bile neophodne sasvim drugačije taktičke postavke, što je ponajbolje na delu pokazao jedan novi heroj nekonvencionalnog ratovanja tog doba. Ord Vingejt sa svojim činditima u Burmi je u tom smislu inspiritivan, ali to je deo jedne nove priče za neko od narednih izdanja.
MILAN MILANOVIĆ
