Opsada Plevena 1877.

Jedan od najznačanijih događaja druge polovine devetnaestog veka, svojevrsna prekretnica koja je u velikoj meri kreirala čak i sadašnji izgled našeg dela Evropskog kontintenta, Rusko-turski rat 1877-1878. godine duže od veka i po zaokuplja pažnju po više osnova. Našim čitaocima je zasigurno poznato najšire prihvaćeno tumačenje tog sukoba prema kom je osnažena Carska Rusija krenula u pravednički panslovenski pohod radi oslobođenja bratskih hrišćana koji su bili vekovima potlačeni, te je tek diplomatska intervencija zapadnih velesila sprečila da zgrome Tursku povrativši čak i Carigrad. Naravno, ova verzija je po više relevantnih osnova daleko od istine i realnosti, kao i uvrežene tvrdnje kako su katastrofalni gubici ruskih napadača bili uzrokovani upotrebom repetirki Vinčester od strane turskih askera, što je doprinelo da se uspori napredovanje pobedonosne armade ka Konstantinopolju.

SLIKA 1. Turske puke Pibodi-Martini su jo dugo upotrebljavane od trupa druge linije.jpg
Turske puške Pibodi-Martini su  dugo upotrebljavane od trupa druge linije

Vrlo kompleksna politička situacija u datom trenutku se odlikovala drastičnim slabljenjem vojnog potencijala Otomanske imperije, koju su uveliko nazivali „Bolesnik na Bosforu“. Učestale pobune neislamizovanog stanovništva, kašnjenje u reformama društva zasnovanog na feudalnim osnovama, kao i izrazito jačanje konkurentskih sila je uzrokovalo da se uveliko sprovodi proces preraspodele imperijalističkog uticaja i novog kolonijalizma na našem delu Evrope. Tokom prethodnog Krimskog rata, Ruska carevina je na teži način spoznala kako njihove teritorijalne pretenzije na račun Turske ponajviše zavise od savezništva s Velikom Britanijom i Francuskom, a osnažena Austrougarska je bila bitan faktor u planovima za budućnost. Stoga su najpre vojni i politički autoriteti u Petrogradu najpre osmislili kompleksan plan delovanja, zasnovan na dogovoru s Austrogarskom oko teritorijalne podele, a vođena je agresivna propagandna akcija kako će pravoslavna populacija pod turskom upravom dobiti samostalnost uz pomoć ruske sabraće.

SLIKA 5. Nizami su bili udarna snaga Otomanske imperije.jpg
Nizami su bili udarna snaga Otomanske imperije.jpg

Naravno, u srži ovog poduhvata je bila ogoljena pretenzija imperijalne Rusije da ostvari prevlast u oblastima gde živi stanovništvo njima naklonjeno, s naročitim strateškim ciljem u vidu Bugara. Rumuni, Srbi, Crnogorci i Makedonci su bili u drugom planu, što će kasniji sled događaja više puta dokazati na razočaranje mnogih. Uglavnom, Ujedinjene Kneževine Moldavija i Vlaška (docnija Rumunija) su stupile u vojni savez s Carskom Rusijom, želeći prekid vazalnog odnosa s Portom.
Najvažniji pravac napada ruskih snaga bio je prema Bugarskoj (sporedni ka Kavkazu), a kada je Dunavska armija dobila zadatak da zauzme utvrđene gradove Nikopolj i Pleven (kod nas nazivan Plevna), vrhovna komanda u Istanbulu je naredila Osman Paši da zatvori taj pravac jer nakon toga više nije bilo većih prirodnih prepreka sve do same prestonice Otomanske imperije. Nikopolj se predao nadmoćnim napadačima, pa je turski zapovednik usiljenim maršom iskoristio njihovu neodlučnost i iz dvesta kilometara udaljenog Vidina prebacio oko 15.000 vojnika i više modernih artiljerijskih oruđa Krupove proizvodnje kako bi se Pleven pretvorio u utvrđenje. Analiza daljih događaja tokom 145 dana opsade i borbi je još uvek zasnovana na utvrđivanju autentičnosti totalno oprečnih podataka koje su objavljivali predstavnici dve suprostavljene grupacije jer su ruskog porekla u koliziji s onim što turska istoriografija protežira, a dodatni problem predstavlja upitnost informacija koje su s terena putem tadašnje štampe lansirali strani novinski izveštači. Ovo se odnosi i na odnos snaga, upotrebljenu ratnu opremu i sled aktivnosti, premda nema dvojbe kako je 18. jula 1877. godine ruska prethodnica sačinjena od konjanika u blizini grada naišla na manju grupu turskih čarkara koju je u susretnoj borbi lako porazila, pa je komandant te napadne kolone general Šilder-Šuldner uputio 7.500 pešadinaca da dva dana kasnije zauzmu grad nakon višesatne artiljerijske pripreme. On nije znao kako je Osman Paša već uveliko pristigao s pojačanjem, tvrdio položaje i naredio da se vojnici u zaklonima ne oglašavaju dok Rusi ne upadnu u klopku. Napadači su se doslovno ušetali u grad čudeći iz kog razloga je bilo kakav otpor izostao, kada se na njih sručila sasređena paljba koja je uzrokovala da tokom par desetina minuta borbe pogine 74 oficira i 2.771 ruskih vojnika, a na poprištu je ostalo i 17 zaprežnih kola razne municije. Turci su tokom razmene vatre imali svega 12 mrtvih i 30 ranjenih, a već tom prilikom je došlo do prve pojave plasiranja informacija oko upotrebljenog oružja. Ruski zapovednici su tvrdili kako su enormne gubitke imali zato što je svaki turski branilac imao repetirku Vinčester s 500 metaka što im je davalo za ono vreme neviđenu vatrenu moć, a prilikom povlačenja na ruske vojnike su na daljim rastojanjima Turci koristili svoje Pibodi-Martini jednometne puške koje su imale veći domet.

SLIKA 8. Nakon pada Nikopolja, smatralo se kako e Pleven takoe da se preda bez mnogo borbi.jpg
Nakon pada Nikopolja, smatralo se kako će Pleven takođe da se preda bez mnogo borbi

Krudner je obavestio nadređene kako ima svega 26.000 vojnika i 186 topova na raspolaganju, a Pleven brani dvostruko više Turaka s većim brojem artiljerijskih oruđa, te je napad osuđen na propast ukoliko mu se ne dodele pojačanja. Usled više pogrešnih procena, naređeno je da napadne odmah time što ima i on je to učinio 30. jula šaljući zbijene formacije vojnika s bajonetima na puškama, po tadašnjoj ruskoj vojnoj taktici da se borbe rešavaju jurišom i upotrebom hladnog čelika. Najpre je topovska paljba kartečom napravila haos u njihovim redovima, a kada su pristigli na dvesta metara daljine od turskih rovova bio je red na pešadiju da puščanom vatrom dodatno napravi klanicu. Nakon povlačenja na početne položaje, većina ruskih četa je od 200 pripadnika prvobitnog sastava imala tek 5 do 10 preostalih, odnosno gubici su iznosili 169 oficira i 7.136 vojnika. Bilo je jasno kako će za zauzimanje Plevena biti potrebno mnogo više angažovanih snaga i sasvim drugačija taktika. Iz sadašnje perspektive, možda će deo čitalaca postaviti opravdano pitanje zašto napadači nisu jednostavno zaobišli to utvrđenje držeći ga pod blokadom, pa nastavili svoj pohod ka glavnom strateškom cilju. Usled oskudne putne mreže u toj zoni, upravo kod Plevena su se nalazili jedini upotrebljivi pravci nastupanja ogromnih kolona za snabdevanje koje su bile spore i ranjive ukoliko bi turske snage iz utvrđenja sprovodile napade svojom artiljerijom, pa je čitava operacija bila ugrožena.

SLIKA 12. Turski prikaz neposredno pred predaju.jpg
Turski prikaz neposredno pred predaju

Karakteristike personala su bile posebna priča, kao i opremljenost. Turske snage su se bazirale na posadnim jedinicama, uz srazmerno mali broj bašibozuka, sveukupno pogodne za isključivo defanzivna dejstva usled umanjene mogućnosti snabdevanja i transporta, te neiskustva u manevarskom obliku borbe. Rusi su imali drugu vrstu problema, uzrokovanog time što je ljudstvo bilo vrlo niskog nivoa opšte obučenosti, izostala je i motivisanost jer su se nalazili daleko od domovine, a povrh svega njihovu rezignaciju je uvećala spoznaja kako im najviši komandni vrh čine stranci. Rumuni nisu bili naročito oduševljeni što treba da se bore za oslobođenje svojih južnih suseda, pa je jednim delom to kompenzovano uvođenjem bugarskih dobrovoljaca u sastav. Obe grupacije su bile u fazi preoružavanja, jer su Rusi tek manjem delu personala dodelili savremenije puške Berdan kalibra 10,75×58 mmR, pa je najviše korištena starija i problematična konvertovana Krnka 15,24x40mmR, na koju su se korisnici žalili po svim parametrima. Turci su nešto ranije uveli superiorne Pibodi-Martini kallibra 11,43x55R (.45 Peabody-Martini) umesto takođe konvertovanih Snider .577, odnosno 14,7x51mm. U svojim memoarima Osman Paša je izričito naveo kako puške i karabini sistema Winchester 1866 kalibra 11x23mmR (.44 Henry Rimfire) uopšte nisu upotrebljavane za vreme borbi, što unosi dodatnu zabunu.
Bilo kako bilo, pet meseci je trajala opsada kojom je rusko-rumunska vojska okružila utvrđenje s severa, istoka i juga, dok je ciljno ostavljen zapadni pravac kuda bi branioci mogli da se povuku. Upravo sa te strane je dolazila logistička pomoć iz pravca Sofije, pa je ruska komanda pretežno konjičkim snagama do kraja oktobra uz više krvavih borbi uspela da sprovede totalno okruženje branilaca Plevena. Dolaskom jeseni, ukupan kontigent rusko-rumunskih snaga oko grada je dostigao 130.000 vojnika, više od 500 poljskih i preko 58 teških opsadnih topova. Nasuprot tome, turska posada je svoje rezerve municije i hrane privela kraju, pa je nadređena komanda u Carigradu odobrila proboj i napuštanje utvrđenja. Uveliko demoralisani turski vojnici su se sklanjali s svojih položaja, mnoštvo je bilo i bolesno, pa je Osman Paša osmislio plan razbijanja blokada kod reke Vid i povlačenje u pravcu Vidina ili Sofije. Tokom noći između 27. i 28. novembra sproveden je udar koji je iznenadio protivnika, ali komandant Osman Paša je ranjen, što je uzrokovalo metež i ruski kontranapad je doprineo ogromnim žrtvama na turskoj strani (oko 6.000 izbačenih iz stroja).

SLIMA 11. Prizor predaje Osman Pae posle  pet meseci herojske odbrane.jpg
Prizor predaje Osman Paše posle pet meseci herojske odbrane

Uvidevši očigledan razvoj dalje borbe, Osman Paša je poslao svog ađutanta Nešid Bega da ponudi predaju, pa je zarobljeno deset generala, više od dve hiljade oficira i preko četrdeset hiljada vojnika. Čitava turska armija je položila oružje, a rumunske snage su blokirale Vidin. Ogorčena nakon neuspeha u takozvanom Javorskom ratu protiv Turaka, pridružila im se i Kneževina Srbija smatrajući kako će na krilima nacionalnog zanosa koji se ispoljio tokom ranijeg ustanka u BiH uspeti da kao članica moćnog saveza sprovede teritorijalno proširenje prema jugu i zapadu. Zauzeti su Pirot, Bela Palanka, Niš i Vranje, a krajnji ishod čitavog rata su očekivano odlučile velike zapadne sile.
Ukupni gubici oko Plevena se procenjuju na oko 50.000 na rusko-rumunskoj strani i dvostruko manje na turskoj, ali je zrazmera drugačija ako se uračunaju i oni koji su se predali. Tokom čitavog rata Turska je imala 30.000 poginulih, oko 80.000 umrlih od posledica ranjavanja i bolesti, te preko 100.000 zarobljenih. Rusi, Rumuni i Bugari su imali ukupne gubitke koji se mogu tretirati kao približni iako je pohod za njih bio pobednički. Više od 32.000 poginulih u borbama, 90.000 preminulih od rana i raznih bolesti, ali je dodatnih 100.000 bilo izbačeno iz stroja ranjavanjem ili zarazama. Obično se kao najgora posledica čitavog sukoba navodi kako je pola miliona muslimanskih civila stradalo u vidu odmazde napadača, kao i trideset hiljada na bugarskoj strani jer su sve vojske ponašale kao osvetničke horde u duhu tog vremena. Može se konstatovati kako su upravo zastoj oko Plevena i ogromni gubici uzrokovali da rusko-rumunska armada ne ostvari projektovani cilj, što je doprinelo da se Osman Paša slavi u Turskoj kao nacionalni heroj kojem je posle herojske odbrane dodeljena titula Gazi (junak ili heroj) i posvećivane borbene pesme. Došlo je do preraspodele teritorije Sanstefanskim mirom, koji je ubrzo korigovan na Berlinskom kongresu, a osim ruske imperijalne vrhuške svi ostali neposredni akteri su bili nezadovoljni, a najveći dobitnik je bila Austrougarska koja je dobila patronat nad BiH, dok su slovenski stanovnici Balkana još jednom izigrani.
Milan Milanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom