Futuristički izgled
Ubistvo izraelskih sportista na Letnjim olimpijskim igrama 1972. godine u Minhenu u velikoj meri je uticalo na formiranje elitnih protivterorističkih jedinica širom Evrope. Ovaj i slični teroristički akti su bili jasan pokazatelj da se nešto mora učiniti i po pitanju naoružanja specijalaca. Upravo je drama u Minhenu pokazala svu nužnost posedovanja adekvatnog oružja, konkretno u ovom slučaju, snajperskih pušaka.
Nemački policajci-strelci u ulozi snajprista (to nisu bili u stvarnosti), bili su naoružani standardnim modelima puške G-3 i to bez optičkog nišana! U tim danima nije postojala jasna vizija šta je sve potrebno od opreme, kakav tip organizacije i obuke je neophodan, tako da ovo i nije baš za preveliko čuđenje.
Upravo su iskustva poput ovoga inspirisala konstruktore iz nemačkog oružarskog giganta „Walthera“ da razviju odgovarajuću snajpersku pušku. Analizom brojnih segmеnаta zaključeno je da nova snajperska puška mora da ispunjava nekoliko uslova. Između ostalog, da je visoke preciznosti i u razantnom kalibru, omogućava brz naredni hitac bez pomeranja strelca i da je priručnih dimenzija. Očigledno da je takvo nešto moglo da se postigne samo pomoću poluautomatske bullpup konstrukcije. Takođe, bilo je jasno i da standardne poluautomatske puške ne ispunjavaju osnovni uslov, odnosno visoku preciznost, pa se neće moći raditi na principu dorade postojećih rešenja. Tako su stručnjaci iz „Walthera“ morali da razviju originalno rešenje. Pri tome su im date odrešene ruke u pogledu budžeta. Smatra se da je upravo enormno visoka cena oružja uticala na slabu prodaju i gašenje proizvodnje. Ali, o tome će biti malo više reči u drugom delu teksta.
Konstruktori su se odlučili za poluautomatsku bullpup konstrukciju, jer je tako omogućeno da puška zadrži priručne dimenzije od samo 905 mm i dužinu cevi 650 mm. Radi ilustracije, nama dobro poznata domaća snajperska puška M-76 ima cev dužine 550 mm i ukupnu dužinu 1.135 mm. Osim manje dužine, bullpup konstrukcija ima i neke druge dobre osobine. Na primer, brzo prebacivanje nišanske tačke sa jedne na drugu metu, daleko je brže u terenskim uslovima nego kod klasično konstruisanog oružja.
Tvorci nove snajperske puške su se u startu odlučili da bude prvenstveno urađena u kalibru .300 Winchester Magnum. Sam metak je poznat po svojoj visokoj preciznosti, sposobnosti gađanja ciljeva na znatno većim udaljenostima od 7,62 NATO i vrlo položenoj putanji zrna, te se može reći da je u pitanju odličan izbor. U ponudi je bio i model u kalibru 7,62 mm NATO, ali i posebna cev urađena za stari švajcarski metak, 7,5×55 mm. Ali, kod druge verzije se odustalo od ove ponude. Od samog početka je bilo jasno da puška nije namenjena vojnicima. Masa od skoro osam kilograma je isuviše velika za svakodnevno nošenje u ratnim uslovima. S druge strane ovolika masa doprinosi boljoj kontroli oružja, a i način angažovanja snajperista u AT jedinicama je znatno drugačiji od njihovih vojnih kolega, te ovo nije od presudnog značaja za njih.
Prilikom osmišljavanja vatrenog oružja, najčešće se najviše pažnje poklanja mehanizmu. Ali, ovde je cev bila osnova oko koje je rađen ostatak konstrukcije. Izabrana je cev vrhunskog kvaliteta, ali za razliku od tzv. slobodno plutajućih cevi koje jedino imaju kontakt sa sandukom, ovde je pričvršćena na prednjem delu za neku vrstu rama-nosača. Pretpostavljamo da je ovim pokušano da se dobije na smanjenju vibracija, jer cev nije rađena u bull konfiguraciji. Ovo je vrlo težak zadatak, jer je svaka pojedinačna puška priča za sebe, pa je potrebno uložiti mnogo napora da se dobiju adekvatni rezultati. Naravno, to se mora dodatno odraziti na konačnu cenu oružja. Što je još jedan od razloga zašto se današnji konstruktori radije odlučuju za plutajuće cevi. U zavisnosti od verzije, na ustima cevi su mogla da se nađu dva različita dodatka. Na prvoj verziji se nalazio skrivač plamena, koji na prvi pogled asocira na minijaturni prigušivač pucnja, dok je na drugoj verziji montiran razbijač plamena uobičajene konstrukcije.
Sklopive nožice su montirtane na gornji deo rama. Nije bilo moguće podešavati ih po visini ali je kod novije verzije omogućeno njihovo pomeranje duž rama, tako da ih je moguće koristiti u prednjem i u zadnjem položaju. Poluautomatski sistem funkcionisanja pušaka zasniva se na sistemu sa pozajmicom barutnih gasova. Iako ne pruža ništa novo, ipak je u pitanju originalno osmišljen koncept, odnosno, nije kopirano nijedno postojeće rešenje. Masivni gasni blok, koji se nalazi iznad prednjeg rukohvata je podešavajućeg tipa, ali njegovo podešavanje ne bi trebalo da izvodi sam korisnik već puškar. Podešavanjem je moguće prilagoditi količinu gasova u sistemu za pojedinačne tipove municije. Jer, uzalud vrhunska preciznost, ako sistem ne radi kako je predviđeno, zar ne? Ovaj sistem pozajmice čini specifičnim njegovo tehničko rešenje. Gasni klip prenosi svoje kretanje na poseban blok koji se nalazi pod naponom opruge povratnog mehanizma. Taj blok je povezan krutom vezom sa nosačem zatvarača preko čelične šine koja prenosi kretanje. Zatvarač je rotacionog tipa, sa sedam bregova za bravljenje. Ne treba zaboraviti da je .300 Win. Magnum izuzetno jak metak, tako da ovoliki broj bregova predstavlja normalno rešenje. Takođe, na ovaj način se postiže i veći stepen ujednačenosti položaja zatvarača, u odnosu na cev prilikom bravljenja, što za posledicu ima veću preciznost oružja.
Okvir je jednoredni, čelični, kapaciteta šest metaka što se može oceniti kao dovoljno za snajpersko oružje. Zanimljivo je da su ljudi iz „Walthera“ shvatili kolika je važnost ovog dela za preciznost, te su ga postavili tako da je hranjenje skoro pravolinijsko. Na taj način ne dolazi do grebanja zrna ili do slučajnog utiskivanja unutar čaure, čime bi preciznost mogla biti narušena. Uostalom, na takmičenjima u F klasi ili benč restu, po pravilu, nećete naći nijednog strelca koji svoje oružje puni iz okvira ili magacina, već to radi ručno, baš iz pomenutog razloga.
Podesivi okidač je klasičnog oblika, dok je kod novijeg modela izveden sa ravnom polugom a iz fabrike je dolazio vrlo fino podešen, što je pre odlika takmičarskog nego službenog, pa čak i snajperskog oružja. Kočnica je obostrana, iako je oružje prvenstveno predviđeno za dešnjake. Na levoj ploči koja pokriva unutrašnjost mehanizma, nalazi se smeštena ručica zatvarača koja se prilikom gađanja ne pomera unazad. Prednji rukohvat i kundak su urađeni od kvalitetnog drveta, ohrapavljenog u zoni dodira sa rukom. Kundak ima izraženu obrazinu koja nije podesiva, ali je moguće podešavanje kundaka po dužini putem umetaka, što je uobičajen način za sportsko oružje rađeno pre tri decenije. Takođe, pištoljski rukohvat ima mogućnost podešavanja po visini, što je još jedna karakteristika sportskog oružja. Sam oblik kundaka pa i celog oružja je vrlo futuristički, čak i iz današnje perspektive. Na drugom modelu kundak je izmenjen u odnosu na originalni i dobio je „kuku“ koja služi za bolje fiksiranje oružja u zgibu ramena, pomoću leve ruke. Verovatno je WA 2000 prva snajperska puška na svetu, koja je dobila ovu mogućnost, inače karakterističnu za puškomitraljeze.
Jedan od zanimljivih delova je i remnik za nošenje. Najsličniji je rešenjima koja se susreću kod MK pušaka za biatlon. Sa desne strane oružja se nalaze držači koji omogućavaju montiranje dvostrukog remnika sa dodatnim jastučićem za udobnije nošenje. Očigledno je proizvođač predvideo da će korisnici nekada morati da se penju i spuštaju pomoću alpinističke opreme i slično, te je potreban sistem udobnog i bezbednog nošenja u takvim situacijama. Zaista nesvakidašnje rešenje za borbeno oružje, ali sasvim u duhu celokupne konstrukcije.
Logično je da ovakva vrhunska snajperska puška dobije i vrhunski nišanski sistem. Mehanički nišani su odbačeni kao suvišni, tako da je korišćen isključivo optički nišan. Uz puške je dolazila varijabilna optika Schmidt & Bender uvećanja 2,5-10x sa prečnikom objektiva od 56 mm. Možda se posmatrano iz ugla današnjih korisnika ovo može činiti nedovoljnim, ali u vreme kada je puška rađena, pomenuto uvećanje je smatrano i više nego adekvatnim za sve policijske potrebe. Puška je proizvođena u periodu od 1982. do novembra 1988. godine, iako postoje naznake da se sa izradom krenulo još krajem sedamdesetih. Pretprodukcijski model je urađen u dvadeset primeraka, nakon čega je sledila serijska proizvodnja prvog modela. Međutim, tokom eksploatacije su utvrđeni određeni nedostaci koji su onda otklonjeni kod drugog modela. Na primer, cev koja je imala uzdužne žlebove (kanelure), kod novog modela je bila standardna, bez žlebova. Takođe, dobila je i razbijač plamena. Novi gasni blok je urađen masivnije, te je u kombinaciji sa novom cevi doprineo nešto većoj preciznosti oružja. Takođe su urađene neke izmene na nožicama kao i na kundaku koji je dobio već pomenutu kuku.
O preciznosti oružja teško je dati konačan sud. Na osnovu tvrdnji nekadašnjih korisnika i reklamnog materijala, puška ostvaruje preciznost manju od 1 MOA, što je u vreme nastanka bila spektakularna preciznost sa poluautomatskim naoružanjem. Međutim, na savremenim testovima, puška je bila daleko od ovoga, sa grupama od 2-3 MOA, što se može smatrati neprihvatljivim u sadašnje vreme. Istina, treba naglasiti da su testovi rađeni sa municijom koja verovatno nije usklađena sa samim oružjem. Primenjeni sistem ukrućene cevi različito osciluje prilikom upotrebe različitih tipova municije, pa je moguće da je ovo jedan od razloga za odsustvo očekivane preciznosti. Takođe može se postaviti i pitanje usklađenosti koraka žlebljenja cevi sa primenjenom municijom i tako dalje.
WA 2000 je zahvaljujući svom futurističkom izgledu statirala i u nekoliko video igrica, kao i filmova. Jedan od njih je i film o Džemsu Bondu, gde je tajni agent koristi da bi onesposobio sovjetskog snajperistu-ženu, koja, gle čuda, pada na njegov šarm… Ipak, ništa nije pomoglo da se omasovi proizvodnja i prodaja puške. Jer, cena je oduvek bila izuzetno visoka. U stvari, WA 2000 je verovatno najskuplja snajperska puška na svetu. 1988. godine koštala je „samo“ 9.000 dolara, dok je danas moguće kupiti je za „tričavih“ 75.000-80.000 dolara. Ukupno je urađeno samo 176 primeraka, uključujući pretprodukcijski model i obe varijante. Tačno 15 primeraka je uvezeno u SAD, dok su ostali uglavnom završili u naoružanju tadašnjih zapadnonemačkih policijskih službi. Zanimljivo je da je nedavno u Kanadi policija zaplenila jedan primerak prvog modela od krijumičara narkoticima. Za razliku od uobičajene prakse da se dotično oružje komisijski uništi, odlučili su se da je doniraju lokalnom streljačkom klubu. Očigledno se u policijskim redovima našao neko dovoljno informisan i pametan, da shvati da je ovo oružje od suviše velike istorijske, kao i materijalne vrednosti da bi bilo tretirano kao obično oružje.
Iako sa WA 2000 nisu masovno naoružane antiterorističke jedinice širom sveta, ipak se može reći da je u pitanju sveti Gral među snajperskim puškama. Međutim, previše odrešene ruke konstruktora su zaslužne za izuzetno visoku cenu, koja je na kraju bila razlog za obustavu proizvodnje. Ali, verujemo da ne postoji kolekcionar ili precizni strelac bilo gde u svetu koji je ne bi rado posedovao. Pa makar da se samo divi ovom remek delu oružarstva, ako ništa drugo.
N. TRIFUNOVIĆ
