Lov u bespućima Sibira

Pored brojnih sibirskih srndaća, ovu regiju naseljavaju divlje svinje, los, tetreb gluhan i tetreb ruževac, lisica, zec, dok su vuk i ris retki i uglavnom prolazna divljač. Parenje losa bilo je u punom jeku, a naizgled trapava divljač prilično je oprezna. Teško se lovi zbog njenog velikog radijusa kretanja, kao i nepreglednih mladih brezovih šuma i močvarnih delova

Moćni planinski masiv Urala nalazi se između istočnoevropske ravnice na zapadu i zapadnosibirske ravnice na istoku. Na saveru počinje od obale Karskog mora, koje je deo Arktičkog okena. Kod Jekaterinburga dostiže svoju najveću širinu, a završava se na reci Ural, blizu severne granice Kazahstana. Sam masiv dug je neverovatnih 2.100 km, prolazi kroz predele tri klimatske zone, a najviši vrh je u blizini Jekaterinburga sa 1.895 m, nadmorske visine. Ural je bogat rudama, na njemu izviru mnoge reke, a grad Jekaterinburg smešten je u podnožju moćnih Uralskih planina. Moje odredište bila je granica Sibira i Urala. Nepregledna prostranstva polja, brezovih šuma, kao i doline malih, bezimenih rečica sa blago zatalasanim brdskim krajolikom idealan su mesto za lov sibirskih srndaća. Lov na sibirskog srndaća je izuzetan, naporan i neverovatno neizvestan! Brojna populacija srneće divljači od lovca i pratioca traži opreznost i pažnju, jer nije redak slučaj da vam se u prikradanju prema kapitalnom srndaću desi da podignete nekog mlađeg srndaća ili srnu sa lanadima koja glasnim baukanjem sve uznemiri. Tada od lova nema ništa. Prodoran glas uplašene divljači znatno je jači nego kod naših srndaća i prilično impozantno deluje u tihoj sibirskoj ravnici. Vreme sredinom septembra je slično našem. Jutra su sa prilično obilnim rosama, a pomalo nestvarno izgledaju nepregledna polja još uvek nepožnjevene pšenice koja se talasaju na vetru. Kombajni neumorno danonoćno rade, a rekoše mi da će žetva biti gotova za dve nedelje, krajem septembra! Idući ivicom polja, mogao sam da primetim obilje tragova i staza divljači. Divlje svinje su na mnogo mesta poprilično napravile štete jedući zrele klasove žita.

Trofej losa morao je da se proslavi

Pored brojnih sibirskih srndaća, ovu regiju naseljavaju divlje svinje, los, tetreb gluhan i tetreb ruževac, lisica, zec, dok su vuk i ris retki i uglavnom prolazna divljač.
Parenje losa bilo je u punom jeku, a pored jakog sibirskog srndaća, želeo sam da odstrelim i losa. Ova na izgled trapava divljač prilično je oprezna i teško se lovi zbog njenog velikog radijusa kretanja, kao i nepreglednih mladih brezovih šuma i močvarnih delova. Prvih dana viđali smo ženke i telad, uglavnom u samo svitanje i sumrak. Lovačka sreća poslužila me je trećeg dana. Vodič i ja smo sedeli na širokom plastu sena čekajući losa ili srndaća. Taj ravničarski deo lovišta bio je nekad nepregledna obradiva površina oivičena brezovim šumama, da bi sada zbog zapuštenosti desetine hektara obrastale guste mlade breze. Na svega nekoliko hektara lovci i dalje kose jednu lepu livadu, jer im je seno potrebno za zimsku prehranu. Idealan teren za sve vrste divljači, pogotovo što je iza gustog podrasta prolazila mala reka plitkog korita i čitav taj deo bio je močvaran i gotovo neprohodan. U sam sumrak, na livadu je izašla ženka sa teletom. Nismo micali, a ja sam već u rukama imao spremnu pušku. Ženka se stalno osvrtala prema gustišu, što je bio siguran znak da je los u blizini.Nije prošlo puno vremena, uz karakterističan hod izašao je los. Daljina oko sto metara. Vidljivost optike koja je imala fiksno uvećanje 4×40, bila je relativno pristojna, a ja sam pokušavao da savladam uzbuđenje i precizno nanišanim. Ipak je to izuzetno krupna životinja, a meni u rukama puška kalibra .308 Win. Pucanj je rasturio tišinu sibirske ravnice, los poskoči, krete napred. Pucam još jedan metak i vidim karakterističan oblak prašine od udarca metka. Nestaje prema reci. Kretosmo odmah ka mestu gde je los ušao, a malo dalje uz karakterističan miris životinje lepo sam čuo kako otresa nogama na vlažnom terenu. Kako sam se približavao mestu, sve više je teren bio mekan i blatnjav i noge su prosto tonule. Prišli smo losu na 20 m, kad me vodič upozori na neobičan teren. Mulj, blato. Primetih da čizmu sve teže izvlačim! Odjednom, propadoh skoro do kolena. Digoh pušku iznad glave i gledam neverovatnu situaciju. Mekan teren, dosta vode, zemljište porozno. Kao da “diše” sve oko nas i kao da ću propasti dublje. Ispraznih pušku, pa polako, za sve ređe breze nekako se iščupasmo odatle. Šta sad pitah vodiča? ”“ Ne brini, ima u selu traktor guseničar, izvadiće ga naši drugari. Neverovatno! Ne mogu da se slikam sa losom, priđem i pogledam trofej. Vidim ga gde leži, ali ne mogu da mu priđem. Skroz mokar, nekako se izvukoh sa vodičem na livadu. Losa su kasnije doneli u selo, gde smo se i uslikali za uspomenu. Dugo smo nazdravljali te večeri, posebno sa kolegama iz Dubrovnika koji su takođe lovili srndaća i losa u ovoj regiji.

Srndać iz snova

Narednih dana posvetio sam vremena srndaćima. Jednog smo posebno tražili, jer kad bi video vozilo, već na 500-600 m dao bi se u trk. Dva izlaska nisam imao sreće loveći ga, ali prvog narednog jutra došli smo u dolinu sa druge strane, primetili ga poprilično daleko i zastali kod brezove šume. Pustite me samog rekoh vodičima. Oni se nasmejaše, a ja sam polako tegleći grubu i tešku pušku spuštao se kao srndaću izuzetne trofejne jačine. Ovoga puta saveznik mi je bio i vetar i rosa. Bila je tako obilna tog jutra, da sam po mladoj travi iznikloj posle nekakve paljevine hodao skoro nečujno. Uspeo sam da se spustim u dolinu gde je srndać mirno pasao. Nisam bio odmah siguran da je to on, sve dok mu nisam prišao na oko 150 metara. Išao sam ivicom mladog vrbaka, a on je bio u samoj dolini ispred mene. Bio mi je okrenut leđima, a trenutak kada je podigao glavu i kada sam video moćan trofej, prelepih tamnih rogova pamtiću ceo život! Spustih dvogled, a adrenalin krete kao lud. Prava lovačka groznica! Dišem duboko, ipak sam pognuto i polako išao par stotina metara. Puška je već bila u ramenu, a on nikako da se okrene. Usnama napravih karakterističan zvuk na koji on diže glavu i okrete se ka meni. Opalih istog trena, a srndać pade kao gromom pogođen. Kojom sam brzinom otrčao do njega! Prelep trofej starog grla držao sam u ruci, zagledajući ga sa svih strana. Taman, gotovo crn, zbog starosti sa malim prednjim parošcima, ali i dalje visok, debeo i sa jako dugačkim zadnjim parošcima. Primih i čestitke od mojih vodiča Miše i Sergeja. Toliko sam usput pevao u džipu i šalio sam sa njima da su me pomalo čudno gledali. Srndać iz snova, veći od svih dosadašnjih sibiraca koje sam ulovio ispunjavao me je tolikom srećom da je to neopisivo. Po povratku u bazu primih iskrene čestitke ostalih lovaca, dok smo već pravili planove za popodne. Lovci iz Dubrovnika imali su već dva srndaća jačine do 800 g, a dok smo zagledali mog kapitalca složili smo se da je sigurno oko kilogram težine.

Bravo Volođa

Iako me je upravnik lovišta Miša uveravao da u jednom delu nema previše srndaća, meni se svidela prostrana dolina male reke, obrasla trskom sa lepim livadama i retkim brezovim stablima. Reših da tu lovimo popodne. Miša je bio sa nama ovoga puta i pokušavao da me odgovori od lova na tom mestu. Kako je rekao da tu baš nema jakih srndaća, na jednoj padini primetismo krupno grlo, nekih 500 m od nas. Nema, kažeš? Rekoh mu uz osmeh, a on i ja istovremeno pogledasmo ka srndaću. “”™Boljšoj kozolj””™ – reče Miša, a ja sam već bacao sitne vlati trave gledajući kakav nam je vetar i kako najbolje da priđemo kapitalnom srndaću. Na moju sreću srndać se sa padine spuštao ka nama u redak brezov šumarak, a vetar je duvao direktno od njega ka nama. Polako smo se kretali, krijući se iza stabala. Samo sam mislio da u tom mirnom delu ne podignemo neku srnu ili srndaća, jer će sigurno uplašiti kapitalca. Ovoga puta nije bilo rose, a lišće je poprilično izdajnički šuštalo. Kad smo došli do par stabala breza u nizu, odlučih da stanemo. Na sedamdesetak metara od nas pasla je srna i lane, a srndać je bio na nekih 200 m i išao pravo ka nama. Posmatrao sam prelep trofej dvogledom. Širok raspon, nešto svetlije boje i izuzetne iskričavosti, samo mi je ubrzavao rad srca! Vreme je prolazilo, izgledalo je kao da je prošla čitava večnost dok se srndać spustio na nekih 120-130 m od nas. Taman sam se spremio da pucam, kad je izdajnički zvuk kočnice sa dugim hodom upozorio srndaća. Gledao je pravo u našem pravcu, napet spreman da svakog časa krene u bekstvo. Tako je i bilo. Lako sam čekao minut i više sakriven iza breze,čim sam ispružio pušku krenuo je u trk. Siguran naslon na drvetu, malo preticanja i opalih. Srndać napravi salto, a moj vodič Miša me raspali po ramenu uz glasan uzvik ”“ bravo Volođa! Metak ga je pogodio niz kičmu pravo u vrat, a mi smo se divili savršenom trofeju iz uralskih šuma.
Slikanje je potrajalo, a i slavlje duboko u noć. Nazdravljali smo votkom, mojom šljivovicom iz Vukićevice, Plavcem sa Pelješca uz pesmu i šale sa ruskom braćom lovcima. Do povratka kući obilazili smo lovište, čekali sređivanje trofeja i punog srca pakovali kofere.

Ruski teškaš

Kolege iz Dubrovnika koristile su ruski obrtno-čepni karabin Los 7 kalibra .308 Win sa Redfield i Hakko optikama. Meni je pripao ruski polu-automatski karabin Vepr kalibra .308 Win. Ruski Vepr nije ništa drugo nego modifikovana kalašnjikov verzija i jako podseća na našu snajpersku pušku M76. Grub, težak, dugog hoda okidača, ali precizan i pouzdan. Municija je bila ruskog proizvođača ”žBarnaul”, sa zrnom Hornady težine 11,3 g.

tekst i slike: Mr. Vladimir MIJAILOVIĆ