Avion kao „vatrena lopta“

Kapetan Skot „Zulu“ O’Grejdi, američki pilot na lovcu F-16C Fighting falcon iz sastava 555. eskadrile Triple Nickel, 31. vazduhoplovnog puka smeštenog u Avijanu (Italija), imao je nesreću da 2. juna 1995, bude prvi NATO pilot koji je oboren na prostoru bivše SFRJ, tačnije – Bosne i Hercegovine. Ovo je bio i prvi slučaj da jedan NATO avion bude na nišanu raketnog sistema Kub (SA-6) sovjetske proizvodnje, kojim su bile naoružane jedinice PVO Vojske Republike Srpske (VRS). Sistem Kub, poznat je po nadimku „troprsta smrt“, zbog tri rakete na lanseru, koji je montiran na šasiji guseničnog vozila.
Tog dana, leteo je u paru sa kapetanom Bobom Rajtom, u redovnoj vazdušnoj patroli u okviru operacije „Deny Flight“ (zabranjeni let), kojom je bilo zabranjeno da sukobljene strane u Bosni koriste vazdušni prostor za letove borbene avijacije. Kontrolu sprovođenja ove zabrane koju su donele UN, vršili su avioni NATO, među kojima je bila i O’Grejdijeva 555. eskadrila iz Avijana. O’Grejdi je sa Rajtom leteo koridorom iznad Bosanskog Petrovca u severnoj Bosni, nad teritorijom Republike Srpske.
O’Grejdi, koji je imao kodni naziv Basher-52 (Razbijač-52) i Rajt sa kodnim nazivom Basher-51, poleteli su iz Avijana u 13,15 h 2. juna 1995. Brzinom od preko 500 km/h preleteli su Jadran i posle 30 minuta ušli u vazdušni prostor severne Bosne. Na 8.000 m visine kreću u kružno letenje iznad određene zone. U prethodnom periodu, desio se veoma ozbiljan incident, kada su NATO avioni oborili četiri aviona VRS koji se nisu pridržavali zabrane letenja. To je veoma zaoštrilo situaciju i povećalo opasnost da Srbi uzvrate vatrom. U jednom trenutku, avion O’Grejdija postao je cilj rakete SA-6 PVO VRS, lansirane sa područja južno od Bihaća, koji je bio zaštićena zona UN. Zbog česte promene položaja raketnih jedinica PVO VRS prethodnih dana, lokacija ove raketne baterije nije bila registrovana od strane NATO osmatrača. Pripadnici VRS su vrlo kratko uključili radar, koji je registrovao brzinu, kurs i visinu leta dva F-16C. Posle nekoliko minuta ponovo ga uključuju, ispaljuju raketu i isključuju radar. Raketa se dalje kreće ka cilju bez radarskog navođenja sa zemlje i zato je bila „nevidljiva“ za pilote.
Raketa je lansirana u trenutku kada je avion bio direktno iznad položaja raketnog lansera, dajući pilotu samo nekoliko sekundi upozorenja. Nije imao vremena da reaguje i ispali IC mamce. Raketa Kub ima visokoeksplozivnu bojevu glavu, koja se rasprskava u blizini cilja i potpuno ga uništava. Ima domet od 24 km i brzinu od preko 3.000 km/h. U trenutku eksplozije, dva aviona su međusobno bila udaljena oko 2 km. Eksplozija bojeve glave rakete presekla je O’Grejdijev avion na pola, pretvorivši ga u „vatrenu loptu“.

Pilot u susednom avionu, kapetan Rajt, koji nije bio pogođen, uspeo je samo da vidi kroz plamen, da je pilotska kabina O’Grejdija ostala cela, a zatim se pogođeni avion strmoglavio nadole.  Za divno čudo, prednji deo O’Grejdijevog F-16C je ostao ceo nekoliko sekundi, što je bilo dovoljno da pilot aktivira mehanizam za katapultiranje, koji ga je sa sedištem izbacio iz pilotske kabine u otvoreno nebo. Uspeo je u padu da ručno otvori padobran, umesto da sačeka automatsko aktiviranje.
Posle 25 minuta od katapultiranja, prizemljio se na proplanak okružen šumovitim brdima, oslobodio padobrana i odmah sakrio u obližnje žbunje. Prisetio se onoga što su im na obuci u preživljavanju govorili instruktori. Na mestu na kome se sakrio, nije se pomerao osam časova. U komandi jedinice u Avijanu, kao i u centrali u Pentagonu, bili su očajni. Mislili su da nije preživeo obaranje ili ako jeste, da je sigurno već otkriven i zarobljen…
Tokom narednih dana, snage bosanskih Srba su nastavile pretragu terena, prolazeći nekoliko puta, na samo dva-tri metra, od mesta gde je ležao sakriveni pilot. Iz skrovišta je izlazio noću, u potrazi za hranom i kretao se u krugu od dve milje. Niske temperature noću, pratile su hladne kiše preko dana, tako da je pilot iscrpljen i promrzao, brzo potrošio osam pakovanja vode. Sakupljao je kišnicu Ziploc kesama, žvakao travu i lišće i jeo mrave. Na raspolaganju je imao i paket za preživljavanje, koji sadrži pribor za prvu pomoć, signalne rakete, baterije za radio uređaj, signalno ogledalo, kompas, pištaljku, vodu i pištolj kalibra 9 mm. U borbenom prsluku nalazili su se mapa za preživljavanje od vodootpornog materijala (sa napomenama, koja se vrsta hrane i plodova nalazi u prirodi u Bosni), kamuflažna boja za lice, još jedno ogledalo, rezervni kompas, GPS uređaj, rezervni pribor za prvu pomoć. Veoma važan deo opreme je bio radio uređaj PRC-112, malih dimenzija, koji može da radi do 15 časova sa jednom baterijom, a služi i kao radio-lokator i za emitovanje Morzeovih znaka. Ako se koristi kao radio-lokator, emituje neprekidan signal na daljinu od 160 km.
Prvi pokušaji O’Grejdija da uspostavi kontakt sa NATO avionima, onemogućeni su lošim vremenom, koje je nekoliko dana sprečavalo avione da polete. Za to vreme, O’Grejdi je tražio pogodno mesto na nekom uzvišenju ili vrhu brda, koje bi mu omogućilo dobru poziciju za emitovanje radio signala, da je dobro za skrivanje i u blizini livade, pogodne za sletanje spasilačkog helikoptera. Kada se vreme popravilo, američki avioni su nastavili da kruže iznad područja. Tek petog dana posle obaranja, jedan F-18 Hornet je potvrdio prijem signala sa O’Grejdijevog radio uređaja. Sumnjajući da je, možda, u pitanju trik Srba, Pentagon je aktivirao brojnu mrežu obaveštajaca u regionu. Sateliti CIA su neprekidno nadgledali oblast, u nadi da će snimiti pilota na zemlji, SIGINT letelice su osluškivale radio signale, a letelice opremljene infracrvenim uređajima, pokušavale da detektuju toplotu njegovog tela.
U 02.00 h 8. juna 1995, F-16C kojim je pilotirao kapetan Tomas Hanford, O’Grejdijev kolega iz jedinice, dok je pravio krugove iznad Jadranske obale, uhvatio je poziv O’Grejdija: – Basher-52 vas čuje. Živ sam. Pomoć! Bio je to prvi O’Grejdijev glasovni kontakt sa svojim kolegama. Radi sigurnosti, po propisanoj proceduri, Hanford je zatražio da navede jedinicu u kojoj je služio u Koreji i kada je dobio tačan odgovor, obavestio je starešine u Avijanu i zabeležio tačnu poziciju O’Grejdija. Hanforda su na dežurstvu zamenila dva F-18, od kojih je jedan ponovo uspostavio direktan radio kontakt sa njim. Informacija je odmah prosleđena pukovniku Martinu Berndu, komandantu 24. Marinske ekspedicione jedinice, koja se nalazila na nosaču helikoptera Kirsadž u Jadranskom moru. Bernt je smatrao da je spasilačka akcija izvodljiva i odmah je dobio odobrenje admirala Lejtona Smita, komandanta Južnog krila NATO u Evropi, da pripremi ljudstvo i tehniku.
Oko 03.00 h pukovnik Bernd je formirao spasilački TRAP tim, jačine 40 marinaca i deset članova posade helikoptera. Vazduhoplovnu podršku pružali su: dva borbena helikoptera AH-1W Super Cobra, dva transportna helikoptera CH-53 Super Stallion, četiri jurišna aviona AV8B Sea Harrier, dva mornarička aviona za elektronska dejstva A6B Prowler (šunjalo) i jedan EF-111A iste namene iz sastava USAF (vazduhoplovne snage), dva lovca F-18C/D Hornet iz sastava Korpusa marinaca (USMC) i dva jurišna aviona za vatrenu podršku i dejstvo po ciljevima na zemlji A-10 Warthog iz sastava USAF. Leteća osmatračka platforma AWACS, osmatrao je teritoriju i navodio avione. Ovaj TRAP tim je bio „dupliran“ (postojao je i rezervni) za slučaj opasnosti.
Po napuštanju broda Kirsadž, TRAP helikopteri su morali da kruže oko 40 minuta iznad Jadrana, da bi dali vremena ostalim letelicama, od kojih su neke poletele sa nosača aviona, a druge iz Avijana, da stignu do svojih pozicija. Kada je primljeno odobrenje od AWACS, u pravcu severne Bosne krenuli su i helikopteri sa spasilačkim timom marinaca, predvođeni pukovnikom Berntom. U završnoj fazi leteli su veoma nisko, brzinom od oko 120 km/h. Skoro sat vremena TRAP helikopteri su kružili iznad borove šume, na 200 stopa visine, sve do 06.30 h izjutra, kada su došli do mesta sa koga se O’Grejdi javljao. Dok su prilazili, piloti su ga pozvali radio vezom, potvrdili njegov identitet i dalje ih je lično O’Grejdi navodio. Međutim, ove kontakte sve vreme pratila je i protivnička strana.
Marinci su tražili od O’Grejdija da aktivira jednu dimnu patronu, da bi videli tačno gde se nalazi. Međutim, zbog vetra, crveni dim se brzo raspršio, pa je nova dimna granata izbačena iz jedne Super Cobre, da bi obezbedila vidljiv marker za navođenje i sletanje transportnih Super Stalliona. Iz prvog helikoptera koji se prizemljio na proplanku u 06.42 h, iskočilo je 20 marinaca koji su postavili kružno obezbeđenje oko mesta evakuacije. Dve Super Cobre su lebdele u vazduhu, spremne da odgovore vatrom u slučaju napada. O’Grejdi je iskočio iz skrovišta na ivici šume, pretrčao desetak metara proplanka i uskočio u drugi Stallion. Završna faza akcije trajala je oko sedam-osam minuta, a da spasioci nisu ispalili ni metak.
O’Grejdi je bio vidno iscrpljen, promrzao, mokar, dehidriran… Dali su mu vodu i hranu, utoplili ga i poslali poruku na Kirsadž: – Imamo ga! U povratku na brod helikopteri su opet leteli veoma nisko, brzinom od 170 km/h, da bi izbegli srpske radare i vatru PVO. Prva trećina deonice od 87 milja je protekla bez problema, ali kada su se našli iznad jedne doline, ka njima su poletele tri PA rakete SA-7 SAM (Strela-2M), ispaljene sa ramena, praćene jakom vatrom iz automatskog naoružanja. Rakete su promašile ciljeve, ali su meci opasno izbušili kabine helikoptera, glavni rotor, repni propeler i radio uređaj na jednom Stallionu. Ipak, svi su uspeli da slete na Kirsadž. Tako je završena prva akcija spašavanja NATO pilota na Balkanu.
D. DŽAMIĆ