Bezbedno u avanturu

JELICA je prirodni planinski bedem koji razdvaja čačansku kotlinu od dragačevske, a s njenog grebena puca pogled ka zupčastoj kruni masiva Ovčara, Čemerna, Troglava i Golupca na horizontu. Ova planina bogata šumom i bistrim potocima ispresecana je stazama kojima danas pešače ili voze mauntinbajkove moderni avanturisti. Oni idu istim trasama kojima su od pre 3.000 godina pa sve do 20. veka prolazili karavani i vojni pohodi različitih civilizacija. Prolazak tim istovremeno drevnim i modernim stazama, izuzetno je dobar za razumevanje logike njihovog stvaranja i orijentacije kroz planinu i šumu.

U praksi, na Jelici nije neophodna ni ručna navigacija ni topografska karta, jer se duž grebena planine proteže vrlo jasan poljski, a zatim šumski put. Ta staza počinje u ataru sela Grab, osam kilometara jugozapadno od Čačka, kraj crkve Svetog Petra i Pavla, koji je početni orijentir. Sledeći je dominantni vrh Gradina, na 842 metra nadmorske visine, gde se nalaze monumentalni ostaci velikog vizantijskog grada. Staza se posle oko 15 kilometara završava u selu Ježevcu, s druge strane planine. Na drveću se nalaze planinarske markacije, a staza sve vreme prati nizvodni tok potoka, a zatim rečice Banjske. To potvrđuje važno pravilo da se prateći vodotoke uvek stiže do naselja, ali u praksi, to nije uvek jednostavno. Hodanje po rečnom koritu nije ni lak ni suv poduhvat, naročito kad pljuskovi izazovu bujice i brzi potoci postanu nepremostive prepreke. Upravo zato su, da ne bi stradali od odrona i bujica, monasi srednjovekovnog manastira Stjenik na Jelici, utabale staze pri vrhu litica klisurice. Sve ove pogodnosti uređenih jeličkih staza, s druge strane su korisne da bez stresa uvežbavate čitanje karte i orijentisanje. Prvi korak je utvrđivanje početne tačke, odnosno mesta gde se nalazite i izbor što jasnijih orijentira. Oni mogu da budu prirodni, kao što su uočljivi oblici reljefa i vodotokovi ili veštački, kao ruševine, antenski stubovi ili dalekovodi. Jelica je dobra za uvežbavanje orijentacije, jer je jedna od retkih srpskih planina koja ima obeležene i biciklističke i planinarske staze, pa možete da proveravate sami sebe. Za početak trekinga možete se popeti na dominantni vrh Gradina, lako uočljiv na topografskoj karti koju je danas lako skinuti i s interneta. Sledi orijentisanje karte uz pomoć starog dobrog kompasa. Ako mislite da je to zastarela sprava, raspitajte se kako su se proveli oni koji su se našli u predelima gde GPS ne radi ili su im jednostavno, otkazale baterije ručne navigacije ili mobilnog telefona s aplikacijom za orijentisanje.
Karta i kompas rade i danju i noću, bez napajanja i u svim godišnjim dobima, kao najsigurniji metod orijentacije. Ako mislite da je korišćenje kompasa nepotrebno i da je nemoguće izgubiti se u pitomoj planini blizu naselja, probajte da se krećete po jakom dužem pljusku ili po magli, kroz šumu. Brzo ćete utvrditi da se vidljivost smanjuje na samo par metara, da ste nervozni, da vam sve izgleda isto, a na kraju, što je sasvim prirodno, shvatićete da se vrtite u krug. Zato su topografska karta stavljena u foliju i kompas neprevaziđeni. Magnetna igla uvek pokazuje pravac severa, a karta jasno pokazuje oblik terena i orijentire. Pre početka kretanja karta se orijentiše ili kako se u profesionalnom žargonu kaže „oseverava“. To znači da se kompas postavi na kartu a zatim se ona okreće da se njen gornji deo, koji je uvek severni, poklapi s pravcem koji pokazuje obojeni deo magnetna igla kompasa, koji takođe pokazuje sever. Tad treba da na karti nađete objekat do koga želite da dođete i lenjirom ili priručnim ravnim predmetom, povučete liniju između vaše pozicije i cilja. Ugao između vertikalne linije sever-jug na karti i tog pravca, meren od severa orijentisane karte isključivo u pravcu kazaljke na satu, je čuveni azimut. Njega ćete lako utvrditi jer svaki kompas ima skalu od 360 stepeni. Nađite orijentire na tom pravcu i pratite ih do mesta gde ćete morati da skrenete zbog prirodnih prepreka i potražite novi azimut, jer planina nije ravna livada pa da idete sve vreme pravo. Zato je dobro da pre polaska na treking unapred iscrtate putanju najpogodnijim putem, a zatim pri svakoj promeni pravca odredite novi azimut i orijentire.

U blizini manastira Stjenik ukazaće se jak izvor sa zdravom vodom, po koju stanovnici ovih krajeva često dolaze, jer važi za lekovitu. Ovaj izvor je primer zdrave vode koju možete bezbedno da koristite i po najvećim vrućinama, jer ima veliku protočnost i hladan je, a to ne vole štetni mikrorganizmi. Korišćenje stajaćih voda leti, zato nije nepreoručljivo, osim posle prokuvavanja, a u tu svrhu najbolje je nositi mali primus u rancu. Paljenje vatre u šumi se često završava tragičnim požarima. Ipak, postoje situacije kad je vatra neohodna, kao u slučaju da vas iznenadi pljusak ili zatekne noć u divljini. Iz popularnih serija svi su videli razne indijanske metode paljenja vatre koja treba da vas što pre osuši i ugreje. Međutim, realnost je drugačija, jer takvi metodi moraju da budu uvežbani, inače mogu da budu bezuspešni i frustrirajući, zbog neuvežbanosti i nedostatka suvog goriva. Zato je mnogo zgodnije da u rancu nosite hepo kockicu koja će vam pomoći da brzo zapalite vatru. Naravno ne smeju se zabraviti šibice i upaljač. Vatru je najbolje ložiti u ukopanom ložištu oivičenom kamenjem, jer svaka varnica može biti fatalna.
U slučaju jakog nevremena najbolji zaklon je pećina, kao što su one u litici Stjenika iznad manstira. Upravo zahvaljujući njima, narod i monasi su preživeli turske progone. Ali šta raditi ako pećina i sličnih prirodnih zaklona nema, a sklonište nam je neophodno i hitno? U tom slučaju koristi se nož, koji mora da se nosi u rancu, a za duži boravak u divljini preporučljiva je i sekirica ili mačeta. Seku se mladice prave i elastične grane ili mladice koje se najbrže povezuju konopcem, koji takođe morate imati u rancu. Osnovna konstrukcija skloništa koja se preporučije u priručnicima obično je polušatorkse konstrukcije, pokrivena granam s lišćem koje bi trebalo da zaustavi vlagu. Naravno, ako nema ničeg boljeg, dobro je i to, ali takav zaklon neće izdržati jače padavine. Uvek treba na umu imati cilj, a to po pravilu nije pravljenje kućica iz priručnika, niti za ovaj posao treba trošiti mnogo vremena i snage. Sklonište mora da se napravi u najkraćem roku, tako da nas zaštiti od vlage i hladnoće, a granje ma kako lepo bilo naređano to ne može da učini na duže vreme. Ne potcenjujte vlagu, čak ni sopstveni znoj, jer čim počne da duva jači vetrić osetićete se neprijatno, a u slučaju jačih udara smrzavaćete se i drhtati zbog pothlađivanja, a vaša motorika će početi da otkazuje. Zato u rancu treba obavezno imati presvlaku i priručne proizvode savremene civilizacije, koji mogu da vas spasu. Jedno od najlakše dostupnih je velika kesa za smeće, koja je lagana i zauzima mali prostor u rancu, a u slučaju nevremena ili prolaska savršeno štiti vaše stvari. Svi isksni planinari u rancu imaju velike plastične kese, jer su se u praksi uverili da nema tog materijala osim plastike i gume, koji neće propustiti vodu posle izvesnog vremena. Velika kesa za smeće može da bude idealan izolator preko koga se nabacaju grane za pokrivanje skloništa, pa vaša kućica postaje mnogo suvlja i prijatnija. U slučaju da nemate kabanicu kesa može savršeno da posluži kao priručna kabanica i izolator od vetra. Zapamtite da organizam ne sme da se pothladi. Efikasna je i tanka folija kojom se pokriva nameštaj pri krečenju, a takođe ne zauzima mnogo prostora. Ona ima veliku površinu pa može da posuži i za pokrivanje granja na podu priručnog zaklona i tako vas obezbedi protiv kvašenja odozdo. Zaklon ne treba da bude previsok, a trebalo bi ga praviti u zavetrini, da vam sav trud ne uništi prvi jači udar vetra. Da bi sve to izveli po mraku neophodna vam je čeona lampa, da bi vam ruke ostale slobodne za rad.
Goli kameni bedem Stjenika na Jelici, ostavlja dubok utisak na posetioce, naroćčito one koji žele više uzbuđenja. Do njega se stiže strmom stazom uzbrdo od manastira, koja vodi do litice. Pored nje vodi planinarska stazica koja prolazi kraj velike pećinske crkve i male isposnice, zatim kraj prirodnog fenomena „prozorca“ – ogromnog otvora na litici Stjenika gde su tihovali isposnici. Samo najhrabriji i najveštiji sad se penju do tog ostatka pećine čiji je krajnji deo nestao kad se srušio deo brda. Trošna stena se ruši i sada, što pokazuju gomile kamenih gromada, pa u njihovoj blizini ne treba praviti logor. Na kraju stazice uz liticu, stiže se do asfalta i putokaza ka manastiru Stjenik gde se krug zatvara. Od manastira se spušta monaška staza kroz klisuru bistre planinske reke Banjice, sve do sela Ježevica, na 11 kilometara jugoistočno od Čačka. U centru sela nalazi se manastir Ježevica, zadužbina Milutina, vojvode cara Dušana
B. SUBAŠIĆ

OPREMA BEZ KOJE SE NE MOŽE
Pakovanje i oblačenje su prva ozbiljna „muka“ za putnike koji u rancu i džepovima treba da nose sredstva za navigaciju, garderober, ostavu s hranom, prvu pomoć i malu radionicu. Mnoštvo „stručnjaka“ daju uputstva „šta poneti“, koja bacaju u depresiju i najveće entuzijaste. Prisetite se da neki ljudi žive svakodnevno na mestima gde idete u avanturu a ne izgledaju kao vanzemaljci ni manekeni sportskih radnji.
1. Prvi korak – informišite se o mestu koje nameravate da posetite i upoznajte se s meteorološkom situacijom. Najviše planinara koristi sajt yr.no koji daje precizne prognoze.
2. Planinarske cipele – po bilo kom vremenu neophodno je posedovati dobru obuću. To ne znači da kupujete pomodne stvari, već da čitate deklaraciju. Ko nije pri parama, u radnjama sa opremom za zaštitu na radu naći će, za početak, sasvim solidnu obuću, kao i dugačke plastične kabanice, koje su neophodne u slučaju padavina. Dobre duboke cipele čuvaju od vlage, stabilizuju zglobove i omogućavaju kičmi da izdrži napor. Pravilo glasi: što teži ranac, to deblji đon. Poželjne su i kamašne, koje štite donji deo nogavica od natapanja vodom od rose, kiše ili snega koja se cedi u cipele. Tanke radne rukavice štite ruke u slučaju veranja i sečenja žbunja.
3. Ranac – treba da ima čvrsta leđa i pojas kojim se vezuje oko struka, jer se time veliki deo težine prebacuje na kukove i kretanje je lakše. U rancu se mora nositi nešto presvlake, a obavezno najmanje jedna rezervna majica od sintetičkih materijala. Pamuk nije poželjan, jer se brzo natapa znojem i teško suši. Ne oblačite glomaznu odeću pod kojom ćete „prokuvati“, a zatim se smrznuti od prvog vetrića. Vrlo su korisni prsluci koji čuvaju toplotu tamo gde je najpotrebnija, a dopuštaju isparavanje i slobodu pokreta.
4. Topografska karta i kompas – su neophodni za samostalne planinare, a podrazumeva se da pre toga morate da naučite da ih koristite. Na mobilni telefon treba instalirati neku od aplikacija sa GPS navigacijom za planinare, koju ćete testirati pre nego što krenete na put. Obavezno ponesite dodatnu bateriju. Kao i šibice ili upaljač, nož ili bar perorez, tanje uže dužine do 10 metara.
5. U rancu uvek morate da imate bar litar vode, magnezijum-direkt, koji će vam vratiti snagu, i analgetik, koji će sprečiti kočenje mišića. Na treking se ne kreće bez baterijske lampe i najelementarnije hitne pomoći: gaze, povidon joda i zavoja.
6. Hrana koju nosite ne treba da bude obilna, već kalorična. Obavezna je crna čokolada ili energetske pločice čiji šećer vraća snagu.

OBAVEZNO REZERVNA OBUĆA
Ne postoji vodootporna obuća osim gumene, svi ostali materijali su samo manje ili više vodoodbojni. Postoji mnogo sredstava u spreju koja solidno impregniraju i obuću i odeću, a za cipele i vosak daje dobre rezultate. Obavezna je rezervna obuća, koja će vas čekati u vozilu ili na mestu gde logorujete ili spavate. U rancu morate imati rezerne čarape i najlon kese koje ćete navući preko njih ukoliko cipele propuste. One neće osušiti obuću, ali će izolovati stopala i zadržavati toplotu dok hodate.
DRUGI VETAR
Psiholozi su, proučavajući planinare, stvorili termin „drugi vetar“, aktiviranje energetskih rezervi organizma. Jer, svi planinari s vremena na vreme dolaze u krizu, kad se mišići ukoče i kada se stvara subjektivni osećaj da više ni korak ne mogu da naprave. Reč je o psihičkoj barijeri koja se savlađuje snagom volje i želje za uspehom, koja doslovno regeneriše organizam i daje mu „drugi vetar u leđa“ koji ga nosi do vrha.