Devojka za sve

Kao i u mnogim drugim oblastima, ni kod izbora oružja za preživljavanje ne postoji savršeno rešenje za sve situacije. Ali, svaki poznavalac oružja složiće se sa ocenom da je sačmara najsvestraniji izbor. Mada nije uvek idealna za svaku namenu, sačmara može da posluži za skoro svaki zadatak koji se stavlja pred vatreno oružje. Lov, odstrel štetočina, odbrana domaćih životinja od grabljivaca, rekreativno streljaštvo, samoodbrana i zaštita doma a uprkos meteorskom usponu savremenog automatskog oružja sačmara ima značajno mesto i kao taktičko oružje različitih vojno-policijskih formacija širom sveta. A to svakako nije slučajnost.

Sačmare su po mnogim odlikama direktni naslednici prastarih arkebuza ali ih to ne čini primitivnim oružjem – naprotiv. Jednostavne, pouzdane, robustne i univerzalne, sačmare su prepoznate kao sjajno oružje pa su prisutne praktično na svim meridijanima. Kada govorimo o masovnoj produkciji, milioni proizvedenih repetirki sistema Mauser ili jurišnih pušaka Kalašnjikov, sa svim svojim “klonovima” brojčano ne mogu da pariraju sačmarama koje su trenutno u upotrebi što ih čini najzastupljenijim vatrenim oružjem na svetu. Obzirom na ove činjenice, iznenađujuće je koliko pogrešnih pretpostavki postoji u vezi korišćenja sačmara. Ovo su najčešće:
Mit br.1 – sačmara je “ulični čistač” koga usmerite, povučete okidač i zbrišete sve što je ispred vas. Takvu zabludu promovisali su holivudski filmovi ali u realnom svetu stvari stoje drugačije. Prečnik snopa sačme ispaljene iz kratke cilindrične cevi koja omogućava najveći posip povećava se za skoro 3 cm sa svakim metrom udaljenosti. Dakle, ako se cilj nalazi na 7-10 metara od vas to znači da snop prečnika 20-30 cm lako može da promaši metu ako ne nišanite. U zavisnoosti od vrste punjenja i tipa “čoka” (koji sužava snop) posip sačme može da bude i znatno uži.

Mit br.2 – sačmara je nenadmašno oružje za momentalno obaranje mete. Još jedna zabluda inspirisana filmskim efektima. Učinak sačme na cilju zavisi od dobro plasiranog pogotka i adekvatno odabranog punjenja. Čak i iskusnim lovcima se dešava da sitna divljač poput zeca ili fazana iako nesumnjivo pogođena “odnese” pogodak daleko od mesta odstrela pa čak i da uopšte ne bude pronađena. Sačmara ne garantuje momentalno ubistvo (uz spektakularno odbacivanje mete par metara unazad). Vitalne zone na životinji koja se kreće nije uvek lako pogoditi a pritom je potrebno i odabrati sačmu odgovarajuće veličine. Ispratiti pogledom pogođenu pticu ili zeku je frustrirajuće iskustvo, ali razbesneti jazavca ili divlju svinju može biti fatalna greška. Imajte na umu da nijedno oružje ne daje garantovane rezultate.
Mit br.3 – sačmarom se lako rukuje bez ikakve obuke. Iako je sačmara jednostavna za upotrebu i dovoljno komforna da njome mogu da se koriste i deca, slabački starci ili dame sićušne građe činjenica je da to nije čudesno oružje koje obavlja posao umesto strelca. Umeće u rukovanju se stiče vežbanjem. Naravno da ostvarivanje zadovoljavajućih rezultata sačmarom traži znatno manje vremena i truda nego ovladati pištoljem ili snajperkom. Ipak, pravilan stav, rukovanje i nišanjenje moraju se uvežbati. To je i najbolji način da se prevaziđu predrasude i eventualni strah od korišćenja ovog oružja.
Ali, da se vratimo na osnove. Sačmara je višenamensko oružje i javlja se u puno različitih formi, konstrukcija i tehničkih karakteristika. Krenimo redom.
Kalibar je pogrešan naziv za osnovnu karakteristiku sačmene municije. Naime, brojčana oznaka predstavlja meru (gauge) kojom se nekada određivalo koliko kugli istog prečnika može da se dobije iz funte (453,3 grama) olova. Tako se dobija 12 kugli prečnika 18,53 mm (što je pravi promer “kalibra 12”), 16 kugli prečnika 16,83mm, 20 kugli od 15,63 mm a “sačmeni kalibar” 410 ima prečnik od 10,4 mada se neretko koristi iz revolvera kalibra .44 ili .45. Dakle, što je brojčana oznaka veća, prečnik u milimetrima je manji. Već decenijama, smatra se da je “zlatni standard” za sačmare kalibar 12. Koristi se u lovu, kod službenog oružja, na Olimpijadi. Eventualni zahtevi za snažnijom municijom i većom količinom sačme rešavaju se dužom čaurom pa je najveći deo savremenih sačmara ovog kalibra osposobljen da ispali punjenja 12/76 mm Magnum. Naravno, i ostali kalibri imaju svoje mesto za određene namene ali je 12 daleko najprisutniji. Ogroman izbor najrazličitijih punjenja čini ga i odličnim izborom za preživljavanje, od najsitnije sačme do operenih jedinačnih projektila za velike daljine ili “tvrde mete”. Jer, sa jednim oružjem jednostavnom promenom tipa municije možete loviti sitne glodare poput veverica ili nutrija, ptice, zečeve, predatore tipa lisice, šakala i vuka pa sve do divljih svinja, srneće i jelenske divljači ili se odbraniti od napadača iz reda sopstvene vrste.

Pored raznolikih kalibara sačmare se pojavljuju i u veoma širokom rasponu konstrukcija. Od jednoscevnih preko dvocevki (horizontalnog ili vertikalnog rasporeda, višecevnih konstrukcija (nem. Drilling) kombinacija sačmenih kalibara i puščanog/pištoljskog metka, repetirki obrtno-čepnog sistema, polužnih mehanizama (lever-action), zatim sa kliznim podkundakom (pump-action), revolverskim načinom hranjenja sa burencetom za municiju, polu-automata i automatskih modela, sa spoljašnjim udaračima ili tzv. “hammerless” sa jednim ili dva okidača, cevastim magacinom, okvirom, dobošem, klasične ili bullpup konfiguracije… Izbor modela je praktično neograničen. Dodajte tome različite dužine cevi (neretko izmenjive), izmenive ili podesive čokove, klasične kundake ili moderne, preklopne verzije sa pištoljskim rukohvatom uz veliki izbor nišana jasno vam je da se za svakoga može naćI odgovarajući model bez obzira na namenu. Ali, šta je najbolji izbor za preživljavanje?
Ponovo, to pre svega zavisi od okolnosti u kojima će se oružje koristiti. Svaka od pomenutih verzija ima svoje prednosti i nedostatke. Preklopna jednometka (poput popularne ruske Baikal 18) je vrlo jednostavna za upotrebu, lagana (čak i sa dugom cevi) ali bez obzira da li je reč o lovu ili borbenoj upotrebi samo jedno punjenje nije naročito dobar izbor. Prednost ovog oružja je relativno niska cena a na tržištu je bilo i modela sa karabinskim cevima kalibra 30-06 i 7,62x54R. Ipak, malo ko će se odlučiti da uz oružje za preživljavanje nosi još jednu cev. Čak i opcije sa umetnutim, kraćim cevima koje se postavljaju u unutrašnjost sačmene cevi imaju nedostatke. Sa dodatnom cevi i alatom za njeno fiksiranje u sačmari bolju opciju (uz približno istu masu) predstavlja kombinovana dvocevka. A izbor modela u najrazličitijim kalibrima je zaista ogroman.

Kod kombinovanih pušaka u kategoriji “oružja za preživljavanje” prisutna su dva koncepta. Iako su konstrukciono praktično identični razlikuje ih pristup tj. stav da li je bolje imati na raspolaganju snažno, efikasno oružje ili višestruko veću količinu municije značajno manjeg energetskog potencijala. Kada je reč o pribavljanju hrane, nema dileme da je veća verovatnoća ulova sa 50 metaka kalibra .22 LR nego sa dva 30-06 (iako im je težina skoro izjednačena). Slično je i sa poređenjem municije 12/76 i .410 jer je pojava sitnih životinja (ptica, glodara, sitnih predatora) daleko češća od divlje svinje ili jelena. Ali, ako se nađete na teritoriji medveda ili vuka, snažan kalibar je možda jedini faktor koji pravi razliku između toga hoćete li biti lovac ili plen. Ovakve dileme lepo se uočavaju u pojedinim vojnim rešenima. Tokom Drugog svetskog rata nemačko ratno vazduhoplovstvo Luftwaffe opremalo je posade aviona koji su operisali iznad Sev. Afrike i SSSR-a prelepim klasičnim drillingom Sauer M-30 u kombinaciji kalibra 12 i moćnog 9,3x74R. Za lov i odbranu od krupnih predatora teško je naći bolje rešenje. Ali, USAF je svoje pilote radije opremao kombinovanom puškom M-6 Scout u .22LR i .410 uz veću količinu municije što bi im (prema procenama) povećalo šanse za opstanak uz lov u dužem vremenskom periodu. Izraelsko RV je kao oružje za preživljavanje oborenih pilota takođe koristilo sklopivi poluautomat AR-7 kalibra .22 LR iako je bilo daleko verovatnije da takvo oružje bude korišćeno u borbi nego za pribavljanje hrane. Ali, izraelci gaje posebnu naklonost prema kalibru .22 LR …
Klasična dvocevka je najzastupljenija sačmara i svakako predstavlja dobro rešenje. U odnosu na ukupne dimenzije ima vrlo duge cevi (nema mehanizma zatvarača) masa je prihvatljivo mala a dve cevi dozvoljavaju veoma brz drugi hitac koji može ispaliti drugačije punjenje (sitniju ili krupniju sačmu, jedinačni projektil, signalni metak…). Ako je namenjena pre svega preživjavanju očekuje se dabude kompaktnija pa je izbor često “coach gun” skraćena dvocevka sa spoljašnjim udaračima a ni kombinacija dva kalibra nije redak slučaj. Popularna je ruska IŽ-43 u teškom kalibru 45-70 I sačmenom 12. Još jedno kompaktno rešenje je tradicionalna sicilijanska “lupara”. Nosili su je pastiri da odbrane stado, pse i sebe od vukova (ital. “lupo” pa odatle i ime oružja). Da bi se udobnije nosila nadohvat ruke, cevi puške su skraćivane na 25-30 cm a kundak uklonjen tako da je ostajao samo pištoljski rukohvat. Ovakvo oružje korišćeno je ne samo za odstrel već i za plašenje grabljivaca pucnjem ali i za lov nasitne životinje na udaljenosti od 10-ak metara jer su pastiri često u prilici da se sretnu sa žečevima, jarebicama, fazanima… Ipak, ove puške su mračnu slavu stekle kao oružje u mafijaškim obračunima gde su se pokazale kao efikasne (iako su ubrzo zamenjene mnogo adekvatnijim ručnim oružjem). Dvocevka u ulozi oružja za preživljavanje trebalo bi da zadržI kundak koji dopušta daleko komforniju upotrebu I efikasnije nišanjenje a cev dužine oko 45 cm predstavlja optimalan izbor po pitanju performansi municije i još uvek kompaktnih dimenzija.

Mogućnost da se brzo ispali neoliko hitaca uvek predstavlja prednost pa je normalno što su i konstruktori sačmara krenuli tim putem. Pre više od veka, logičan izbor bio je imitirati revolver sa burencetom koje prihvata sačmene patrone. Iako se pojavilo više modela nijedan senije pokazao naročito uspešnim, pre svega zbog masivnih delova koje je trebalo da pokrenepokret kažiprsta kao i zbog težine i cene. Iako neki savremeni proizvođači ponovo koketiraju sa tom idejom (uz korišćenje lakih, modernih materijala) u to vreme rešenje se javilo u vidu sačmara sa lever-action mehanizmom (kao popularne Winchester puške) dok su neki proizvođači odlučili da iskoriste sopstvene linije za proizvodnju repetirki i ponude obrtno-čepne sačmare. Ta rešenja i danas imaju svoje pobornike, naročito među onima koji bi da svoje već izgrađene navike u manipulaciji oružjem prenesu na sačmarice i tako skrate proces prilagođavanja na novo oružje.
Ali nesumnjivo je da najuspeliju konstrukciju sačmene repetirke predstavlja pump-action puška ili popularna “pumparica”. Mehanizam je lak za upotrebu (potkundak se ručno pomera napred-nazad i tako se puška puni i prazni), jeftin za izradu, jednostavan za održavanje, vrlo robustan i veoma pouzdan u svim uslovima korišćenja. To je ujedno u svetu najprisutniji model sačmare repetirke. Koristi se u vojsci i policiji, od strane civila, lovaca, farmera, sportskih strelaca, službi obezbeđenja… Jedna od prednosti je pristojan kapacitet municije koji se standarno kreće od četiri do šest patrona u cevastom magacinu ispod cevi. Naravno, postoje verzije sa više ili manje municije ali se ova količina smatra dovoljnom čak i za taktičku namenu, a brzina paljbe kod uvežbanog korisnika skoro je izjednačena sa poluautomatskim modelima. Mada su proizvođačI ovih modela iz SAD vodeći u svetu, na tržištu se veoma dobro kotiraju turske “pumparice” sa vrlo prihvatljivom cenom a kao najbolja rešenja za taktičku i sportsku upotrebu pokazali su se italijanski modeli proizvođača Benelli i Franchi. Trenutno je Benelli Super Nova I zvanično najbolja pump-action sačmara na svetu. Međutim, i cena joj je znatno veća od uobičajene za ovaj tip oružja pa klasični Remington 870, Mossberg 500 ili Maverick i dalje vladaju ovim segmentom. Uz to, za američke modele je lako pronaći praktično svaki deo u custom verziji, od olučenih cevi za jedinačne projectile preko različitih kundaka, nišana, okidača, produžetaka za magacin i slično. Postoje verzije pump-action sačmara koje se hrane iz izmenjivih okvira ali su cevasti magacini i dalje dominantno rešenje. Iskusni strelci ih vrlo brzo dopunjavaju a u slučaju da treba promeniti tip municije to se vrlo jednostavno rešava direktnim punjenjem. Zbog ovih osobina “pumparice” predstavljaju izvrsno rešenje kada vam treba univerzalno oružje za širok spektar poslova u najrazličitijim uslovima.

Poluautomatske konstrukcije nude veću brzinu paljbe jer bljuju sačmu svaki put kada povučete okidač, ali se to plaća većom masom i nabavnom cenom, komplikovanijim održavanjem i ipak nešto nižom pouzdanošću u odnosu na repetirke. Izuzetak su jedino sačmare Baikal MP-153/155 koje su dokazale da “iz kutije” bez dorade ne znaju za zastoj. Poluautomati su inače popularisani od strane službenih korisnika i sportskih strelaca koji praktikuju tzv. “situaciono gađanje” na više meta. Jedan od benefita je to što poluautomat zadržava brzinu paljbe i ako strelac napr. povredi ruku, ali sa stanovišta oružja za preživljavanje repetirke su I dalje neprevaziđen izbor. To ipak ne značI da lovci ili sportski strelci svoje poluautomate ne mogu da koriste u takvoj ulozi. Čak i tipično borbene sačmare kao što su Benelli M-3 ili Saiga/Molot na bazi AK mogu da budu izvrstan alat u nepredviđenim okolnostima.

Osim izbora konstrukcije, za sačmaru je ključno da odaberete odgovarajuću municiju za predviđenu namenu. Jedinačni projektil je odlično rešenje za lov na divlju svinju ili jelena, krupna sačma “00” će oboriti srndaća ili dvonožnog napadača ali nije dobar izbor za lov na barske ptice ili sitne krznašice. Ne očekujte ni da će Magnum punjenje značajno podići vaše sposobnosti za preživljavanje ali veća količIne sačme u takvom patron pomaže u određinim slučajevima.
Sačmare najčešće dolaze sa vrlo jednostavnim nišanima, zrnastom mušicom ili malom rampom na cevi, bez zadnjeg nišana. Za ozbiljniju upotrebu, dobar potez je opremiti pušku krupnim, lako uočljivim nišanima a tzv. “ghost ring” zadnji nišan u vidu dioptera sa vrlo velikim otvorom pokazao se kao odlično rešenje. Za loše svetlosne uslove “Tru Glo” ima veliki izbor optičkih vlakana u jarkim bojama a ni refleksni nišani sa sveltećom tačkom nisu prevelika investicija za ambiciozne korisnike iako već izlaze iz kategorije jednostavnih, robustnih rešenja. Za oružje koje se koristi za ličnu odbranu i zaštitu imanja opremanje taktičkom svetiljkom može biti dobar potez jer u takvim situacijama morate biti sigurni šta vam je meta.
Dakle, da rezimiramo. Poželjne osobine sačmare za preživljavanje su kompaktne dimenzije i mala masa, a cev od 45 cm je sasvim dovoljna za sve, uključujući klasične lovne situacije. Kalibar 12 je najuniverzalnije rešenje. Minimalni kapacitet je dva punjenja. Oružje bi trebalo da ima lako uočljive i upotrebljive nišane. Odaberite optimalni tip municije prema terenu, godišnjem dobu i okolnostima.  Naravno, od korisnika, njegovog znanja i mogućnosti zavisiće i izbor. Ipak, imajte na umu da je oružje, ma koliko sofisticirano bilo ipak samo alat u vašim rukama i da efikasnost zavisi pre svega od vas i vaših sposobnosti.

D. Šaponjić