Dizajn star vekovima

Krajnji sever Evrope. Zima i sneg traju više od pola godine. Ali, i na takvom mestu žive ljudi. Laponci, kako ih mi znamo, ili Saami – kako sami sebe nazivaju. Odeveni u odela od kože, sve što imaju uglavnom prave sami; od kože ili drveta. Kada biste bilo koga od njih pitali šta mu je najcenjenija imovina, dobili biste odgovor – noževi. I da nema ništa drugo, Saami sa nožem može da stvori sve što mu je potrebno.
Noževi koji se tradicionalno koriste u Finskoj i drugim nordijskim zemljama oduvek su izazivali iznenađenje kod svih koji nisu iz tog kraja sveta – počev od jednostavnosti, drški bez branika, pa do načina oštrenja koji se jedino primenjuje u skandinavskim zemljama. No, posle prvog iznenađenja dolazi i drugo – izazvano efikasnošću ovih noževa.
Odskora, ovakve je noževe moguće nabaviti i na našem tržištu, u više varijanata. Zahvaljujući postojanju stalnog distributera, najčešći su „martiini“ noževi, no, moguće je nabaviti i noževe firme „Iisakki Jarvenpaa“.
„Iisakki Jarvenpaa“ je jedan od najstarijih industrijskih proizvođača noževa u Finskoj. Svi modeli u potpunosti slede dizajn star nekoliko vekova. Na našem testu našao se najprostiji model kratkog noža, koji se u Finskoj zove „puukko“, a koji nam je na raspolaganje stavio beogradski „Snajper“.
„Puukko“ koji smo dobili ima sasvim klasičan oblik sečiva i drške. Sečivo je od nerđajućeg čelika, pravo izvučeno, izuzetno lagano, sa žlebovima za olakšavanje na obe strane sečiva ukupne dužine 105 milimetara. Drška je od drveta bele boje, sa izuzetno sitnim, jedva primetnim godovima. Sečivo je pričvršćeno za dršku na tradicionalan način, kroz rupu u dršci, raskivanjem preko podloške na kraju drške. Na prednjem delu drške je metalni prsten od lažnog srebra, koji učvršćuje spoj drške i sečiva. Kompletna drška zaštićena je od spoljnih uticaja lakiranjem bezbojnim lakom.
Futrola, napravljena od biljkama štavljene kože, klasičnog je severnjačkog oblika, kod koga nož u futrolu ulazi preko polovine drške, i nema nikakvo osiguranje. Futrola se za pojas učvršćuje pređicom koja je, u ovom slučaju, za kaniju učvršćena nitnom.
Težina čitavog noža, zajedno sa futrolom, ne prelazi 130 grama.
Sečivo je većim delom bilo sasvim lepo naoštreno, uz podvijenu ivicu na samom prelazu iz ravnog dela u vrh. Kao i svi industrijski proizvođači, „Iisaaki“ svoje noževe oštri sa jako malom sekundarnom ivicom – što nije u potpunosti u skladu sa nordijskom tradicijom, kod koje su noževi naoštreni bez sekundarne ivice, od početka brušenog dela do ivice oštrice pod istim uglom – ali znatno ubrzava proizvodnju.
Nož je izuzetno dobro ležao u ruci, ali je lak na dršci olakšavao klizanje, što je – usled nedostatka bilo kakvog branika – izuzetno opasno. Naravno: ako nož držite na tradicionalan način, sa malim prstom prebačenim preko kraja drške, nikada vam se neće desiti da vam, i pored klizave drške, prsti skliznu na sečivo.
Laponci imaju običaj da sve noževe koje nabave sami prepravljaju i prilagođavaju sopstvenim potrebama. Pa, ako i to spada u tradiciju – zašto da ne?
Nožu je, pre svega, trebalo oštrenje, kao i bilo kakva druga zaštita drške umesto laka, koja bi obezbedila smanjeno klizanje i bolju kontrolu noža. Naravno: najpre je na redu bilo sređivanje drške, kako bi se smanjila mogućnost povreda prilikom rada sa nožem savršeno naoštrenog sečiva.
Pre svega, potrebno je zaštititi oštricu kakvom lepljivom trakom u dovoljnoj količini. Sasvim dovoljnim pokazala su se tri sloja selotejpa, u kombinaciji sa dvostruko presavijenim listom papira. Ovakvu zaštitu sečivo nije ni u jednom trenutku probilo, bez obziran na pritisak prilikom obrade drške.
Odlučio sam se da dršku finiširam uljem za kundake (uz promenu boje, pošto se bela drška izuzetno lako prlja). Tajna kvalitetnog finiširanja drveta prvenstveno leži u kvalitetnoj pripremi pre nanošenja finiša; bez obzira da li se radi o laku, ulju ili bilo čemu drugom.
Najpre je trebalo ukloniti sve slojeve postojećeg laka, šmirglom granulacije 100, što nije predstavljalo preveliki problem. Zatim su uklonjene sve ogrebotine sa drveta, šmirglom granulacije 240. Da bi se sačuvao oblik drške, šmirglu nikako ne treba držati golom rukom, već preko bloka. Za ovako male površine, kao blok najboljim su se pokazale veće gumice za brisanje grafitne olovke, koje se, donekle, prilagođavaju obliku. Šmirgle valja menjati što češće, pošto se brzo pune ostacima laka i drvenom prašinom.
Kada je kompletna površina očišćena i bez tragova brušenja, treba je blago nakvasiti vlažnom krpicom, i ostaviti da se osuši (sušenje fenom ubrzava proces). Ovo kvašenje podiže sva vlakna prekinuta prilikom prethodnog brušenja u vertikalan položaj, i omogućava da se dobije potpuno glatka površina.
Posle podizanja vlakana, jako je bitno da, ne pritiskajući previše, obrusimo površinu svežim komadom šmirgle. Postupak treba ponoviti dva puta sa granulacijom 240, a zatim preći na granulaciju 400. I ovoga puta treba nekoliko puta ponavljati brušenje i kvašenje, a zatim sledi granulacija 500 – što je i najfinija šmirgla koju valja koristiti. I ovde, naravno, čitav postupak valja ponoviti nekoliko puta.
„Skočbrajt“, ulje, visok
Iza ovoga, sledi brušenje najfinijom čeličnom vunom. Moguće je koristiti zaista finu vunu namenjenu čišćenju posuđa, ali se znatno boljim pokazao 3M-ov sivi „skotchbrite“, namenjen finalnoj pripremi u autolakirerskom zanatu. Proizvodi se u nekoliko nivoa finoće, pri čemu je siva najviša, pa je i valja koristiti za ovakve poslove. I sa „skočbrajtom“ treba ponoviti postupak kvašenje-brušenje nekoliko puta, što će proizvesti jako glatku površinu; gotovo nalik svili.
Sledeći korak je mazanje drške tamnobraon uljem za kundake. Moguće je koristiti i obično laneno ulje, koje je moguće naći u svakoj „farbari“, međutim, ako želimo da potamnimo boju drveta, treba ga bajcovati. Ulje valja nanositi tokom čitavog dana, dokle god ga drvo upija; u početku sloj za slojem bez pauze, a zatim sa sve dužim pauzama. Čim je drvo suvo kada ga gledamo prema svetlu, vreme je za sledeći, što tanji, sloj ulja. Posle ovog postupka treba pustiti barem nekoliko dana da se drška osuši, a zatim je namazati uljem, pa zatim trljati nauljenu površinu čeličnom vunom i „skočbrajtom“, i onda obrisati krpom i najmanje tragove.
Kao finalni sloj, upotrebio sam vosak (što je takođe u skladu sa nordijskom tradicijom), i to na klasičan način – umakanjem drške u rastopljeni vosak, brisanjem većine viška krpom, a zatim grejanjem drške iznad otvorenog plamena i poliranjem krpom.
Ovako zaštićena drška prosto se lepi za ruku, nema klizanja ni kada su ruke mokre, a vodu koja padne na površinu drške prilikom čišćenja je jednostavno otresti.
Sledeće na redu bilo je oštrenje. Mada noževe obično oštrim „Lansky“ kompletom, koji omogućava savršeno praćenje uglova oštrenja, u ovom slučaju odlučio sam se za klasičan „nordijski“ način oštrenja.
Za prvu fazu koristio sam običan kamen za oštrenje, prilične površine. Na žalost, nisam imao više kamenja različitih gradacija, pa sam se odlučio da poslušam savet prijatelja iz Norveške, i da sledeće faze oštrenja obavim šmirglom zalepljenom neoprenskim lepkom za staklo. Ovo se pokazalo izuzetno dobrim, pošto je površina šmirgle na staklu bila izuzetno ravna. Brušenje sam prekinuo na šmirgli gradacije 800, i nastavio ga na kartonima na kojima je bila naneta pasta za poliranje. Finalni korak je, naravno – prema finskoj tradiciji – poliranje sečiva na kožnom kajišu, slično načinu na koji berberi poliraju britve.
Na kraju je, naravno, trebalo testirati ovako naoštreno sečivo.
Rezultat je, moram priznati, predstavljao iznenađenje. Nož ne samo da je brijao dlačice, već je njegova oštrina više podsećala na britvu. Naravno, ovakva oštrina i nije preterano potrebna ako je sečivo ne zadržava u realnim uslovima.
A koji su uslovi realniji od boravka u prirodi u kasnu jesen sa temperaturama tik iznad nule? Trebalo je napraviti zaklon, napraviti cepke za potpalu vatre i, naravno – pripremiti hranu. Zbog male težine nož nije mogao da se koristi za cepanje, ali je za sečenje čitavih grana bio dovoljan samo konstantni pritisak. Na iznenađenje svih, „puukko“ je jednim potezom, uz konstantan pritisak, odsekao bukovo stablo prečnika 4 cm. U tome mu je pomogla i mala širina sečiva, koja mu nije dozvoljavala da se zaglavi u drvetu. Sledeći pokušaj proizveo je potpuno jednake rezultate: bilo je potrebno samo pritisnuti sečivo na granu da bi se ona bila presečena.
Posle ovoga, pravljenje cepki za potpalu zaista je bilo jednostavan posao. Od suve grane, do cepki prečnika 2-3 mm, bilo mi je potrebno samo nekoliko minuta. Držeći se nordijske tradicije, nijedna vatra nije potpaljena papirom ili bilo kojim drugim savremenim sredstvom, već samo uz pomoć šibice i drveta.
I prilikom pripreme hrane „puukko“ se odlično pokazao. Bez problema je sekao najtanje listove slanine i kobasice, gulio jabuke i čistio povrće. Jedini problem je seckanje na dasci, pošto je ivica sečiva visoko i, prilikom sečenja na dasci, smetaju prsti.
Čitavog vikenda „puukko“ nije oštren; dvaput je prevučen preko kožnog kajiša da bi mu bila vraćena izuzetna oštrina, i ni u jednom trenutku – čak ni posle sečenja drveta za zaklon – nije prestao da „brije“.  I pored toga što sam na kampovanje poneo i druge noževe, u slučaju da se „puukko“ ne pokaže, ni u jednom trenutku nisam ih vadio iz ranca. „Puukko“ je obavio sve poslove – osim sečenja najvećih komada drveta za loženje, koji su presečeni testerom. Sve u svemu: najopravdanijih 130 grama koje sam ikada nosio.
Ukoliko vas zanima boravak u prirodi na tradicionalan način, izborom ovakvog noža nećete pogrešiti. Vekovno iskustvo Laponaca, koji koriste ovakve noževe kao jedini alat za preživljavanje u najsurovijim prirodnim uslovima, to potvđuje. Uz sitne prepravke, i industrijski nož sa relativno niskom cenom zadovoljiće sve zadatke koje pred njega stavite. A, pri tome, svojom težinom, ni u jednom trenutku neće predstavljati smetnju.
R.K.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još