Kako zapaliti vatru u prirodi

Verovatno se svi slažu da je vatra jedan od ključnih elemenata kod preživljavanja u prirodi. Kada je naučio sam da je zapali, Homo sapiensov život se drastično promenio. Preživljavanje je postalo lakše, alati i oružje su se poboljšali, a promenila se i prehrana što je uticalo na povećanje inteligencije. Jednostavno, vatra se pokazala kao “dobar sluga”. Ali vremenom, čovek se otuđio od prirode i zaboravio je neke od veština koje su nekada bile sastavni dio života njegove vrste. Jedna od tih veština je i paljenje vatre primitivnim tehnikama, odnosno suštinsko razumevanje kako dobiti vatru. Istina je i da nije sve baš tako crno. Savremena tehnička pomagala su olakšala život, što je dobro. Ipak, dešava se da čovek upravo zbog sigurnosti koju tehnička pomagala pružaju omane i to onda kada ne bi smeo. Ovaj tekst je posvećen “dobrom slugi i lošem gospodaru”, odnosno vatri. Objasnićemo kako da na siguran i pouzdan način dobijete vatru u terenskim uslovima, što može biti od kritične važnosti ukoliko je čovekov opstanak u pitanju…
Ono u čemu se verovatno nećemo svi složiti je koji tip logorske vatre je najbolji i sa čime je najbolje odraditi taj zadatak. Verovatno svako od nas ima neki svoj “tajni recept” za uspeh. Ipak, možemo reći da je dobar svaki onaj način koji nam omogućava da po kiši i sa vrlo limitiranim resursima zapalimo vatru i da je potom održavamo.
Kao prvo, da bi dobili vatru, potrebno je da obezbedimo tri uslova. Prvi uslov je gorivo, drugi je kiseonik, a treći je dovoljno visoka temperatura za paljenja goriva. Kako govorimo o preživljavanju u prirodi, logično je da je osnovno gorivo u takvoj situaciji drvo. Njega obično ima u izobilju, ali nije baš svako drvo pogodno za dobijanje vatre. O odabiru odgovarajućeg goriva će biti više reči posle. Drugi uslov je kiseonik i to prvenstveno onaj iz vazduha. Ipak, ponekad će biti potrebno “malo pogurati” stvar duvanjem ili raspirivanjem, najčešće pri samom paljenju vatre, a posebno ako koristimo neku od primitivnih tehnika. Kada govorimo o temperaturi paljenja goriva, tu imamo različite izvore. Najpogodniji je otvoreni plamen, ali može nam poslužiti i iskra, trenje, visoki pritisak, sunčeva toplota, hemijska reakcija… Dijapazon je prilično širok i nije zgorega poznavati svaki pristup, makar teorijski. Ipak, u daljnjem tekstu iz praktičnih razloga obradićemo samo par njih. Apsolutnim uzdanjem u neku od navedenih alternativnih varijanti dobijanja dovoljno visoke temperature za paljenje vatre, na sasvim nepromišljen način možemo da iskomplikujemo sebi život.


Prva stvar koju treba da uradimo pre paljenja vatre je da nađemo odgovarajuće mesto i da ga po potrebi uredimo. Potom sledi prikupljanje dovoljnih količina materijala za potpalu i održavanje vatre. Najbolje je da je pravimo tamo gde imamo u izobilju potrebnog materijala, ali to neće uvek biti moguće. Inače, teško je govoriti koliko će nam drva biti potrebno. Iz iskustva vam možemo reći da će prikupljena gomila trajati značajno kraće nego što mislite. Zato je mudro prikupiti barem 2 do 3 puta više drva od količine za koju mislite da je dovoljna. A moguće je da ćete i tada ostati “kratki”…
Podloga na kojoj ćemo paliti vatru je potrebno prvo da se adekvatno pripremi. To podrazumeva uklanjanje grančica, lišća, snega i slično, do samog tla. Ukoliko imate dovoljno vremena, nije loše da lokaciju buduće vatre okružite kamenjem. Na taj način se sprečava njeno širenje u neželjenom pravcu kada nije pod neposrednim nadzorom, na primer dok spavate. U slučaju da imate blatnjavo tlo, poželjno je da napravite podlogu od malo debljih grana. Jednostavno ih poslažite jednu do druge, kao da pravite neku vrstu poda. Na taj način vatra će biti odvojena od vlage i imate veće šanse za uspehom. Osim toga, dok vatra bude gorila, ove grane će se vremenom pretvoriti u veliku količinu žara, što je vrlo bitno.
Ukoliko vam to okolnosti dopuštaju, nije loše napraviti i svojevrsan zid ili reflektujuću barijeru koja će se nalaziti naspram vašeg skloništa sa vatrom u sredini. Na taj način se dio toplote koju vatra širi na sve strane vraća prema vama. Tako možete da uštedite nešto drva jer je potrebna manja vatra za isti efekat. Takođe, smanjuje se i vizuelni trag, što može biti od važnosti u ratnim uslovima. Pomenutu barijeru možemo da napravimo od debljih sirovih grana, aluminijumske ili astro folije, komada lima i slično.

Kao što smo rekli, prva stvar koja nam je potrebna je gorivo. Na prvom mestu, potrebna nam je potpala. Potpala je u principu lako zapaljivi materijal, koji gori dovoljno dugo i sa dovoljno jakim intenzitetom da omogući paljenje nešto debljih grančica. Ako bismo zavirili u neki od kompleta za preživljavanje, bilo komercijalnih ili onih koje “preživari” sami sastave, vrlo često ćemo naći udice, olovnu sačmu, igle sigurnosnice i slično. Sve su to predmeti koje na zauzimaju mnogo mesta, a mogu biti od koristi u specifičnim situacijama. Ali prilično retko ćemo naći pripalu. Zašto je to tako, teško je reći. Mogući odgovor je da se ljudi uzdaju u to da će u prirodi lako naći istu kada im zatreba. Ipak, onda kada nam je vatra najpotrebnija, kada smo pokisli k’o miš, kada se spušta noć i vidljivost je loša, prozebli smo i prsti na rukama se koče od studeni, pronaći adekvatnu potpalu i upaliti vatru predstavlja u najmanju ruku izazov.


U takvim situacijama potpala je od esencijalne važnosti. Možemo je podeliti na onu koju nađemo u prirodi ili onu koju namenski nosimo sa sobom, u kamperskom ili kompletu za preživljavanje.
Ukoliko govorimo o prirodnoj potpali, na prvom mestu su suve grančice i lišće, sitno iverje od suvog drveta, borov luč, brezova kora, smola četinara, gnezda ptica, sastrugana suva unutrašnjost kore drveta i slično. Kao najpogodnije sredstvo se izdvaja luč, a onda brezova kora. Luč je ništa drugo nego deo stabla četinara, uglavnom crnog bora, koji se nalazi blizu korena. Dobro je natopljeno smolom što i omogućava dugotrajan i čađav plamen. Nalazi se na mestima gde je vršena seča borove šume i lako je prikupiti komade koji ostanu da štrče na panju. Praktično u istoj ravni sa lučem je i smola četinara. Lako se skuplja sa kore drveta i lako se pali, iako može biti po malo nezgodna zbog svoje lepljivosti.
Brezova kora je takođe odlična solucija. Kada govorimo o njoj kao potpali, prvenstveno se koriste, poput papira tanki listići, koji se lako gule sa stabla. Kako su puni ulja, gore čađavim plamenom i dovoljno dugo da sa lakoćom mogu da potpale pripremljene grančice. Inače, tamo gde možete naći luč, uglavnom ćete teško naći brezovu koru jer crnogorično drveće preferira više nadmorske visine nego belogorično.
Nije uvek moguće naći ovako kvalitetnu potpalu, ali ni uslovi za paljenje vatre nisu baš uvek ekstremno loši. U tom slučaju, ukoliko ne možemo da nađemo suve grančice, možemo da napravimo iverje od nešto debljih suvih grana. Upravo za ovakve poslove nam služi nož. Na Zapadu je u poslednjih dvadesetak godina bio vrlo popularan metod koji se zvao “feather stick”. U principu, suva grana se seče tako da se dobija iverje koje je dovoljno tanko da lako prihvati plamen, a opet sva ostaju i dalje na grani. Uz par takvih štapića, vatra se lako zapali. Ipak, praktičnost ovog metoda je pomalo upitna. Ukoliko imate dovoljno vremena i volje da “meračite”, onda nema problema. Ipak, postoji jednostavniji način, za koji je potrebno manje vremena, manje truda i preciznosti u radu sa nožem i praktično daje identične rezultate. Jednostavno, uzmite suvu granu u slabiju ruku, a nož u jaču i to tako da vam je oštrica okrenuta na gore i prema spoju palca i kažiprsta. Privucite granu i nož u visini grudi i jednostavno isecite iverje. Padaće po malo u haotičnom maniru, pogotovo ako radite brzo, ali se iseče i pokupi za tili čas.


Već smo spomenuli da su tanke suve grančice takođe dobar izbor. Iako zvuči pomalo šašavo, treba znati prepoznati koje je drvo suvo i podesno za pravljenje vatre. Dovoljno je da ga slomite te ako je suvo, ono je i krto i slomićete ga od prve uz jasan zvuk lomljenja. Sirovo drvo je žilavo, teško se lomi i puno je vode, a voda ne gori, zar ne? Kako onda da bez velikog lutanja i stalnog probanja nađemo drvo podesno za vatru? Jednostavo! Za potpalu potražite granje koje visi otkinuto sa drveta, ali je ostalo zapleteno u ostalom granju ili je palo, ali ne dodiruje tlo. U principu, to je opšte pravilo za prikupljanje drva uopšte. Moguće je koristiti i drva koja su pala na tlo, ali tu je veća šansa da je vlažno ili da je već počelo da truli.
Da bi se rešili većine ovih problema, barem oko potpale, poželjno je nositi neku od gotovih verzija iste. Tu su mogućnosti stvarno velike. Od hepo kocki, trik rođendanskih svećica ili onih običnih, komada pamučne vate tretirane uljem ili vazelinom, ranije pomenutog luča, na trake isečenog tetrapaka, komada tanke plastike ili gume… Bilo koja od ovih varijanti radi posao odlično, ne zauzima puno mesta i apsolutno bi trebalo da neka od njih bude deo kompleta koji se nosi u prirodu.
Verovatno nema boljeg sredstva za potpalu od hepo kocke. Jeftine su, dostupne, lako se pale, gore postojanim plamenom i gore dovoljno dugo da potpale čak i nešto deblje grančice. Zato ih toplo preporučujemo kao sastavni dio kompleta za paljenje vatre. Ipak, imaju i jednu uslovno rečeno manu, a to je da mirišu na benzin. Naravno, ovo nije veliki problem. Uglavnom je dovoljno komadić hepo kocke koji nosimo sa sobom da umotamo u aluminijumsku foliju i ovaj problem je rešen.
Ukoliko ste više u fazonu „uradi sam“ pristupa, onda možete sami da napravite potpalu i to, uslovno rečeno, dva tipa. Za prvu će vam trebati parafin od sveće i drvena piljevina, metalna posuda, izvor toplote i eventualno neka vrsta kalupa.
Odsecite vrh konzerve od soka ili piva i u nju stavite parafin. Vosak je nešto skuplja varijanta, dok je parafin od sveća daleko jeftiniji i radi više nego dobro, tako da je to naša preporuka. Dno konzerve lagano zagrevajte sve dok se parafin potpuno ne otopi. U rastopljeni parafin uspite piljevinu i onda sve dobro izmešajte. Smeša treba da bude vrlo gusta. Najbolje je da konzervu držite iznad plamena dok ovo radite da ne bi došlo do stvrdnjavanja parafina. Kada dobijete dovoljnu gustinu, dobijenu smešu istresite na list papira koji ste stavili na sto i pritisnite nekim ravnim predmetom. Takođe možete koristiti i razne kalupe, poput modli za kolače, školjke od jaja, posude za led, da improvizujete i napravite sopstvene od lima ili da upotrebite sopstvene dlanove. Ako koristite ovu zadnju opciju, pazite da se ne opečete vrućim parafinom. Dobijeni proizvod možete iseći na željene dimenzije i budite sigurni da imate odličnu potpalu. Komadić zapremine od 2 ccm gori oko 5 minuta što je i više nego dovoljno. Proizvod je i vodootporan, tako da ne morate da ga posebno pakujete i brinete o tome da će ga voda učiniti neupotrebljivim.


Ugljenisana pamučna tkanina nije potpala u punom smislu te reči. Pre bi rekli da služi za hvatanje varnice i paljenje potpale. Semantiku na stranu, ovo je zgodan način da impresionirate društvo svojim poznavanjem arhaičnih tehnika. U metalnu kutijicu sa rupicom na poklopcu stavite komadiće pamučne tkanine. Kutijicu stavite na vatru i čekajte nekoliko minuta. Kroz rupicu treba da izlazi gust dim. Nipošto ne smete da dozvolite plamen. Ukoliko primetite plamen, jednostavno zatvorite rupicu. Setite se, za vatru je potreban kiseonik. Posle par minuta, skinite kutijicu sa vatre i pustite je da se ohladi. Dobili ste ugljenisanu tkaninu koja se lako pali (ili preciznije užari) lupom ili varnicom.
Pamučna vata ima tu osobinu da se lako pali ne samo plamenom, već i varnicom dobijenom pomoću fero štapića. Ipak, gori prilično brzo i ne uvek sa dovoljno visokom temperaturom. Zato je potrebno tretirati istu sa vazelinom ili sa malo ulja, recimo motornog. U tom slučaju, vreme gorenja se znatno produžuje, kao i temperatura gorenja, a to je upravo ono što nam je potrebno. Ovakvu potpalu je najbolje čuvati u plastičnim kutijicama, poput onih za stare fotografske filmove.
Drugi zgodan trik je upotreba drvene olovke i oštrila (šiljala, zarezivača, zarezača…). Jednostavno, telo olovke je urađeno od vrlo mekog i suvog drveta. Oštrenjem pomoću oštrila dobijamo izuzetno tanke listiće koji su spremni da prime iskru ili otvoreni plamen. Što više listića imamo i plamen će duže da gori, a sama olovka može biti vrlo zgodan deo opreme svakog kompleta za preživljavanje.
Jedna od odličnih pripala je i unutrašnja guma od bicikla. Osim što dobro gori, neosetljiva je na vlagu i može da posluži kao zamena za kuhinjske gumice, odnosno da sa njima sprečimo otvaranje kutija i slično. Istina je da ne može da se pali pomoću iskre, ali to ne bi trebalo da bude razlog da u prirodu ne nosite barem nekoliko komada.
Na tržištu mogu da se nađu i plastični štapići koji su namenjeni za potpalu roštilja. Izgledaju poput džinovskih šibica, jer na sebi imaju i zapaljivu glavicu koja nam olakšava posao. Iskreno, prilično su retki kod nas, a i nema potrebe za ovakvim fensi pomagalima kada postoje jeftinije i dostupnije alternative. Ali, svakom svoje.


Jednom prilikom, za vreme “veselih 90-ih” jedna veća artiljerijska jedinica zaglavila je na vatrenom položaju, bez šatora i duboko u kišnu noć. Ni šatorska krila nisu bila više od posebne pomoći jer su u većini slučajeva prokvasila. Kako se jedinica nalazila prilično duboko u sopstvenoj pozadini, paljenje vatre je bilo dopušteno. Ipak, sve okolo je bilo super mokro, a i drva koja su prikupljena na brzinu su bila napola sirova. Uobičajeni pokušaji sa paljenjem vatre su završili sa neuspehom. Ali onda se neko setio da se iskoriste neupotrebljena haubička dopunska barutna punjenja. Sam barut je vanserijski kaloričan i “simbolična” količina od najmanje 10-ak kilograma nitroglicerinskog baruta je za manje od deset sekundi napravila, ne vatru, nego pravu lomaču… Ipak, ovakve situacije praktično nisu dostupne običnim smrtnicima, sem možda lovcima i to u drastično skromnijem obliku. Dovoljno je istresti barut iz jednog ili više metaka, da na vrh cevi stavimo komadić vate i ispalimo ispražnjenu patronu. Vata će planuti ili se zažariti i pripaliće istrešeni barut koji bi dalje trebao da zapali ranije pripremljeno i složeno iverje. Kao što vidite, nekada su moguće svakakve improvizacije.
Takođe jedna od ratnih “fora” je i čupanje zrna iz obeležavajućeg metka. Zrno se zatim pažljivo zakuca u stablo i vrhom noža od automatske puške ili ekserom se udari u pripalu na dnu zrna. Pri tome treba biti vrlo pažljiv da ne dobijemo opekotine na ruci jer trasirna smeša baca prilično dug i žestok plamen.


Poklanjanje pažnje potpali je od esencijalne važnosti. Međutim, jednom kada dobijemo inicijalni plamen, vatru je potrebno i hraniti odgovarajućim gorivom. Potpala sama po sebi obično ne gori dugo i ne može zapaliti debele grane ili klade. Znači, potrebno je naći nešto podesnije za tu rabotu. Kao odlična opcija se nameću suve grančice debljine oko 5 do 15mm, cepke dobijene iz sredine nekog oborenog drveta i slično. Kada one jednom pođu da gore, vatru hranimo sa nešto debljim suvim granama i tako sve dok ne dođemo do toga da možemo da ložimo i debele grane ili čak manja debla. Ovo naravno zavisi od toga šta tačno želimo da postignemo ili čime raspolažemo. Ipak, nije baš svaki tip drva zgodan da služi kao glavno gorivo. Npr, crnogorična drva se lako pale, čak i kada nisu posebno suva, ali brzo gore i daju jako malo žara. Osim toga, njihovim loženjem se dobija značajnačna količina dima, vrlo specifičnog mirisa. Ako preživljavanje podrazumeva i neprimetnost, ovo nije baš poželjna osobina. Meka belogorična drva prilično brzo gore (zavisi koliko su suva, naravno) te će biti potrebna velika količina da bi izgurali celu noć. Kao jedna od najboljih opcija se nameće bukva ili cer. Oni gore dugo i ostavljaju mnogo žara, što je od velike pomoći ako dođe do gašenja vatre tokom noći. Dovoljno je baciti malo tanjih grančica i ubrzo ćemo dobiti plamen iako i sam žar može nekada biti dovoljan.
Ukoliko želimo da naša vatra dugo traje, recimo celu noć, onda nije zgorega upotrebiti jednostavan trik. Naime, većina ljudi pokušava da naseče ili nalomi tanja debla ili debele grane odgovarajuće dužine koje će onda da bace u vatru. Mnogo je lakše da duža drva (često manja mrtva stabla) guramo u vatru, nego da trošimo vreme i snagu da ih isečemo. Naravno, podrazumeva se da smo fizički u stanju da to odradimo, ukoliko govorimo o baš velikim i teškim komadima. Takođe potrebno je i da pratimo kako gore da ne bi došlo po požara. Iz iskustva, nećete se baš pretrgnuti od spavanja, tako da to ne bi trebalo da bude problem.

Postoji “mali milion” savremenih i primitivnih sredstava koja su u stanju da pokrenu vatru. Ipak, lični stav naše redakcije, kao i bilo kojeg odgovornog pojedinca je da su primitivne tehnike sjajna i korisna stvar da se isprobaju i upotrebe, ali prvenstveno u kontrolisanim uslovima. U situacijama preživljavanja, kada je glava u pitanju, ona ne bi smela da budu tretirana kao osnovni način za pokretanje vatre, sem ukoliko nam to nije jedina mogućnost. A to nipošto ne bi smeli da dozvolimo.
Zahvaljujući TV emisijama sa Rej Mirsom, Ber Grilsom i sličnom gospodom, postalo je izuzetno popularno koristiti ferocerium kresiva ili fero štapiće. Nastali su na zahtev švedske vojske kao sastavni deo kompleta za preživljavanje u subarktičkim uslovima. Dugo su reklamirani kao idealan način za poketanje vatre jer se ne mogu pokvariti, vodootporni su, dugo traju, (relativno) minijaturnih su dimenzija i slično. Ipak, iskustvo nam govori da je ovo sredstvo ponekad bliže nivou „kul zezancija“ nego ozbiljnom komadu opreme. Neiskusnom korisniku može biti prilično teško da pokrene vatru, čak i u kontrolisanim uslovima. A dešava i onim vrlo iskusnima da imaju problema sa ovim sredstvom u realnom okruženju. Zahtevaju vrlo suvu potpalu i to ne bilo kakvu. Kao najbolje su se pokazale hepo kockice, pamučna vata, raspredeni jutani konopac i slično. Iako smatramo da su fero štapići kul gedžet, ipak nije zgorega imati iste u kompletu, ali samo kao treću opciju za paljenje vatre, a nikako kao primarnu ili čak sekundarnu. Kod nas ih možete naći u beogradskom Snajperu.
Šibice su vrlo popularno sredstvo za paljenje već više od dve stotine godina i to sa razlogom. Jeftine su, široko dostupne, jednostavne za upotrebu i daju otvoreni plamen. Postoji nekoliko različitih tipova, od onih najčešćih, sigurnosnih pa do “strike anywhere” (pali bilo gde) ili vetrootpornih. Od svih nabrojani, poslednji tip je najpogodniji jer ih ni vetar ne može ugasiti dok gori smeša. Ipak, mana svih šibica je da ukoliko dođe do kvašenja, dolazi do dekompozicije hemijske smeše. Ni naknadno sušenje više ne pomaže, te postaju neupotrebljive. Zato ih je potrebno čuvati u hermetički zatvorenim kontejnerima poput kutijica za fotografske filmove.
Definitivno najpogodniji način za paljenje vatre su upaljači. Uslovno, možemo ih podeliti na dva tipa, one koji daju obični plamen i “brenere”. Prvi tip, sa običnim plamenom je vrlo star i datira iz perioda 1. Svetskog rata. Tu spadaju upaljači poput austrijskog IMCO-a ili američkog Zippo-a, čuveni BIC-evi i Clipperi i slično. Prva dva tipa koriste benzin, ali je praktično moguće upotrebiti bilo koje tečno gorivo koje snažno isparava, pa čak i nitro razređivač. Prilično su otporni na vetar, ali je plamen često teško “uhvatiti” a i gorivo u njima je sklono samoisparavanju. Na taj način se može desiti da ostanemo bez vatre kada nam najviše treba.
BIC i slični upaljači su odlična solucija. Osim što traju vrlo dugo, pouzdani su, jeftini i svuda dostupni. U slučaju da ostanemo bez tečnog gasa u njima, možemo ih koristiti za dobijanje varnice za paljenje. Naravno, ovo ne bi smeli da dopustimo da se dogodi sa tako kritičnim delom opreme. Povremeno možemo da pročitamo da je moguće da slučajno pritisnemo polugicu gasa i da tako ispraznimo upaljač. Verovatno se ovo događa samo na polju fikcije, pošto ne poznajemo nikoga kome se to dogodilo. Ali da bi bili sigurni, dovoljno je da uzmete gumicu dobijenu od unutrašnje gume bicikla (koju ionako preporučujemo da nosite) i da sa njom blokirate polugicu. Ukoliko vam upaljač upadne u vodu, dovoljno je da ga dobro protresete i izduvate eventualno zaostalu vodu. Par puta prevucite točkićem preko pantalona ili rukava od jakne i upaljač je spreman za akciju.  U istu klasu spadaju upaljači sa magnetnim/piezo paljenjem. Njihova prednost u odnosu na prethodne je da vam ruke mogu biti i mokre i masne a da neće doći do problema sa paljenjem.Toplo ih preporučujemo kao i prethodne.
I na kraju, imamo upaljače koje umesto običnog plamena daju “mlaz” koji gori sa znatno višom temperaturom i koji je otporan na vetar, takozvane brenere. Na osnovu ličnog iskustva smatramo da predstavljaju najbolji izbor kao dio kompleta za preživljavanje. Jedina mana im je nešto veća potrošnja goriva u odnosu na klasične upaljače. Ipak, ako govorimo o kompletu za preživljavanje, onda i treba da ga tretiramo kao takvog. To znači, da ga koristimo samo u takvim situaijama. Ukoliko ga i upotrebimo izvan takve situacije, vršimo dopunu ili zanavljanje utrošenog goriva.
Od alternativnih sredstava, mogli bi da nabrojimo paljenje pomoću trenja. Ovo je posebno atraktivna tehnika za TV emisije, ali ni malo prijatna, laka ili brza za izvesti. Da ne spominjemo da je praktično nemoguće izvesti je i najuvežbanijim praktikantima za vreme kiše, odnosno onda kada smo mokri i kada nam je najpotrebnija. Ipak, oni koji su u stanju da upale vatru na ovaj način u potpunosti razumeju čitav mehanizam paljenja vatre, tako da ona ima i svoje dobre strane.
Osim ovoga, u jednostavan alternativni metod možemo ubrojati i paljenje vatre pomoću sunca. Pomoću odgovarajućeg sočiva koncentrišemo sunčeve zrake u jednu tačku, odnosno na površinu pripale. Kao najadekvatnija se pokazala pomenuta ugljenisana pamučna tkanina ispod koje stavimo toalet papir, na primer. Kada tkanina pođe da se puši, potrebno je da duvanjem razgorimo žar i stavimo u toalet papir koji će se onda zapaliti. Ovaj način paljenja radi samo ako imamo dovoljno sunca i neku vrstu sočiva. Prvo je svakodnevno dostupno, mada ne uvek kada i koliko nam treba, a sočiva možemo naći u svakoj knjižari. Sada su dostupna i u obliku plastičnog filma, koji se lako čuvaju u zaštitnoj futroli mobilnog telefona i koji je verovatno najvažniji deo svakog kompleta za preživljavanje. Kako je u pitanju jednostavan i jeftin postupak koji se ne mora posebno uvežbavati, možemo dati neku vrstu prolazne ocene ovoj tehnici. Ali samo kao alternativnoj metodi, naravno.
Paljenje pomoću kremena i ognjila (čakmaka) je nešto što je potpisniku ovih redova kao klincu izgledalo strašno kul. Iako tehnika može da radi i u nuždi, radije bi je ostavio za situacije kada je u pitanju čisto meračenje. Ali svakom svoje, zar ne?

U pitanju su vrlo pouzdani načini da dobijete vatru “od prve”. Složenije tehnike zahtevaju više pripreme, ali i manje posla kada jednom zapalite potpalu.
Prvi način ili „tehnika jedne šibice“
Raščistite tlo. Ukoliko je moguće, okružite prostor budućeg ložišta kamenjem.
Ukoliko mislite da vatru koristite duže vreme (za prenoćište, a ne samo za prokuvavanje vode, na primer), napravite deflektor. Za ovo mogu poslužiti malo deblje sirove grane, komad aluminijumske ili astro folije i slično.
Pripremite dovoljnu količinu suvih grančica, granja i drva. Ne dozvolite sebi da prvo pokrenete vatru pa da onda shvatite da nemate šta da ložite.
Na sredinu ložišta postavite red debljih grana ukoliko je potrebno da vatru odignete od vlažnog tla. Ukoliko nije, onda je dovoljno da uzete dve debele grane i da ih postavite paralelno. Otvore pozicionirajte tako da vetar duva prema njima. Tako ćete imati stalan dotok vazduha i dim neće ići u vašem pravcu.
Preko njih postavite proređen red od grančica. Ovaj razmak je bitan jer nam omogućava nesmetan dotok vazduha sa donje strane kada zapalimo potpalu.
Na ovako improvizovanu „rešetku“ stavljamo potpalu. Nemojte štedeti sa potpalom, ali nemojte ni da preterujete. U svakom slučaju, pazite da ostavite dovoljno prostora za dotok vazduha.
Posložite grančice debljine oko 5 do 15 mm oko potpale u obliku piramide, ali tako da uvek imate dobar protok vazduha (Ovo sa dotokom vazduha stalno treba da vam bude na umu!)
Zapalite potpalu i to ispod „rešetke“. Pratite kako vaša vatra napreduje. Ukoliko ste sve uradili kako treba, neće biti potrebe da je raspirujete duvanjem.
Postepeno slažite sve deblje i deblje grane unakrst. Uskoro ćete dobiti stabilnu vatru i veliku količinu žara koji je vrlo bitan, kako za prokuvavanje vode i pripremu hrane, tako i za održavanje vatre tokom noći.

Drugi način
1. Znatno jednostavniji i brži metod je da uzmemo malo veći rukohvat vrlo tankih i nekoliko suvih grančica debljine drvene olovke. Držite ih u ruci tako da se formira svojevrsna piramida sa debljim grančicama više koncentrisanim na jednoj strani a sa tanjim na drugoj.
2. U bazu pomenute piramide postavimo hepo kockicu, vatu sa vazelinom, sastruganu suvu koru drveta…
3. Sa obe ruke uzmemo vrh „piramide“ i snažno pritisnemo njenu bazu o tlo tako da može sama da stoji. Tanje grančice pozicionirajte prema vetru.
4. Vatru potpalimo sa strane odakle duva vetar (dok ovo radimo, u redu je da zaklonimo izvor, da ne bi došlo do momentalnog gašenja).
5. Kako pomenuta piramida počinje da gori, postepeno i pažljivo dodajimo malo deblje grane i tako hranimo vatru.
Treći način (bez posebne pripreme)
1. Zapalite potpalu poput hepo kocke ili pomenutog miksa piljevine i parafina
2. Dodajte iverje ili sitnije grančice, a kada se one razgore, onda malo deblje i tako redom dok ne dobijete željenu vatru. Iako je ovo naoko najlakši način, moraćete paljenju da posvetite punu pažnju, za razliku od prethodnih metoda.
Kao i sve u životu, i paljenje vatre zahteva određenu vežbu. Kada ste u prilici, probajte neki od navedenih metoda ili neki drugi, za koji mislite da vam više odgovara. Ono što vam odgovara, prihvatite a ono drugo slobodno odbacite. Samo nemojte da mislite da ste čitanjem teksta odjednom postali ekspert. Ili kako kaž poslovica: „Ko se dima ne nadimi, taj se ni vatre ne ogreja“.
I još nešto. Upotreba vatre u prirodi, bilo da kampujete ili vam je stvarno ugrožen život, zahteva punu pažnju i odgovornost. Zdravorazumskim pristupom će vam biti od koristi prilikom brojnih aktivnosti a bezbednost neće biti narušena.

tekst i foto Ninoslav Trifunović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još