M6 Aircrew Survival Weapon

Američko vazduhoplovstvo je kroz različite vremenske (i ratne) periode posade svojih vazduhoplova naoružavala različitim naoružanjem. Ništa čudno, rekli bi površniji poznavaoci, jer kao što napreduje tehnika, napreduje i naoružanje. Naravno, ovo je potpuno tačna konstatacija. Ipak, ovde izmiče suština, a to je šta je u kom periodu predstavljalo preživljavanje i šta bi u tom slučaju bilo odgovarajuće oružje koje bi pomoglo u ostvarivanju tog cilja. Na primer, u jednom periodu su posade američkih bombardera, a pogotovo srateških, naoružavane repetirkama i kombinovanim prelamačama, da bi se onda prešlo na revolvere i skraćene verzije jurišne puške, pa da bi zatim u upotrebi bili, po potrebi prigušeni pištolji i od skora, ponovo posebne kompaktne jurišne puške. Kao što vidite, u pitanju je pravo šarenilo, ali za koje postoji logično objašnjenje.

Oglas iz avgusta 1951. godine koji rekalmira puku koja tek treba da bude usvojena u naoruanje....png
Oglas iz avgusta 1951. godine koji rekalmira pušku koja tek treba da bude usvojena u naoružanje

Oružje koje je je tema ovog članka je neobična kombinovana puška prelamača koja je dobila zvanični naziv M6 Aircrew Survival Weapon (oružje za preživljavanje vazduhoplovnih posada). Radovi na novom oružju su krenuli u praskozorje Hladnog rata, odnosno smatra se da je 1946. godine razvijen osnovni koncept. Za razvoj je bila zadužena posebna služba, tačnije USAOC (Korpus za naoružanje američke armije) jer su u to vreme vazdušne snage još uvek bile deo kopnenih, a ne poseban vid. Ipak, trebalo je da prođe još nekoliko godina da bi se novo oružje počelo serijski proizvoditi i sa njime masovno opremati avione. Samo oružje nije u potpunosti nova ideja, pošto je nešto slično već radio Marbl. Konkretno govorimo o njegovom modelu „Game Getter“. Bilo kako bilo, od 1952. godine nova puška je postala i zvanično sastavni deo kompleta za preživljavanje. Od samog početka je bila namenjena isključivo za pribavljanje hrane lovom i za eventualnu odbranu od divljih zveri. Strogo je bila zabranjena upotreba protiv neprijateljskih vojnika, pa čak i u odbrambenoj ulozi, ali o tome će biti više reči posle.

Originalna kutija sa municijom koja je isporuena uz M6 amerikom vazduhoplovstvu..jpg
Originalna kutija sa municijom koja je isporučena uz M6 američkom vazduhoplovstvu

Posao oko izrade novog oružja je poveren poznatoj američkoj kompaniji Itaka (Ithaca), kod nas najpoznatijoj po svojim „pumparicama“. Zanimljivo je da je kompletno oružje urađeno od čelika sa izuzetkom obrazine koja je nalepljena na poklopac sanduka i napravljena je od gume.
Kao što može da se vidi na slikama, oružje je spartanskog dizajna, bez suvišnih detalja koji bi dizali cenu koštanja, usložnjavali proizvodnju, dizali masu i dimenzije oružja. Ovo je urađeno za razliku od Nemaca koji su se nešto pre toga opredelili za vrlo skupe Zulove (Suhl) drilinge.
Cevi kod originalnih Itakinih modela su duge svega 14 inča (355 mm). Gornja cev je kalibra .22, ali je ležište urađeno za metak sa centralnim paljenjem .22 Hornet (engleski, stršljen). Ovaj metak je, barem što se nas tiče, izuzetno pametan izbor. Svojim dimenzijama, masom, početnom brzinom zrna i ostalim bitnim parametrima predstavlja odličan izbor za ovakvo oružje. Iako je kalibar zrna svega 5,6 mm, sa njim se može odstreliti divljač veličine jelena. Naravno, ovo možda nije sa lovačkog stanovišta ispravan i dobar izbor, ali u pitanju je oružje za preživljavanje. U tom slučaju, lovačku etiku ostavljate kod kuće, a vi činite ono što morate. Uostalom , poznati su slučajevi lovokrađe u Africi kada su slonove ubijali daleko kilavijim metkom .22 LR. Znači, upotrebljeni metak ima ozbiljan potencijal. Municija koja je dolazila uz oružje je imala zrna mase 45 grejna sa olovnim vrhom. Početna brzina iz kratke cevi od 355 mm je iznosila čitavih 838 m/s. Upravo je konstrukcija zrna uslovljavala da se ovakvo oružje sme koristiti isključivo u lovu (preživljavanju) a nipošto i u ostale vojničke svrhe jer je okarakterisano kao “dum dum”. Koliko su Amerikanci ozbiljno shvatili ovu priču, govori i činjenica da je na kartonskoj kutiji u koju je municija upakovana odštampano upozorenje.

Na ovoj slici se moe videti osovina koju je mogue u potpunosti izvaditi (i naalost izgubiti).jpg
Na ovoj slici se može videti osovina koju je moguće u potpunosti izvaditi

Donja cev kod ove zanimljive prelamače je urađena za sačmeni patron kalibra .410. Ovaj sačmeni metak nikada nije bio posebno popularan u Evropi, ali se u Americi smatra idealnim za obuku najmlađih strelaca. U samoj pušci su bile spakovane četiri patrone, od toga dve sa kuglom, a dve sa sitnom sačmom br. 6. Zanimljivo je da su se Amerikanci opredelili za patrone sa telom izrađenim od aluminijuma, a ne za kartonske kao što je uobičajeno za to vreme. I ovaj potez je bio vrlo smislen. Naime, M6 je kao oružje prvenstveno trebalo da dođe u ruke oborenih posada bombardera koji su preletali preko Arktika. U takvim uslovima bi kartonske čahure lako mogle da ovlaže i da u kritičnom momentu ne dođe do opaljenja. Sačmeni patron broj 6 je sasvim dovoljan za lov veverica, pacova, zečeva i ptica na udaljenostima od 10 do 20 metara, dok je kugla bila namenjena za nešto ozbiljnije primerke faune, iako je i .22 Hornet, uz dobro plasiranje pogotka, relativno dobro rešenje.
Cevi su kod oružja spojene na prednjem delu i taj komad profilisanog čelika ujedno predstavlja i prednji nišan i mesto gde se može provući komad konopca (recimo padobranskog) da bi se dobio improvizovani remnik. Naime, zbog ograničenja sa masom, prostorom i slično, uz oružje nije dolazio remnik koji je inače vrlo bitan deo oružja, iako ga mnogi tako ne doživljavanju.
Na zadnjem delu, cevi su smeštene u relativno masivan čelični blok. Sa desne strane se nalaze oznake proizvođača, dok su sa leve strane oznake vlasništva (USAF), serijski broj, oznaka tipa i namene oružja, pripadajuće municije i naziv modela. Na gornjoj strani bloka su smešteni nišani i brava. Bravu je najlakše opisati kao onu koja se mogla naći na starim prelamajućim revolverima. Jednostavnim dizanjem iste bi se cevi odbravljivale i imali biste pristup ležištima. Kako je M6 imao samo esencijalne delove, nije imao izbacače ispaljenih čahura već samo izvlakače koji bi odradile deo posla. Ostatak je bio na samom strelcu i njegovim prstima. Ovo nije zahtevna operacija sem ukoliko ne nosite vrlo debele rukavice. A upravo bi to mogao biti slučaj ako bi ovu puškicu koristili u određenim klimatskim zonama za koje je prvenstveno i predviđena.
Zadnji nišani su jednostavno i inteligentno urađeni. Ukoliko želite da koristite gornju cev i .22 Hornet koristićete jednostavan diopterski nišan. U slučaju da želite da koristite donjju cev, preklopni nišan prebacite na otvoreni zadnji nišan sa V izrezom. A da ne bi došlo do zabune, na obe pločice nišana su stavljene oznake za koji su metak namenjene. Nišani su preko lastinog repa povezani sa blokom i moguće je kuckanjem izvršiti korekciju po pravcu.

Zadnji V nian sa jasnom ozankom za koji je metak namenjen..jpg
Zadnji V nišan sa jasnom oznakom za koji je metak namenjen

Osim pomenute brave, za spoj sa ostatkom oružja, odnosno sa kundakom je odgovorna osovina. Kod originalnih M6 nije moguće istu izvaditi jer je ista osigurana pomoću Zeger prstena. Ipak, kako je u pitanju osovina, cevi je moguće tako preklopiti, da zajedno sa kundakom celo oružje bude dugo svega 15 inča (38 cm).
Mehanizam za opaljenje je rešen preko spoljašnjeg udarača. Njegovim zapinjanjem i otpuštanjem, dolazi do prenosa kinetičke energije na udarne igle i opaljenja kapisli. Udarač ima prilično veliku površinu za zapinjanje, pa je cela operacija vrlo jednostavna. Baš takva je i operacija odabira iz koje cevi želimo da gađamo. Naime, kroz prednji deo eksternog udarača prolazi jedna vrsta čelične poluge sa širokom kružnom glavom na vrhu. Ukoliko je pomenuta poluga u gornjem položaju, opaliće gornja cev i obrnuto.
Za bezbednost su zadužena dva mehanizma. Prvi mehanizam predstavlja činjenica da udarač nije u kontaktu sa iglama sem u momentu opaljenja kapisli. Ovo je staro rešenje koje je masovno primenjivano kod revolvera i lovačkih pušaka. Problem (i to relativan!) je što kao takvo nije pružalo apsolutnu sigurnost, pa je dodan još jedan mehanizam. Naime, poluga selektora u udaraču je ujedno imala i srednji, neutralni položaj. U tom položaju je nemoguće da dođe do prenosa udarca na igle, a jednostavnim zakretanjem glave selektora bi se poluga utvrdila u tom položaju. U ovom slučaju, oružje je potpuno bezbedno, a manipulacija je brza i jednostavna.
Ono što “bode oči” kod ovog celog neobičnog oružja je odsustvo klasičnog okidača. Njegovu ulogu u ovom slučaju preuzima poluga izrađena od, pogađate, presovanog čeličnog lima. Konstruktori su se odlučili za ovo neobično rešenje iz jednostavnog razloga. Ranije smo spomenuli da je oružje namenjeno vojnim vazduhoplovcima koji lete preko ledenih prostranstava. Jasno je da su obavezan deo njihove opreme debelo postavljene rukavice i to one kod kojih je samo palac odvojen od ostalih prstiju (engleski, mittens). Očigledno da nije moguće koristiti klasični sistem okidača dok nosite iste, pa je zato odabran sistem poluge. Ovaj detalj je verovatno ono što najviše smeta korisnicima koji su navikli na standardni okidač, jer je okidanje pomalo neprirodno. Ipak, zahvaljujući blago savijenom i orebrenom kraju poluge-okidača moguće je izvršiti opaljenje sa kažiprstom uz malo izmenjen hvat. Ovakvo okidanje pozitivno utiče i na veličinu grupe, pa nije zgorega pomenuti ga potencijalnim korisnicima.
Kao što smo rekli, kundak je urađen od presovanog čeličnog lima, sa prorezima koji su tu da se smanji ionako mala masa oružja od svega dva kilograma. Sa gornje strane se nalazi poklopac od čeličnog lima koji je presvučen tankim slojem gume. Na ovaj način, nema direktnog kontakta obraza sa čelikom što može biti izuzetno neprijatno i bolno iskustvo u ledenim prostranstvima. Ispod pomenutog poklopca se krije odeljak sa otvorima gde je moguće smestiti devet metaka .22 Hornet i četiri patrone .410-ke. Na taj način, u slučaju da vazduhoplovac iz kompleta za preživljavanje oborenog aviona ne uspe da uzme i kutije sa municijom, uvek će uz oružje imati određenu količinu metaka koji mu mogu pomoći u preživljavanju.

Ova slika dovoljno govori koliko je M6 priruno oruje.jpg
Ova slika dovoljno govori koliko je M6 priručno oružje

Preciznost M6 nije i ne može biti na nivou takmičarskog oružja, ali je adekvatna za svoju namenu, opstanak u divljini. Sa metkom .22 Hornet je moguće uspešno odstreliti metu poput srndaća na daljinama od 70 metara pa i više, dok je sa sačmenim metkom lov na odgovarajuću divljač moguć na daljinama do maksimalnih 25 metara, iako je daljina od 20 metara daleko realističnija. Naravno, ukoliko koristite kuglu koja nosi energiju preko 1000 J, možete koristiti oružje za lov ili samoodbranu od nešto većih predatora, poput kojota ili vuka, ali bi bilo daleko bolje da se ovakve situacije izbegavaju.
Ipak, ono što je najveći problem sa ovde opisanim oružjem je to što je dužina cevi takva da zakonski nije baš najdostupnija korisnicima u Americi. Zato je Springfild u svom maniru kontaktirao Češku Zbrojovku koja je za njih napravila verziju sa cevima dužine nešto malo preko 18 inča. Naime, po zakonu, žlebljene cevi ne smeju da budu kraće od 16 inča, a sačmene od 18. Naravno, ukoliko neko nije spreman da plati dodatnih 200 dolara i da čeka određeno vreme za odobrenje. Kako većina američkih korisnika nije posebno raspoložena za tako nešto, Springfildovo oružje je našlo put do brojne korisničke populacije. Ipak, u ovom slučaju, urađene su još neke manje modifikacije. Pored pomenutog .22 Hornet, ožlebljene cevi su ponuđene i u .22 WMR i besmrtnom .22 LR. Upravo ovaj zadnji je i najčešći u upotrebi, iako je najslabiji od svih pobrojanih. Jednostavno metak 22LR pruža toliko mogućnosti, toliko je rasprostranjen i jeftin, da mu nema premca. Zahvaljujući njegovim manjim dimenzijama, sada je u spremište u kundaku moguće staviti 15 metaka. Takođe, deo kundaka koji se oslanja o rame je gumiran. Ipak, ono što na prvom mestu može da pomogne u identifikaciji da nije originalni vojni model je štitnik okidača/poluge koji je instaliran iz bezbednosnih ili bolje reći “bezbednosnih” razloga. Prva verzija nije imala mogućnost rasklapanja na dva dela da bi to posle bilo izmenjeno. Ipak, kako osovina nije imala osigurač koji bi je zadržao trajno pričvršćen uz sanduk (uslovno tako nazvan), moglo je doći do gubljenja ovog kritičnog dela oružja. To je bio jedan od prigovora krajnjih korisnika, pa su se javljale raznovrsne modifikacije u pravcu otklanjanja nedostatka.
Pored standardne parkerizovane verzije, tržištu je ponuđena i ona od nerđajućeg čelika. Ovo je verovatno bolji izbor za brojne lovce i “prepere” koji žele da poseduju oružje ovakve koncepcije.
Drugi američki proizvođač koji nudi svoju verziju M6 je TPS Arms. Oni su svoj model osavremenili sa dodatnom pikatini šinom i mogućnošću da se puška rasklopi na dva dela, što je posebno zgodno prilikom transporta. Za to je zaslužna osovina bloka koja je urađena u maniru one na pušci M16, odnosno, ne može nehotično ispasti i izgubiti se. Kundak je malo širi i može da primi šest metaka .410 i trinaest komada .22LR. Naravno, treba pomenuti da je glatka cev sa punim čokom što utiče na posip sačme i sprečava upotrebu revolverskog metka .45 Long Kolt.

Primerci iz vojne produkcije koji su dobro očuvani dostižu cenu i od 3.000 dolara

Ipak, jedini značajniji pomak, barem po nama je uradila italijanska Kjapa (Chiappa) sa svojim modelom M6 X-Caliber (igra reči, asocijacija na mač Ekskalibur). Oni su ponudili svoju verziju ali uz neke izmene. Naime, glatka i žlebljena cev su sada zamenile pozicije. Osim toga, glatka cev je sada namenjena za ispaljivanje daleko potentnije municije, popularne 12-ke i manje popularne 20-ke. Dodane su tri pikatini šine, podesivi zadnji nišan, kundak je širi i daleko udobniji, a postoje i dva normalna okidača umesto poluge. Dodana je i poluga, koja podseća na onu na polužnim repetirkama (tzv. Vinčesterkama), ali njen jedini posao je da odblokira mehanizam i dozvoli prelamanje. Ipak, najveća novost koju ovo oružje nosi je set od osam umetnutih cevi, svaka dužine 200 mm. Zahvaljujući njima, iz cevi kalibra 12, možete da ispaljujete i 9 mm kratki, 9 mm Para, .38 Specijal/.357 Magnum, .40 S&W, .44 Specijal/.44 Magnum, .45ACP, .410/.45 Long Kolt i sačmene patrone kalibra 20. Verzija u kalibru 20 ima četiri umetnute cevi u kompletu i logično, nešto smanjenu mogućnost odabira municije koju želite da koristite.
Ovakav tip oružja nije baš po svačijoj volji. Ukoliko biste nosili sve pobrojane umetnute cevi, verovatno bi vam bio potreban još i Samokovlijin nosač Samuel da pripomogne. Drugo, umetnute cevi znaju biti nezgodne sa stanovišta preciznosti. U zavisnosti od kvaliteta izrade, u stanju su da menjaju srednji pogodak prilikom vađenja i vraćanja. Svojevremeno je poznanik, izuzetan majstor puškar uradio umetnutu cev koja nije imala pomenuta odstupanja, ali je uložio daleko više vremena i truda nego što bi to neka fabrika želela da uloži u serijski proizvod. Zato bi možda najlogičniji izbor bio da u pušci stalno nosite jednu umetnutu cev u nekom kalibru po vašem izboru i sa nišanima podešenim za nju. Naš stav je da bi u tom slučaju najoptimalniji bio metak .357 Magnum. Dovoljno je jak za skoro svu (ako ne i svu) moguću divljač kod nas, a opet, njegov trzaj se relativno lako kontroliše. Ukoliko osećate potrebu za frojdovskom kompenzacijom ili imate megalomanske sklonosti kao mnogi Amerikanci, onda se možete odlučiti i za .44 Magnum. Ali ovo je već preterivanje. U slučaju potrebe za sačmom, tu su patrone kalibra 12. Sa cevi od skoro pola metra, imaćete upotrebljivost na nivou standardnih lovačkih pušaka. I na kraju, metak kalibra .22 LR ili .22 WMR će odraditi precizno i lako svu “sitnež” poput zečeva, veverica, lisica i slično.

originalne patrone iz kompleta za preivljavanje..jpg
Originalne patrone iz kompleta za preživljavanje

Ideja za jeftinom i adekvatnom puškom za preživljavanje oborenih vazduhoplovaca je iznedrila ovo simpatično rešenje. Ipak kako to obično biva, ideja se vremenom izvitoperila te M6 više i nije tako jeftino i pristupačno oružje. Za novac koji vam traže za novonastale modele se mogu naći puške koje su, generalno govoreći, značajno efikasnije na cilju, ne izgledaju kao rad dokonog limara, jednostavnije su za nabavku i lakše je naći municiju (kod nas, naravno).
Itakini modeli zbog svoje kolekcionarske vrednosti se generalno prodaju po ceni od 2 do 3.000 dolara, što je donekle i razumljivo. Springfildovi se takođe više ne proizvode pa se sada kreću od 400 do 700 dolara, dok je Kjapa svojevremeno tražila oko 950 dolara za svoj komplet. Vremenom su malo “smanjili doživljaj” pa se nova puška sa kompletom cevi može naći za nekih 750 dolara.
Puška M6 je daleko od superiornog oružja, ali je apsolutno primerena za ono što je trebala da bude njena namena. Mnogi iskusni prirodnjaci, poput poznatog Dejvida Kanterberija je rado koriste i imaju samo reči hvale. Ipak, zbog celokupne situacije, u našim uslovima bi se moglo naći bolje i finansijski povoljnije rešenje.

N. Trifunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još