Najpodesniji za rad u drvetu

U jednom momentu se zasitio života među ljudima i 1904. godine se nastanio u planinama Severne Karoline. Tu je mogao da se bavi svojom velikom strašću, boravkom u prirodi. Uopšte ne čudi da mu je jedan od uzora bio pomenuti Džon Nesmuk. Ipak, zanimljivo je da njegov nož uopšte ne liči na Nesmukov dizajn. Kako ga sam Kefart opisuje, u pitanju je nož čije je sečivo dugo 4,5 inča kao i drška (oko 11,5 cm), debljine oko 3 mm i širine 25 mm. Termički je obrađeno tako da lako može da seče sirovo tvrdo drvo, ali i dovoljno meko da se savije prilikom udara u kost ili kamen. Na taj način neće doći do krzanja reza već samo do savijanja, što će se lako ispraviti sa kamenom za oštrenje. Zanimljivo je da ovakav pristup imaju i dalje brojni zaljubljenici u noževe i prirodu koji preferiraju klasične visokougljične nelegirane čelike. Što se tiče profila sečiva, obrušen je na vrlo specifičan način. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je u pitanju simetrično brušenje, slično kamama. Ipak, to nije slučaj, pošto leđni deo vrha počinje nešto kasnije da se savija. Ovakvo brušenje omogućava i dalje da imate prilično jak i oštar vrh, ali i da posluži kod „otvaranja“ ulova, slično Kefartovom dizajnu. Ipak, najzanimljiviji je presek noža. U pitanu je jedna vrsta konveksnog reza, ali ne baš tipična za današnje vreme. Naime, kod Kefartovih noževa konveks se ne širi do samih leđa već samo do, otprilike 2/3 sečiva. Potom dolazi do laganog stanjivanja prema leđima. Ona mogu biti ravna ili zaobljena, u zavisnosti od izvedbe. U principu, najlaše je ovaj profil uporediti sa semenkom iz jabuke ili FMJBT (puna košuljica, sa zadnjim konusom) zrnima . Prednost ovog profila je u tome što izuzetno lako prolazi kroz materijal, teško se tupi, ali ujedno i izaziva najmanji otpor u materijalu (mesu, recimo) prilikom prolaska, upravo zbog tog zadnjeg oborenog dela sečiva. Najveći problem sa ovim brušenjem je u tome što se može dobiti isključivo ručnim radom. Jednostavno, mašinski nije moguće dobiti ovaj profil, a da se proizvodnja iole isplati. Zato je ovaj tip sečiva vrlo redak u današnje vreme.

Što se drške tiče, Kefart piše sledeće:“ Drška ovog noža je ovalnog preseka dovoljno duga da omogući dobar hvat cele šake, bez ikakvih oštrih ivica koje bi izazvale žuljeve. Napred poseduje ispupčenje od četvrt inča (oko 6,5 mm) kao štitnik za prste, ali ne i sa zadnje, jer je nepotreban i samo bi smetao. Drška je od laganog ali tvrdog drveta, 3/4 inča debljine (oko 18mm) na dnu i postepeno se sužava na pola inča (oko 13 mm) prema napred, da bi lako mogla da ulazi u futrolu i da u njoj sigurno ostaje. Ukoliko bi bila teška, nož bi ispao ukoliko bih se savio napred“.
Kako Kefart kaže, njegov primerak je napravio lokalni kovač. Pomenuti nož mu je toliko prirastao srcu (ali ne bukvalno!) da ga je koristio više nego sve ostale zajedno koje je posedovao. Ako jedan iskusan prirodnjak i lovac da ovakvu ocenu, onda to definitivno ima svoju težinu. A koliko je ovaj dizajn popularan i danas, svedoči činjenica da ga u nekoj od varijanti proizvode brojne nožarske kompanije, poznate po kvalitetnim i vrlo upotreblljivim noževima. Među njima su i Bark River, ESEE, Ka-Bar, Kondor. Takođe i brojni nožari, među njima i domaći su se oprobali sa ovim jednostavnim i upotrebljivim dizajnom. I koliko smo u toku, svi korisnici su vrlo zadovoljni.
Treći dizajn i filosofija upotrebe noža se vezuje za gurua buškrafta, Reja Mirsa. Rej je Britanac koji je svojim tekstovima, dokumentarcima pa i obukom kako civila, tako i pripadnika raznih vojnih jedinica nekoliko zadnjih decenija popularisao boravak u prirodi i tehnike preživljavanja. Kao mlad je upoznao Morsa Kočanskog, čoveka koji je odabrao da živi u subpolarnim krajevima,odnosno tamo gde bi drugi jedva preživeli jedan dan. Zahvaljujući druženju sa Kočanskim, Mirs je sve više verovao da je idealan nož onaj koji nije previše dug, sa skandi profilom, ne previše debeo, ali oštar kao brijač. Nož je bio upravo sve ono što nisu bili noževi za preživljavanje tog vremena. Da se razumemo, sam Mirs je imao svoj udeo u „Rambo“ filozofiji, jer je dizajner Vilkinsovog noža za preživljavanje. Istina, istog onog kojeg su posle dizajneri kompanije dodatno unakaradili, pokušavajući da zarade koju ekstra paru na tada vladajućem trendu. I opet kapitalizam, u svom čistom obliku…

Mirs je negde početkom ’90-ih kontaktirao britanskog nožara Alena Vuda sa idejom da napravi nož za buškraft po njegovoj zamisli. Kako sam Vud kaže, Rej je želeo mali nož, ručno napravljen, da bude britanski, sa mogućnošću nošenja oko vrata ili ispod pazuha. Insistirao je na ugljičnom čeliku jer je tvrdio da nerđajući nema dušu, drška je morala da bude puni tang, sa koricama od domaćeg drveta i jednostavnog dizajna, bez kojekakvih dodataka. Mirs je testirao jedan od Alenovih noževa približnih dimenzija i oblika te je na osnovu njega donio krajnji zaključak kakav nož treba da bude. Ono na čemu je, tada mlađani Britanac insistirao je skandinavski tip brušenja, i to prilično plitak. Navodno, dobar deo populacije koja je kod njega završavala kurseve nije bila posebno vešta upotrebi noža, a o oštrenju i da ne govorimo. Na ovaj način, bi im olakšao oštrenje istog, jer bi bilo dovoljno da ceo obrušeni deo sečiva naslone na kamen i da onda jednostavno doteraju sečivo. Zvuči logično, zar ne? Drugi razlog je vezan za pripremu potpale, odnosno za pravljenje tzv.“feather sticka“ što je kod mnogih i danas popularna tehnika, iako postoje znatno brže i jednostavnije tehnike. Uostalom, o njima je bilo reči u prošlom specijalu. Sečivo je izrađeno od alatnog čelika O1 debljine 4, širine 31 i dužine 110 mm. Okaljeno je na tvrdoću 56 do 57 Rokvela, što se nekome može učiniti pomalo mekano. Ipak, ovo ima smisla ukoliko je potrebno vršiti oštrenje u terenskim uslovima. Leđa su blago zakrivljena prema napred i obavezno su obrušena pod uglom od 90 stepeni. Na taj način se mogu lako iskoristiti kao strugač fero štapića, ili ukoliko je potrebno sastrugati koru sa mladog drveta i slično. Nož je na početku nuđen sa drškama rađenim od javorovog drveta, zaštićene „Danskim uljem“, ali su rađeni i primerci od roga jelena. Danas su najčešće drške od mikarte, što je verovatno i najbolji mogući izbor. Uz nož je dolazila i odgovarajuća duboka futrola od biljno štavljene kože koja je potom zaštićena voskom. Vremenom su napravljene neke manje izmene poput tvrđeg sečiva, tang je dobio blago suženje kako se ide prema repu drške radi smanjenja mase i boljeg balansa („tappered tang“) a i trbuh noža je nešto izraženiji što povoljno utiče kod određenih rezova. Nož je dobio naziv Vudlor („Woodlore“) i simpatična je kombinacija prezimena majstora nožara (koje ujedno znači drvo) i reči koja označava tradicionalno znanje. Zanimljivo je da je Alen Vud posle nekog vremena odustao od skandi brušenja i prešao na plitko konkavno. Navodno, razlog je u tome što većina početnika ne bi ispoštovala Mirsovu ideju oko oštrenja, već bi postavljala samo jedan deo obrušenog sečiva na kamen. Na taj način bi se vremenom dobio deblji rez koji je manje efikasan pri radu. Sa konkavnim rezom, oštrenje bi se olakšalo u početnim fazama sve dok i sami korisnici ne postanu dovoljno vični oštrenju.
Ovo je definitivno istina, kako za korisnike, tako i za neefikasnost reza, kao i za lakoću oštrenja. Ono što nama ostavlja mesto za sumnju u punu iskrenost majstora je činjenica da je skandi profil teži za izvesti od običnog konkavnog, pa još plitko brušenog kao na Vudloru. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se Alenovi noževi čekaju godinama (sada verovatno celu deceniju) i da je cena jednog konada oko 500 funti, zaista nam se čini da je u pitanju nešto drugo, odnosno, opet kapitalizam u svom čistom obliku. Ali dobro, svakom svoje, zar ne?

Zahvaljujući Mirsovoj popularnosti i nož je doživeo veliku popularnost. Pored brojnih kompanija koje prave svoju verziju noža, tu su i majstori nožari. I ono glavno, buškraft populacija je sklona „uradi sam“ filozofiji, pa je dosta primeraka urađeno od samih korisnika u sopstvenoj režiji. Pri tome su često reciklirane stare turpije, gibnjevi, kružne testere, što je za svaku pohvalu.
Naša kritika dizajna je sledeća. Nož je najpodesniji za rad u drvetu. Za obradu mesa i hrane generalno, nož je prihvatljivih osobina, iako ne sjajan. I za jedno i drugo, zaslužna je kombinacija debljine i skandi brušenja. Vrh noža je praktično u sredini, što je odlično za bušenje rupa u drvetu, rogu, plastici i slično. Za ovim je prilično retka potreba, ali kada vam zatreba, onda tek postanete svesni da neki drugi oblici vrha nisu ni približno podesni ili bezbedni. Zahvaljujući debljini sečiva i punom tangu, nož je bezbedan pri batoningu. Zanimljivo je da ovu tehniku jedni smatraju esencijalnom, dok je drugi preziru i smatraju da je ona plod pogrešnog pristupa. Iako je autor koristi u izuzetno retkim situacijama, ipak smatra da nije loše posedovati nož koji je u stanju da je podnese. Ne zaboravite, nož nije pajser, ali nikada se ne zna šta život može da nam donese. I da se ne lažemo, nije svako u stanju sa Morinim Kliperom da odradi ovu tehniku, a da ga ne polomi.

Takođe jedna od zamerki na dizajn je vezana za brušenje. Naime, početak brušenja je relativno visoko u odnosnu na dršku (takozvani „choil“). Upravo ovaj deo sečiva je onaj koji je najprecizniji za izvođenje rezova, kao i to da se tu najbolje prenosi snaga pri sečenju. U pitanju je čista fizika. Da je tu stavljen logo proizvođača, mogli bi da razumemo. Ipak, od nekoga ko je autoritet za upotrebu noža (pa još čiji model se prodaje po bolesno visokim cenama) bi očekivali više.
Svejedno, Vudlor i njegove verzije su vrlo popularne i sigurno da to nije samo rezultat reklame.