Najveći beli lovac

Frederick Courteney Selous rođen je u Londonu 31. decembra 1851, u dobro stojećoj i uglednoj porodici aristokratskog porekla. Smatra se da su Selousi poticali od doseljenih Francuza protestanata, što znači da bi prezime trebalo da se čita po francuskom pravopisu kao Selu (sa naglaskom na u). Otac mu je bio direktor prestižne londonske berze, a majka pesnikinja. Imao je još tri sestre i brata, koji je kasnije postao ornitolog. Pored Frederika, jedino je brat delio strastvenu ljubav prema prirodi. Frederik je od najmanjih nogu voleo da tumara po prirodi, da skuplja ptičja jaja i hvata leptire. I čim je naučio da čita, prosto je „gutao“ putopisne knjige slavnih istraživača, koje su u to doba bile najpopularnije štivo. Tako je počeo da mašta da i on jednog dana istražuje daleke, egzotične krajeve. Njegov učitelj je kasnije ispričao anegdotu, iz vremena kada je Frederik imao desetak godina. Obilazeći spavaonicu da proveri da li su sva deca legla, zatekao je Frederika kako leži na golom podu. Upitao je, zašto je legao da spava na hladan pod umesto u krevet, a dečak je odgovorio da namerava da jednog dana postane istraživač i lovac u Africi i da zato mora već sada da se čeliči. Jer, kako je rekao učitelju, tamo neće imati krevet, već će morati da spava na goloj zemlji. Eto, koliko je Frederik još kao dečačić bio opsednut Afrikom i pustolovnim životom lovaca i istraživača čije je knjige čitao.
Njegovi roditelji su hteli da postane lekar, ali Frederika ništa drugo nije privlačilo sem putovanja u daleke krajeve. Tako je napustio studije i već sa 19 godina rešio da ode u Afriku i počne svoju veliku pustolovinu. Kasnije se povremeno i vraćao u Englesku, ali većinu života je proveo na Crnom kontinentu, za koji je bio toliko vezan. Živeo je život lutalice i avanturiste, koji nije mogao dugo da se skrasi na jednom mestu. Oženio se tek u 42. godini sa Gladys Maddy, sa kojom je dobio dva sina.
Gledano iz današnje perspektive, Selous je bio kontradiktorna ličnost. S jedne strane, kao ugledan i poštovan prirodnjak, brinuo se za očuvanje prirodne sredine, životinjskog i biljnog sveta, a s druge, nije se libio da ubija slonove radi slonovače ili lavove i antilope zbog trofeja. Danas deluje nelogično, ali u 19. veku to je bila česta i uobičajena pojava. Bilo je to doba velikih ekspedicija po Africi i istraživača koji su sticali ime i slavu otkrivanjem krajeva i oblasti o kojima su ljudi mogli samo da sanjaju. Tako je i Selous, podstaknut primerom doktora Livingstona, odlučio da i sam oseti ukus avanture u dalekoj i egzotičnoj Africi. Tome je doprinela i velika ljubav prema prirodi koju je gajio odmalena.
Selous se već sa 19 godina prvi put otisnuo na put u Afriku. Sa 400 funti u džepu koje je dobio od oca, najzad se, posle duge plovidbe, 4. septembra 1871, iskrcao u južnoafričku luku Port Elizabet u zalivu Algoa. Tu se nije dugo zadržao, već je krenuo na sever, u Transval. Usput je ulovio nekoliko antilopa, ali tek severno od Pretorije ugledao je predele iz svoje mašte – Afriku kakvu je zamišljao, čitajući knjige drugih pustolova i istraživača. U proleće 1872, sa još nekoliko prijatelja opremio je karavan sa volovskim zapregama i zaputio se u Matabele. Prateći tragove kola lovaca na slonove stigao je do Zimbabvea, gde je zatražio prijem kod Lobengule, kralja Matabelea.
Lobengula se nasmejao kad je video dvadesetogodišnjeg Selousa i upitao ga, da li je siguran da želi da lovi slonove, a ne antilope? Na kraju mu je dao dozvolu za lov na slonove na njegovoj teritoriji, rekavši „da može da ide kuda god želi“. Selous se priključio drugim lovcima i napravio vrlo uspešnu sezonu. Odstrelio je nekoliko slonova i zaradio oko 300 funti, što je u ono vreme bilo pravo malo bogatstvo. Tada je i rešio da mu lov na slonove bude glavna egzistencija u životu.
Međutim, lov na slonove, naročito u Selousovo doba, sa puškama kapislarama, donosio je često nepredviđene nezgode. Tako je jednom nanišanio u kapitalnog mužjaka iz svoje Holisove puške i povukao obarač, ali kapisla je slagala. Kada mu je pomoćnik zamenio kapislu puška je opalila, ali Selous je usled divljačkog trzaja bukvalno napravio salto u vazduhu i pao licem u pesak. O čemu se radilo? Pomoćnik je u brzini greškom ugurao u cev (puška se punila spreda) još jedno punjenje. Veliki lovac je imao sreću, jer je mogao i glavu da izgubi. Naime, u pitanju je bila Holisova musketa džinovskog kalibra 4-bore, koja je sa „normalnim“ punjenjem imala zastrašujući trzaj. Toliko strašan da su lovci posle duže upotrebe postajali nervno rastrojeni. Bio je to, u bukvalnom smislu reči, pravi ručni top, namenjen isključivo za lov na slonove.
Drugom prilikom, umalo da ga pregazi jedna slonica. Kada je razjarena životinja nasrnula na njega, Selous je od sudara izgubio svest. Kada je posle nekoliko sekundi došao svesti prvo što je osetio bio je jak miris slona. Otvorio je oči i video da je ležao zaglavljen između prednjih nogu slonice, ali na svu sreću nije bio ozbiljno ozleđen. Oprezno se izmigoljio i uspeo da pobegne.
Pored ovakvih nezgoda, bilo je i stalnih pratećih nevolja, kao što su zarazne boleštine i gubitak opreme ili slonovače. Sem toga i broj slonova se proredio, pa su sezone postale sve „mršavije“. S obzirom da je iscrpeo sve finansijske rezerve, splasnuo je i njegov entuzijazam, pa se 1880, vratio u Englesku. Došavši kući, odlučio je da svoje pustolovine opiše u knjizi. Rukopis je završio za nekoliko meseci. Knjiga je objavljena pod naslovom „Putešestvija jednog lovca u Africi“ (A Hunter’s Wanderings in Africa) i već prve godine doživela je čak tri izdanja, koja su odmah razgrabljena. To samo govori koliko je ovakva vrsta štiva bila popularna u 19. veku.
Afrika je ostala u Selousovom srcu i vukla ga nazad. Odlučio je da joj se vrati, ali ovoga puta kao farmer. Ali, što reče poslovica, nije kako je pisano, već kako je suđeno. Kako su mu se planovi o farmi izjalovili, Selous se ponovo obreo kod Lobengule i zatražio dozvolu da lovi životinje za izložbu britanskog Prirodnjačkog muzeja. Selous je ovoga puta otkrio neke druge ambicije – da se proslavi kao istraživač. Čak je kasnije dobio i odlikovanje od Kraljevskog geografskog društva.
Vemenom, stekao je renome najvećeg „belog lovca“ u Africi. Zarađivao je kao vodič i pratilac raznih lovačkih i drugih ekspedicija. Bio je blizak poverenik i saradnik Sesila Roudza, kada je proveo karavan naseljenika u Rodeziju. Isto tako, organizovao je i ekspediciju Teodora Ruzvelta po Istočnoj Africi. Učestvovao je i u sukobima kao što su Matabele ratovi, pa i u okviru Prvog svetskog rata, protiv nemačkih kolonijalnih trupa u Africi. U jednom takvom okršaju je i poginuo od zrna nemačkog snajpera koji ga je pogodio u čelo. Bilo je to 4. januara 1917, na obali reke Rufidži, na mestu poznatom kao Beho Beho. Komandant nemačkih kolonijalnih trupa, general fon Letov-Forbek, lično je izrazio žaljenje, jer je i sam bio veliki poklonik Frederika Selousa. Bilo mu je krivo što je Selous stradao na tako nečastan (nedžentlmenski, kako se izrazio) način i to baš od ruke nemačkog vojnika. Oko načina pogibije slavnog lovca, ostale su nedoumice. Najpre, bilo je očevidaca koji su tvrdili da ga je pogodilo zrno iz mitraljeza, a ne snajpera. Sem toga, nije poznato da je Letov-Forbek uopšte imao snajpere u svojim trupama. Bilo kako bilo, sahranjen je nedaleko od mesta pogibije, ispod drveta tamarinda. Danas je tu tanzanijski rezervat za životinje koji je po njemu dobio ime – Selous Game Reserve. Koliko je Selous bio cenjen u Africi, govori i podatak da je rodezijska najelitnija vojna jedinica nazvana po njemu – Selous Scouts.
Bez obzira što je bio viđena i popularna ličnost svog vremena, Frederik Selous je najveći renome stekao kao lovac i to na krupnu divljač. Iako je najveći deo života proveo u Africi, Selous je lovio i po drugim krajevima sveta. U Evropi je, na primer, lovio u bavarskim Alpima, rumunskim Karpatima, u Turskoj, Norveškoj i Škotskoj, na Sardiniji. Boravio je i u Persiji i na Kavkazu. Na severnoameričkom kontinentu lovio je na Stenovitim planinama, u Vajomingu, Jukonu, Istočnoj Kanadi i na Aljasci – svuda gde ima tzv. visoke divljači. Afriku je prokrstario uzduž i popreko, od Južnoafričke Republike i Namibije do centralnog Sudana, skupljajući usput kože svakog afričkog krupnog i srednjeg sisara, na kojeg je naišao. Jedino ostaje nejasno, zašto nikada nije išao u Indiju, s obzirom da je u to vreme bila najomiljenija destinacija svih britanskih lovaca na krupnu divljač. Upravo je to bilo „zlatno doba“ lova na tigrove. Ko će znati, verovatno je imao neki svoj razlog. Kao što je poznato, Selous je učestvovao i u čuvenoj Ruzveltovoj afričkoj ekspediciji 1909-1910, ali je nije predvodio, kao što mnogi misle. Stvarni vođa ekspedicije bio je R.J. Cunningham.
I na kraju, oružje kojim je veliki lovac lovio. Na početku lovačke karijere koristio je Holisovu pušku mamutskog kalibra 4-bore, najvećim koji je korišćen za jednu pušku. Koristila je crni barut, a punila se spreda. Olovno zrno bilo je teško 112 g. Ovim „ručnim topom“ Selous je u periodu od samo dve godine (1874-1876) odstrelio 78 slonova. Uvežbao je čak i gađanje s konja. Na kraju je morao da se odrekne ove puške, jer je imala prejak trzaj. Žalio se da mu je „skoro potpuno uništila živce“. Za lov na lavove, koristio je takođe mušketu na crni barut, ali u manjem kalibru 10-bore čije je zrno težilo 45 g. Kada je prošlo vreme čudovišnih mušketa i došlo doba municije sa celovitim metalnim čaurama i bezdimnim barutom, Selous je bio zasut poklonima raznih renomiranih puškarskih firmi, naročito onih iz Londona. Svi su, razume se, želeli da čuveni afrički lovac isproba i koristi njihovo oružje, jer je to bila najbolja moguća reklama u to doba. Frederik verovatno i jeste isprobao sijaset onovremenskih modernih pušaka, ali u lovu je koristio nekoliko omiljenih modela. Ubedljivo najdraža bila mu je Gibbsova jednometka sa Farquharsonovim falling-block sistemom, kalibra .450. Međutim, stvarni kalibar ove, na svoj način lepe i elegantne puške, bio je .461. Ispaljivala je zrno koje je pri izlasku iz cevi imalo energiju od 4.070 džula i brzinu od 582 metra u sekundi. Ovu pušku, slavni lovac je svugde nosio i koristio kao univerzalno oružje, za svaku vrstu divljači, pa i za slonove. Kasnije je u svojim knjigama priznao, kako je u mladosti bio u zabludi što se tiče kalibra za lov na slonove. Naime, u to vreme se svaka puška sa kalibrom manjim od .500 smatrala „malokalibarskom“. Selous je posle savetovao buduće lovce da se potpuno odreknu mega-kalibara kao što su 4-bore i 8-bore i da su desetka i dvanaestica sasvim dovoljne i za najvećeg slona.
Tek krajem 19. veka, tačnije 1893, Selous je prihvatio moderniji kalibar – .303 British i najzad, teška srca svoju mezimicu, Gibsovu jednometku odložio u vitrinu. I to sa velikim žaljenjem, kako je sam priznao. To i nije čudno, jer čovek se veže za jedno određeno oružje, naročito ako je sa njim prošao razne zgode i nezgode. A Selous je sigurno prošao sve i svašta. On je, verovatno, bio poslednji veliki pustolov i lovac na Crnom kontinentu. Poslednji svedok nepovratnog vremena punog istraživačkog duha, romantike, kuraži i neizmerne čežnje za dalekim, nepoznatim krajevima.
B. LJUBINKOVIĆ