Od paradiranja do skrivanja
Još od antičkog doba, počeli su da se pojavljuju jednoobrazni delovi opreme vojnika (kacige, oklopi, štitovi, delovi odeće, pa čak i oznake), sa osnovnom ulogom obezbeđivanja prepoznatljivosti. Ali se takođe, obezbeđivala i mera protiv dezerterstva. Prva uniforma, u današnjem smislu, pojavila se u Francuskoj 1672, i to će u narednom periodu postati karakteristika vojski svih evropskih država. U to doba, uniforma je bila prilično šarena, jarkih boja, što je ujedno trebalo da obezbedi i prestiž: što je uniforma bila lepša i kitnjastija, odavala je ubedljiviji utisak bogatstva. Međutim, još za vreme Napoleonovih ratova, posebne jedinice Alpskih lovaca počinju da koriste prvi, primitivni oblik jednobojne, maskirne uniforme. Posle toga, oružani sukobi krajem 19. veka dokazuju da još uvek predominantne uniforme jarkih boja, nisu pravo rešenje. Britanci su u Prvi svetski rat ušli sa uniformom drap-kaki boje, dok su Nemci koristili tzv. Feldgrau uniformu sivkaste boje, sličnu odeći šumara i lovaca, koji su na početku rata u velikom broju popunjavali jedinice pešadije (imali iskustvo u rukovanju oružjem). Međutim, obe uniforme korišćene su iz tradicionalnih razloga, a sasvim slučajno pokazale su se daleko bolje, nego vrlo upadljive, plavo-crvene francuske uniforme.
Odjednom, cilj nije više bio paradiranje, već skrivanje. Pouzdani znaci prisustva vojnika: zvuk, odblesak, kretanje i silueta. Na zvuk i kretanje se moglo uticati pravilnom obukom i ponašanjem, odblesak je mogao da se eliminiše farbanjem ili nanošenjem blata i prašine na površinu koja reflektuje svetlost, dok se silueta morala sakrivati odećom. Principi maskiranja usko su povezani sa fenomenima vezanim za centralni i periferni ljudski vid. Naime, korišćenjem jednobojne uniforme (npr. SMB), ukoliko je boja dobro prilagođena okolini, vojnik je solidno zaštićen od protivnika, kome se nalazi u perifernom vidnom polju. Odnosno, ako boja uniforme ne bi bila adekvatna, uočio bi ga „krajičkom oka“. Međutim, direktnim pogledom, odnosno centralnim vidom, vojnik u jednobojnoj uniformi bio bi i te kako bio uočljiv, zbog prepoznatljive siluete ljudskog tela. Osim toga, poznato je da okolina nikad nije jednobojna. Iz tog razloga, potrebna je višebojna, maskirna šara. Ili još bolje, maskirna šara koja svojim oblicima, što je moguće bolje narušava konturu tela. U ovom slučaju, kada se cilj čak i direktno posmatra, nije moguće u prvom momentu proceniti da se radi o vojniku, što može da znači razliku između života i smrti.
Prvi koji su uveli višebojnu, maskirnu šaru bili su Nemci. Još tokom Prvog svetskog rata, postojali su pokušaji da se na standardnu, sivu uniformu nanesu tamne fleke, ali je efekat razbijanja konture vojnika izostao.
U SSSR 1927, pojavila su se prva višebojna šatorska krila, sa nanesenim nepravilnim flekama, „amebama“. Ova šatorska krila bila su namenjena za pokrivanje vojnika koji su koristili standardne, jednobojne uniforme. Temeljniji su bili Nemci, koji su početkom 30-ih godina, počeli ozbiljna istraživanja na polju višebojnih vojničkih uniformi. Rezultat je bila uniforma, sa maskirnom šarom „splittermuster-31“, zasnovanoj na drap-sivoj osnovi, sa tamno-zelenim i braon poligonalnim šarama, sa ulogom da razbiju siluetu vojnika. Osim toga, preko drap podloge, nanesene su kratke, tanke zelene linije, slične travi ili kiši. Ova šema, iako namenjena pešadiji, nikad nije zaživela i najčešće su je koristile elitne Waffen-SS i padobranske jedinice. Usledila je 1943. varijanta „sumpfmuster“, sa zamućenim prelazima između šara, suprotstavljajući se tendenciji ljudskog oka, da prati predmete sa oštrim ivicama. Waffen-SS od 1942. počeo je sa upotrebom svoje „platanenmuster“ šare sa zamućenjem ivica, efektom nizom elipsastih tačaka. Konačno, 1944, uvedena je „eichenlaubmuster“, sa sitnim nepravilnim oblicima i crnim i sivim, tačkastim prelazima između polja. Inovacija je bila korišćenje, između ostalih i crne boje, iako se gotovo nikad ne nalazi u prirodi. Naime, ljudskom oku sa veće udaljenosti, crno može da deluje kao senka, što unosi nedoumicu i daje efekat dubine. Osim toga, ove uniforme imale su dve strane: jednu sa maskirnom šemom prilagođenom za proleće/leto sa naglašenim zelenim i sivim, a drugu za jesen, sa sivim i braon nijansama.
Sovjeti su 1938, za snajperiste, izviđače, pripadnike elitnih jedinica NKVD uveli dvodelnu, dvobojnu maskirnu uniformu, sa znatno krupnijim šarama nego kod nemačkih. Pri tome, cilj nije bio da se vojnik „stopi“ u pozadinu, već da se njegova silueta izmeni. Britanci su 1942. uveli u upotrebu jedinica komandosa, SAS, SOE i padobranaca, sopstvenu višebojnu uniformu tipa „denison“, sa velikim drap, braon i zelenim šarama. Ova uniforma posebno je poznata po korišćenju tokom neuspešne „Arnhemske operacije“ 1944. Amerikanci su, sa druge strane, od 1942. koristili dva tipa višebojnih uniformi, namenjenih za šumovite i pustinjske predele, sa zelenom, odnosno drap osnovom, preko koje su se nalazile relativno sitne nepravilne tamno-zelene ili braon „fleke“. Iako solidnih maskirnih kvaliteta, probleme je stvarala vizuelna sličnost sa nemačkim uniformama, posebno sa većih udaljenosti. Tokom borbi, neposredno posle iskrcavanja u Normandiji, dolazilo je čak i do grešaka u identifikaciji i dejstva, po sopstvenim snagama. Treba reći, da su uniforme Waffen-SS iz poznog perioda Drugog svetskog rata, bile ne samo najefikasnije tokom tog sukoba, već su aktuelnost zadržale i posle rata, pa i danas.
Posle rata, višebojne maskirne šeme postaju standardni pratilac svih specijalnih jedinica, a u kasnijoj fazi i pripadnika oružanih snaga. Iako su obavljana podrobna ispitivanja, u većini slučajeva nije bilo naročitog napretka.
Francuzi su u ratu u Indokini, za Legiju stranaca uveli tzv. gušter-šaru, serije TAP 47/52, 47/53, 47/54 i 47/56. Sastojala se od zelenih, drap i braon-crvenkastih polja, koja su se protezala pretežno u horizontalnom pravcu, „lomeći“ siluetu vojnika. Takođe, na šari su bile postavljene sporadične tanke crne trake, stvarajući utisak dubine i senke. Ivice između polja nisu bile oštre, već u obliku mnoštva horizontalnih crtica, čime se postizao efekat sličan zamućenju ivice i bila je po opštoj koncepciji, naprednija od šara koje su usledile. Amerikanci su usavršili M81 „woodland“ šaru, solidan kompromis između različitih podneblja u različitim godišnjim dobima. Ovo je možda i najprepoznatljivija posleratna maskirna šara, korišćena od strane svih vidova i rodova američke vojske i još 13 zemalja sveta, uključujući i Makedoniju. Britanci su usavršavali svoju DPM šaru (disruptive pattern material), od varijante P60, preko P68 do P94 i P95, sa odlično oblikovanim, oštrim, žutim, zelenim, braon i crnim, isprepletenim šarama.
S druge strane „gvozdene zavese“, nastavilo se usavršavanje sovjetske „amebe“, koja je 1948. dobila prvu modifikaciju. Starije uniforme iz 1938, mogle su čak da se vide na vežbama rezervista u poznim godinama SSSR. „Ameba“ je usavršavana i kod sovjetskih saveznika iz Varšavskog ugovora: Istočne Nemačke i Čehoslovačke. Konačan raskid ostvaren je 1981, sa pojavom maskirne šare TTsKO (tryokhtsvetnaya kamuflirovannaya odezdha), razvijene na bazi američke ERDL (Engineer Research and Development Laboratory) iz 1948. Postojale su dve varijante sa zelenom i drap osnovom, za šumu i pustinju, a bila je namenjena pre svega za jedinice Specnaza, vazdušnodesantnih i pojedinih jedinica KoV. Konačno, 1998, TTsKO je u oružanim snagama Rusije zamenjena trobojnom šemom „flora“, sa pretežno horizontalnim šarama, odnosno „smog“, kod Ministarstva unutrašnjih poslova MVD. U uslovima evropskog dela Rusije, ove uniforme smatraju se znatno efikasnijim od zapadnih.
Ako ne najbolje, onda sigurno najperspektivnije maskirne šeme od kraja Drugog svetskog rata do nedavno, bile su sovjetska KLMK (po NATO „laser“) iz 1968. i nemačka „flecktarn“ iz 1985. (ali o tome, u narednom broju).
S. BALOŠ
