Pištolj Wildey Magnum

Ljubitelje velikih pištolja, obradovaće vest da je na tržištu ponovo čuveni model Wildey, nastao pre više od 30 godina. Konstruisao ga je Amerikanac Wildey J. Moore, sa namerom da načini zaista najmoćniji pištolj na svetu, što je Wildey, u tom trenutku i bio. Oružje se pojavilo zajedno sa nekoliko novih pištoljskih metaka, među kojima je .45 Winchester Magnum, jedini bio opšte prihvaćeni fabrički proizvod. Ostali kalibri u kojima se izrađivao: 10 mm Wildey Magnum, 11 mm Wildey Magnum, .475 Wildey Magnum i .357 Peterbuild – bili su „wildcat“, meci koje je samo konstruktor pravio, a nisu se komercijalno proizvodili, niti ikada zaživeli na tržištu.
Oružje je privuklo pažnju javnosti, naročito posle pojavljivanja, u tada kultnom filmu „Death wish III“, u kome je Čarls Bronson kao glavni lik, osvetnik Paul Kersey, poubijao (bukvalno razneo), nebrojene negativce, baš Wildeyem.

Kako su kraj 70-ih i prva polovina 80-ih bili zlatni period razvoja najvećih i najjačih pištolja (tada su se pojavili i Auto Mag, Lar Grizley, nekoliko jednometnih modela i konačno Desert Eagle), Wildey je naišao na povoljan prijem i prodaja na tržištu je dobro krenula. Međutim, zbog neraščišćenih vlasničkih odnosa u firmi, visoke cene od preko hiljadu dolara po komadu, tokom decenija je gotovo potpuno nestao. Delimičan razlog za ovo, bio je i u potpunoj promeni mode, koja je nametnula velike revolvere, dok se pištolji više nisu pojavljivali. Firma je konačno bankrotirala 1983, kada je i proizvodnja potpuno prestala.
Krajem prošle godine, osnivač i vlasnik firme WILDEY INC, Wildey Moore, ponovo je agresivno krenuo na tržište, vraćajući na scenu svog, vremenom pregaženog „dinosaurusa“ (iako je još od 1984. pokušavao da povrati firmu i proda poneki primerak). Pištolj Wildey, koji se u međuvremenu prodavao pod različitim komercijalnim nazivima: Survivor, Survivor Guardsman, Hunter i Hunter Guardsman, ponovo se pojavio na tržištu u svom prvobitnom obliku i pod imenom Wildey Magnum.
Model Wildey je veliko oružje, u potpunosti od nerđajućeg čelika. Pomalo zastarelim dizajnom, najviše podseća na nemački Walther P38, ali nekoliko puta uvećan. Međutim, osim spoljnog izgleda, sa P38 povezuje ga još jedino način vraćanja navlake u prednji položaj, sa dve povratne opruge, dok je unutrašnja konstrukcija potpuno različita. Wildey je oružje čiji se princip rada zasniva na iskorišćenju barutnih gasova iz cevi. Odmah iza ležišta metka nalazi se šest otvora na cevi, kroz koje barutni gasovi deluju na gasni piston i unazad guraju zatvarač i navlaku, odbravljujući oružje.
Kod ovog modela, zatvarač je posebna jedinica i kreće se nezavisno od navlake, a ceo sistem pozajmice gasova može da se podešava, tako, da oružje pouzdano radi sa svim vrstama municije, bez obzira na barutno punjenje. Da bi zaista pouzdano funkcionisao, potrebno je samo naštelovati regulator za određenu količinu gasova koji deluju na zatvarač, sa samo nekoliko metaka određene laboracije, a zatim pištolj radi bez greške. Ovakav sistem bravljenja, omogućio je i laku izmenu cevi, pa je oružje prodavano sa više različitih dužina cevi, a postoji i mogućnost izmene kalibra.

Današnji model Wildeya, proizvodi se u samo tri kalibra: .45 Winchester Magnum, .45 Wildey Magnum i .475 Wildey Magnum. Onaj prvi je danas opšte rasprostranjeni metak, koji svaki veći proizvođač radi u bar nekoliko laboracija, dok je .475 Wildey Magnum i dalje „wildcat: i osim same firme „Wildey Inc.“, ne izrađuje ga niko drugi. Zbog toga su vlasnici prinuđeni da sami pune municiju, prilagođavanjem puščanih čaura kalibra .284 Winchester. Za uzvrat, dobijaju i danas prilično jak metak, sa zrnima od 260 do 300 grs i početnim brzinama od 510, odnosno 480 m/s, za koji gotovo da i ne postoji prepreka.
Sa ovakvim metkom, Wildey je i dalje više nego interesantan i kao samoodbrambeno oružje u divljini, ali i lovačko, za sve vrste divljači koja se lovi jednoručnim oružjem. Treći metak je dobijen sužavanjem čaure metka .475 Wildey Magnum, na prečnik potreban da se usadi zrno kalibra .45 i po performansama je sličan metku .45 Winchester Magnum, u jačim laboracijama. Osnovna mana je da se fabrički ne proizvodi (osim firme „Wildey Inc.“).
Ono što je glavni nedostatak, ovog pištolja, od nastanka do danas, jeste njegova masa i neprihvatljive dimenzije. Za razliku od revolvera, koji i u najmonstruoznijim kalibrima, uglavnom nisu prešli gabarite standardnih „singlaša: sa kraja 19. veka, ovaj pištolj je i u svojoj najmanjoj varijanti i dalje ogroman. Sa masom od oko 2000 grama i dužinom od 354 mm, Wildey se teško može i nazvati pištoljem, a iluzorna je i pomisao da neko može da ga nosi i koristi kao jednoručno oružje.
Ipak, tu su neki drugi kvaliteti, koji mu se nikako ne mogu osporiti. Sa osnovnom cevi od 254 mm, ima ekstra preciznost, tako da grupe pogodaka ne prelaze 70 mm na 50 jardi, što je zaista impresivno. Tu su i odlični, potpuno podesivi nišani, kojima ne može da se stavi nijedna mana. Prednji je sa izmenjivom mušicom, postavljenom na ventilirajuću šinu na cevi, dok je zadnji širok, „target“ tipa.

Sam kvalitet izrade je bez primedbi. Cela površina oružja je besprekorno, sjajno finiširana, a delovi perfektno upasovani. Sve funkcioniše glatko, osim repetiranja, što je uslovljeno veoma jakim povratnim oprugama, kakve su ovako moćnom oružju bile neophodne. Bez obzira na to, rukovanje od punjenja do rasklapanja nije veliki problem i moglo bi se opisati kao standardno. Sa gađanjem je već nešto drugačije. Pojavljuje se novi problem: preveliki i preširok rukohvat. On je, naravno i morao da bude takav, zbog veličine metaka koji se nalaze u okviru, ali je krajnji utisak, kao da držite „tatin“ pištolj. Obarač je malo previše udaljen unapred, okidanje je, iako meko prilično dugačko, tako da traži dosta privikavanja.
Kod ovog pištolja javlja se i problem štipanja šake orozom. Rep oroza je veoma dugačak, pa prilikom okidanja, kada oružje pođe nagore, često ubode strelca u šaku. Ili mu uštine šaku uz branik rukohvata, što dekoncentriše i ometa normalno gađanje. Uprkos ovim manama, kontrola Wildeya i nije tako loša, kako biste pomislili u prvom trenutku, jer vam u prilog ide njegova ogromna masa. Korice na ovom oružju su tanke, drvene, orahove, potpuno glatke ili sitno čekirane, i veoma prijatne na dodir.
Komande su potpuno uobičajene. Sa leve strane nalazi se kočnica navlake, na uobičajenom mestu i ukoliko imate dovoljno veliku šaku da oružje držite, moći ćete i nju da kontrolišete, bez većih problema. Kako pištolj ima DA/SA okidanje, sa leve strane ispod kraja navlake, je ugrađen dekoker, nalik na kočnicu „koltovog“ tipa. Fiksiranje okvira je pomalo arhaično, spojnicom koja blokira okvir odozdo, sa donje strane rukohvata. Ovo i nije prevelika mana, s obzirom da Wildey nije namenjen brzom pucanju i prepunjavanju. Ovako fiksiranje okvira je veoma pouzdano i ne postoji ni najmanja šansa, da se slučajno otkači i ispadne. Okviri su jednoredni, čelični, veoma kvalitetni i pouzdani. U njih staje šest-sedam metaka, u zavisnosti od kalibra, a uz pištolj se isporučuje i rezervni okvir.
Sve u svemu, Wildey je veoma specifično, ali svakako moćno i respektivno oružje. Uprkos konceptu koji se danas smatra potpuno zastarelim, verovatno još uvek uzbuđuje one kojima je snaga oružja na prvom mestu, ali i one koji žele da poseduju deo istorije. Sasvim je sigurno da Wildey pred sobom nema više blistavu budućnost, ali je mesto u istoriji davno obezbedio.
B. VOJVODIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još