Prigušeni pištolji

Termin preživljavanje za većinu naših čitalaca predstavlja skup veština i tehnika potrebnih da se u nepredviđenim i neželjenim okolnostima boravka u prirodi obezbedi nekakav neophodan minimum osnovnih životnih potreba. Te potrebe su uglavnom vezane za sklonište, vodu, vatru, hranu, nalaženje naselja i slično. Ipak, ako ste obaveštajac ili pilot tajnog špijunskog aviona koji leti u najhladnijem periodu Hladnog rata iznad neprijateljske teritorije, termin preživljavanje dobija sasvim drugačiju dimenziju. Za takve specijalne ljude i misije je potrebna i prikladna specijalna oprema i naoružanje. Odgovor koji su američki oružari ponudili, a ovi drugi oberučke prihvatili, je integralno prigušeni pištolj Haj Standard H-D M/S (High Standard H-D, Military/Silenced).

Haj Standard je 1926. godine osnovao naturalizovani Amerikanac švedskog porekla Karl Gustav Svebilius, tako što je otkupio kompaniju Hartford Arms, i to u istom onom Harfordu gde je sedište Kolta. Dotični je bio vrlo talentovan oružar, savremenik legendarnog Džona Mouzisa Brauninga. U stvari, mnogi su smatrali da je po svom talentu ravan čuvenom konstruktoru. U novoosnovanoj kompaniji su ubrzo počeli da prave pištolje za metak 22 LR. Bio je to mudar i poslovno apsolutno opravdan potez jer je oružje za pomenuti metak jedno od najprodavanijih. Prvi su na tržište izašli Model A i B i odmah su se pokazali kao pun pogodak. Naime, ukoliko uporedite Koltov Vudsman sa pomenutim pištoljima, videćete da imaju sličnu, gotovo identičnu siluetu. Manje utreniranom oku će biti teško da primeti razliku između ovih pištolja. Naravno, razlika je postojala, ne samo u konstrukciji već i u ceni, što je bilo veoma bitno. Ne zaboravite, tridesete godine su bile godine velike ekonomske krize te je svaka para, ili bolje reći cent, bio bitan. Povoljna cena ovih i brojnih novih modela Haj Standardovih pištolja je uticala na dobru prodaju i široku rasprostranjenost. A onda, 1940. godine je na tržište izbačen najpopularniji i verovatno njihov najcenjeniji model H-D, konstruktora Džordž Vilsona koji je za razliku od svojih prethodnika imao eksterni udarač i podesive nišane.

Kako je Amerika krajem 1941. godine ušla u rat, trebalo je razmišljati o obuci stotina hiljada novih vojnika. Metak .22 LR je daleko jeftiniji za izradu od .45 ACP a koji je opet bio preko potreban vojnicima na ratištu. Zato je odlučeno da se nabave velike količine malokalibarskih pištolja koji će poslužiti za obuku regruta. Tako 1942. godine Haj Standard dobija ugovor za veću količinu Modela B. Ipak, kompanija nije bila u stanju da isporuči isključivo traženi model, već je uz njega „utrpala“ još 7 modela, sa različitim dužinama i debljinama cevi, drugačijim nišanima, načinom rasklapanja itd. Glad za oružjem je bila tolika da je ovo smatrano prihvatljivim rešenjem od strane naručioca. Naravno, među njima je bio i Model H-D. A da se unese malo veća konfuzija u celu priču, na pomenutom modelu su urađene neke manje preinake poput fiksnih nišana i kočnice na rukohvatu u stilu M1911a1. Takođe, i debela („bull“) cev je skraćena sa 6,8 na 4,5 inča ( sa 173 na 115 mm). Ovaj model je zato dobio naziv H-D Military, što je bilo i utisnuto na navlaci. Do kraja 1945. godine, napravljeno je i vojsci isporučeno 34.000 primeraka ovog pištolja. Oni iz rane faze proizvodnje su bili zaštićeni izuzetno kvalitetnim bruniranjem, tako tipičnim za nekadašnje oružarstvo, ali je posle cela priča pojeftinjena sa parkerizacijom.
Ako je Čerčil naredio stvaranje SOE, onda je za stvaranje američkog parnjaka, OSS zaslužan Frenklin Delano Ruzvelt. Zadatak OSS-a, iz kojeg će posle nastati CIA, je između ostalog bio i da izvodi različita specijalna dejstva poput špijunaže, atentata, diverzija i sabotaže iza neprijateljskih linija. Agentima je bilo potrebno specijalno naoružanje koje je u to vreme bilo slabo razvijeno ili ga uopšte nije bilo. Dovoljno je reći da je Amerikancima u to vreme vrhunac bio stari Maksimov prigušivač montiran na automat. Bilo je jasno da se nešto moralo preduzeti po tom pitanju. OSS je jedno vreme eksperimetisao sa Koltom Vudsmanom na kojeg je pričvršćen ekscentrični Maksimov prigušivač. Sam Vudsman je prilično dug pištolj, dok je sa pričvršćenim prigušivačem već poprimao groteskne dimenzije. Osim toga, ni zvučni potpis pomenute kombinacije nije bio posebno impresivan još u ono vreme, a kamoli danas.
Kako su Amerikanci svojim saveznicima iz Velike Britanije slali ratni materijal još od 1939. godine, među gomilom tereta su se našli i pištolji Model B. Britanska SOE je nekoliko pomenutih primeraka prepravila dodajući im integralni prigušivač. U pitanju je bila vrlo jednostavna konstrukcija, gde je cev dobila brojne uzdužne otvore. Oko iste je onda namotana mesingana mrežica i preko nje stavljena cev, odnosno telo prigušivača. Taj element konstrukcije je bio tipičan za brojne britanske prigušivače tog vremena i mogao se naći kod brojnih primeraka. Izvorno, za nju je zaslužan jedan Poljak, poručnik Kulikovski, agent SOE.
Prve polovine 1943. godine Vestern Elektrik je jedan primerak Kolta Vudsmana sa ovakvim prigušivačem dostavio američkoj armiji koja je izvršila testiranje istog. Pištolj se nije posebno istakao pošto je u funkcionisao samo sa nadzvučnom, HV (high velocity) municijom prilikom koje je dolazilo do stvaranja neminovnog pucnja usled probijanja zvučnog zida. Nešto bolji rezultati su dobijeni sa municijom koja je imala zrna sa jezgrom od volframa i košuljicom od zlata. Buka je redukovana, ali su radni pritisci porasli te je navlaka prejako lupala prilikom kretanja unazad i štetila oružje.

Istovremeno su u Belovoj Telefonskoj Laboratoriji (BTL) razvijali svoju verziju prigušenog MK pištolja, zasnovanoj na Modelu H-D M. To je zvanična verzija priče koju je u svojim poznim godinama dopunio čuveni pukovnik Reks Aplgejt. Naime, negde na samom početku rata, kao mladi poručnik koji se bavio obukom vojnih obaveštajaca je upoznao izvesnog narednika Džeksona. Dotični se bavio održavanjem stranog naoružanja koje je korišteno u obuci. Jednom prilikom je izjavio kako je u stanju da napravi bolje rešenje od dotadašnjeg “Maksima”. Uradio je ranije pomenuto bušenje cevi i omotavanje sa mrežicom. Prototip je završio u Ministarstvu Rata (War Department) gde je dalje testiran i razvijan, te je očigledno da je pomenuto rešenje dostavljeno BTL-u na dalje razvijanje. Dotični su postigli za to vreme vrlo dobre rezultate pa su dobili ugovor za 110 pištolja različitih modela i proizvođača koji bi bili dalje testirani. U toj gomili je bilo 66 Koltovih Vudsmana i 44 primerka različitih Haj Standardovih modela. Posle brojnih testiranja ugovor je 22. novembra dodeljen Haj Standardu i to za njihov prigušeni pištolj sa Belovim prigušivačem. Da bi zaštitili tajnost projekta od špijuna, dobio je kodni naziv “Mašine za testiranje udara” (engleski “Impact Testing Machines). Ovo je svojevremeno bila uobičajena praksa u celom svetu. Setimo se samo engleskih “cisterni” (tenkovi) ili američkih “signalnih uređaja” (jednometni pištolj Liberator). Haj Standard je dobio ugovor za konvertovanje i isporuku 1.500 pištolja H-D M u novi model H-D M/S. Kako je potreba bila velika, a pomenuti model se odlično pokazao u praksi, naručeno je dodatnih 1000 komada polovinom 1944. godine. Primerke iz obe serije je lako prepoznati jer su prvi imali brunirane pištoljske delove i parkerizovane prigušivače, dok je kod druge serije kompletno oružje zaštićeno parkerizacijom.
Za sam Model H-D M/S je vezano nekoliko zanimljivih priča, a jedna od njih je vezana za tadašnjeg šefa države Ruzvelta i šefa OSS-a “Divljeg Bila” Donovana. Navodno je šef obaveštajaca uneo u Belu kuću jedan od prigušenih pištolja da bi izveo demonstraciju uživo. Naime, Ruzvelt je diktirao nešto svojoj sekretarici koja je kucala na pisaćoj mašini, dok je za to vreme Donovan na suprotnom kraju sobe spustio vrećicu sa peskom i ispraznio svih 10 metaka iz okvira u nju. Navodno niko od prisutnih u sobi, kao ni obezbeđenje pred vratima nije čulo ništa sumnjivo. Posle toga je Donovan prišao Ruzveltu, pružio mu pištolj i izvestio ga šta je uradio. Ruzvelt se oduševio sa celim projektom te je pruženi pištolj zadržao i posle ga čak izložio u svom muzeju u Hajd Parku. Naravno, neko je posle shvatio da je u pitanju tajni projekat koji ne može biti tako dostupan svačijim očima, pa je pištolj vraćen OSS-u. Ono što je zanimljivo u celu priči, barem autoru teksta, je to da je u pitanju očigledno preterivanje, ali sa elementima istine. Podrazumeva se da je Ruzvelt kao starac već imao načet sluh kao i da mu je buka od tadašnjih pisaćih mašina mogla poremetiti zvučnu percepciju. Ali čak i tada je morao čuti pucanj u istoj sobi, ma kako da je ublažen prigušivačem. Sa druge strane, obezbeđenje verovatno ne bi bilo u stanju da registruje pucanj ispaljen u velikoj sobi iza debelo tapaciranih vrata, pa još maskiran kucanjem na mašini. Ovakve stvari mogu imati stvarnu primenu u taktičkim situacijama, kao što se to posle i dešavalo.
Što se municije tiče, H-D M/S nije bio posebno izbirljiv. Pouzdano je radio sa standardnom municijom, ali se tada javio jedan problem. Naime, metak 22 LR najnormalnije koristi metak sa olovnim zrnom zaobljenog vrha. Upravo takve konstrukcije je bio i Remingtonov metak koji je inicijalno isporučen uz pištolje. Međutim, neko se setio da takav metak nije u skladu sa Haškom konvencijom, te da vojska ne sme da ga koristi. Zbog toga je naređeno da ga samo neuformisano osoblje sme koristiti u svojim operacijama (za njih konvencija ne važi) te da se odmah razvije metak sa normalnom košuljicom za potrebe vojske. Ovu zabranu verovatno niko na terenu nije poštovao jer je pištolj i dalje izdavan sa standardnom municijom. Remington je ubrzo izbacio novi metak T-42 sa punom košuljicom koji je bio u skladu sa konvencijom i do kraja rata je proizvedeno oko 2 miliona komada. Uz neke minorne izmene u dužini i masi je u maju 1945. godine zvanično usvojen kao M24. Naknadno je 1967. godine (Vijetnamski rat) napravljeno još 4 miliona ovih metaka i tu proizvodnja staje. Ipak, poznavajući samu prirodu rata u Jugoistočnoj Aziji i profil najčešćeg korisnika (CIA i program “Feniks”, Z. Beretke, SEAL timovi, Tunelski pacovi, LRRP, MACV/SOG i slični), verovatno je korištena najobičnija municija, bez posebnog osvrta na kojekakve konvencije. Uostalom, sa takvim metkom je u jesen 1969 u Hanoju usmrćen Ministar za mobilizaciju Sjevernog Vijetnama i to na prepunom trgu. A koliko se pištolj pokazao efikasnim govori i to da se atentator neprimećen izvukao iz gužve.

Još jedna epizoda vezana za H-D M/S je ona koja je nagoveštena na početku priče. Prvog maja 1960. godine, iznad Sverdlovska je sovjetska PVO oborila supertajni špijunski avion U2. Naime, Amerikanci su nekoliko godina već nadletali teritoriju SSSR-a sa dotični avionom, ali je zbog visine na kojoj je leteo bio nedostupan za dotadašnje rakete. Ipak, tog kobnog prvomajskog dana, avion je posle četiri i po sata leta pogođen, a njegov pilot, Frensis Geri Pauers je uspeo da se katapultira. Njegov komplet za preživljavanje je sadržao brojne korisne dodatke, koji su trebali da mu pruže mogućnost opstanka do prve prilike da se izvuče, ali i sredstvo za oduzimanje sopstvenog života. Osim hrane, opreme za orijentaciju i signalizaciju, alata, Randalovog lovačkog noža i još koječega, tu je bio i integralno prigušeni pištolj H-D M/S, serijski broj 120046, sa tri kutije standardnih Remingtonovih metaka .22 LR. Gotovo odmah po prizemljenju Pauers je uhvaćen sa pomenutim oružjem. Sovjetska propagandna mašinerija i Hruščov su trijumfovali, održano je suđenje i pilot je osuđen na 3 godine zatvora, ali je razmenjen posle godinu i po za sovjetskog špijuna. Danas se zaplenjeni pištolj nalazi u muzeju u Ljubjanki zajedno sa ostatkom opreme iz oborenog aviona.
Ipak, ovo nije bio prvi sovjetski dodir sa pomenutim pištoljem. Tokom 2. Svetskog rata, postali su svesni postojanja novog prigušenog oružja, te su kao saveznici tražili izvestan broj primeraka. Amerikanci su iz jasnih razloga morali da odobre ovaj zahtev, ali na Čerčilovu sugestiju, isporučeni su samo sa primarnim prigušivačkim elementom, što ćemo pojasniti posle.

Što se konstrukcije oružja tiče, u pitanju je klasični pištolj sa slobodnim zatvaračem. Navlaka nema punu dužinu, kao one koje viđamo kod “velikih” pištolja. Osim što metak .22 LR ne zahteva veliku masu zatvarača ovako osmišljen koncept omogućava da prilikom izvlačenja i izbacivanja čahure gasovi koji idu unazad takođe odu u atmosferu, a ne da ostanu unutar pištolja. Kako metak .22LR izuzetno brzo zaprlja unutrašnjost oružja sa česticama olova i gareži, a pogotovo kod prigušenog oružja, ovo omogućava manje prljanje te posledično i veću pouzdanost. Zadnji nišan je kod originalnih modela fiksni, sa jednostavnim U prorezom i mogućnošću bočnog podešavanja preko lastinog repa. Ovo je jedan od detalja pomoću kojih se često može prepoznati originalni model od posleratnih kopija. Naime, većina onih koji vrše preinaku ne žele da se reše kvalitetnijih podesivih nišana sa civilnog modela. Sa gornje strane navlake, ispred zadnjeg nišana je smešteno dugme-zadržač udarne igle koji služi kod rasklapanja i sklapanja oružja.
Ram ili rukohvat oružja je urađen glodanjem od masivnog komada čelika. Konstruktor Džorž Vilson se očigledno nije libio da napravi pravi muški pištolj, pa makar bio i u kalibru .22 LR. Ono što odmah upada u oči je vrlo strm ugao rukohvata. Osim što povoljno utiče na smanjanje ionako minornog odskoka, ugao je uslovljen i okvirom. Naime, Haj Standard je bukvalno preuzeo okvire od Kolta Vudsmana, prvog pouzdanog poluautomatskog pištolja u kalibru .22 LR konstruktora Džona Brauninga. On je problem hranjenja pištolja metkom sa obodom rešio upravo sa strmim uglom. Okvir se u rukohvatu fiksira pomoću zadržača na dnu što je pouzdano rešenje, iako ne posebno voljeno u SAD. Kako je okvir duboko usađen u rukohvatu, sa prednje strane se nalazi blagi utor koji omogućava da se tvrdoglavi okvir lako izvuče.
Kočnica je postavljena sa leve strane i u gornjem položaju koči pištolj. Kao što smo rekli, ovo rešenje je inspirisano kočnicom na M1911A1.

Ipak, ono što je najzanimljivije kod ovog oružja je sistem cev-prigušivač. Originalna cev je duga 115 mm što je zadržano i kod prigušenog modela. Ipak, umesto standardne debele cevi, ona je u ovom slučaju stanjena na svega 10 mm. Duž cevi su u četiri reda izbušene rupe prečnika 3,2 mm. Kod prvobitnih primeraka, bušeno je po osam rupa u redu, dok je to posle zamenjeno sa jedanaest. Na ovako izbušenu cev je navučena obloga od tvrdo namotane kalajisane mesingane mrežice. Kod usta cevi je onda slobodno navučen mesingani disk, kao neka vrsta zida između prvog i drugog dela prigušivača. Odmah na samim ustima cevi pa do kraja prigušivača počinje sekundarni deo kod koga se nižu gusto naslagani diskovi od identične mesingane mrežice kao i kod primarnog dela. Upravo ovi diskovi su onaj deo za koje je Čerčil sugerisao da treba da budu uskraćeni Sovjetima. Obloga prigušivača je urađena od tankog čelika, sa poklopcem na kraju i prednjim nišanom.
Princip rada je vrlo jednostavan. Po opaljenju, zrno prolazi kroz cev terano ekspandirajućim gasovima. Kako u tom slučaju zrno predstavlja neku vrstu čepa, a gasovi se šire omnidirektno (u svim pravcima), imamo snažno širenje gasova u unutrašnjost spoljne obloge. Mesingana mrežica usporava i značajno hladi barutne gasove, te tako ostvaruje prvi nivo prigušenja. Osim toga, brzina zrna kod standardno punjenog metka .22 LR u tom slučaju apsolutno ostaje ispod brzine zvuka što je od kritičnog značaja. Kako je dužina primarnog dela kraća od cevi dužine 115mm, ovo nije dovoljna zapremina da se ostvari efikasno prigušenje. Tu onda priskaču u pomoć gusto naslagani mesingani diskovi sa rupom prečnika 5,8 mm na sredini. Tako se praktično dobija identičan princip dejstva primarnog i sekundarnog dela prigušivača. Ovaj tip apsorpcionih prigušivača je, iz današnjeg ugla posmatranja, prihvatljivih karakteristika ali samo za ovde primenjeni metak. Zato su svojevremeno agenti učeni da u slučaju likvidacije protivnika koriste oružje iz prislona, da bi buku sveli na najmanju moguću mjeru.
Ubrzo je uočeno da je poželjno čistiti elemente od mesingane mrežice posle 20-ak metaka radi maksimalnog prigušenja, a obavezno ih menjati posle 200 do 250 metaka. Naime, garež i olovne čestice bi toliko ispunili slobodni prostor da bi se prigušenje drastično smanjilo. Zato je uz svaki pištolj išao rezervni set mesinganih diskova i umotane mrežice, sa posebnom četkicom.

Pištolj je svojevremeno testiran u centru za opitovanje u Aberdinu sa brojnim drugim rešenjim i dobio je vrlo povoljne ocene. Svojevremeno je Filip Dejter, jedno od najznačajnijih imena u svetu prigušivača vršio merenja sa savremenim uređajima i po savremenim protokolima (koje je on sam izmislio). Rezultati koje je dobio se kreću u granici od 20 do 22 dB redukcije. Zato je kao veliki poklonik ovog modela pištolja napravio unapređenu verziju prigušivača sa kojim se postiže redukcija od prosečnih 35 dB, odnosno pucanj jačine oko 118 dB. Ovo je zaista vrhunski rezultat, pogotovo kada se uzme u obzir mali spoljni prečnik prigušivača i njegova, relativno skromna zapremina.
Inače, on nije jedini koji se bavio konvertovanjem standardnog modela ili njegovim unapređivanjem. Još od kraja 2. Svetskog rata su se povremeno javljali radovi na ovu temu, bilo za poklonike iz civilnog sektora, bilo za službene svrhe. Među njima su i primerci iz Frenkford Arsenala iz 1967. godine, ali koji se nisu baš proslavili na terenu jer su imali slabije prigušenje i nešto veće dimenzije. Takođe, tu je i Arms Teč iz Feniksa u Arizoni koji pravi odlične kopije, sa originalnim tipom prigušivača, kao i mnogi drugi manji proizvođači.
Verujemo da je vredno pomena da je još krajem rata Haj Standard napravio i verziju za znatno jači metak 9 mm kratki (.380 ACP) ali ona nije nikada zaživela. Slično je i sa pričom o demontažnim kundacima koji su navodno predviđeni za upotrebu ali ih niko od svedoka nije video.
Ako bi govorili o broju proizvedenih primeraka, nemoguće bi bilo izneti precizne brojeve. Haj Standard je napravio oko 2620 komada, ali o broju dodatno modifikovanih pištolja je praktično nemoguće govoriti, mada cifra uopšte nije zanemariva. Što se upotrebe u ratovima tiče, zna se da je do kraja milenijuma oko 400 komada ostalo u inventaru CIA i Ministarstva odbrane. Da li su ti primerci usavršeni ili su ostali isti nije poznato. Ono što je poznato je to da su korišteni u brojnim konfliktima poput Koreje, Vijetnama, Paname ili Iraka, a postoje glasine da su neki od njih bili u rukama američkih operativaca i na okupiranom Kosmetu…
Na kraju ove opširne priče, neko će se verovatno pitati šta je to što ovo oružje čini oružjem za preživljavanje pošto odudara od uobičajene predstave. Odgovor je jednostavan. Zamislite da ste vojni pilot, poput Pauersa, koji je završio oboren par desetina ili možda stotina kilometara iza neprijateljskih linija. Jasno je da po napuštanju vazduhoplova morate da budete neprimetni koliko god je to moguće. Svaki pogrešan korak u takvoj situaciji najverovatnije znači zarobljavanje ili smrt, a možda i kombinaciju to dvoje. Pri tome, neko efikasnije oružje poput automatske puške, uglavnom ne može da se spakuje u ograničeni prostor kompleta za preživljavanje, te je često pištolj jedina opcija. Ukoliko morate da lovite da bi došli do hrane, kvalitetno prigušeno oružje smanjuje ili potpuno eliminiše mogućnost da neko čuje opaljenje. Takođe, ukoliko baš morate da uklonite neprijatelja koji je u potrazi za vama, bolje je da ostatak potere ne zna za to. Na taj način postoji barem nekakva teoretska mogućnost da se izvučete.
Kao što vidite, sve je stvar koncepcije i sposobnosti pojedinca da se nosi sa datom situacijom. A to valjda i jeste suština preživljavanja, zar ne?

N. Trifunović