SAS u zasedi

Britanski list “Sandej Tajms”, svojevremeno objavio je „top vest“, da su specijalne jedinice britanske vojske SAS (Special Air Service), u nekoliko navrata ulazile na teritoriju Irana, u okviru tajnog pograničnog rata protiv specijalnih snaga Al Kuds, iranske Revolucionarne garde (Pazdarana). Pozivajući se na pouzdane izvore iz Ministarstva odbrane u Londonu, list tvrdi da je do sada bilo najmanje šest vatrenih okršaja između britanskih specijalaca i krijumčara oružja, koje čine Iranci i pripadnici šiitske milicije u Iraku.
Među britanskim komandantima u Iraku vlada zabrinutost, da Iran obustavu vatre šiitske milicije u Iraku, koristi da bi ubrzao njihovo naoružavanje u pripremama za ofanzivu protiv britanske baze na aerodromu u Basri (na jugu Iraka, blizu granice sa Iranom). Da bi se to sprečilo, na teren su odavno poslati timovi specijalaca SAS, koji izvode borbene operacije duž iranske granice u provincijama Basra i Majsan. U ovim tajnim operacijama pomažu im kolege iz australijskog SAS i američkih specijalnih timova. Oni patroliraju u terenskim vozilima duž Iračko-Iranske granice napadajući iz zasede krijumčare oružja koji prebacuju rakete zemlja-vazduh i komponente za izradu improvizovanih eksplozivnih naprava (IED), koje pobunjenici u Iraku postavljaju pored puteva, napadajući američke i druge savezničke trupe. Ove bombe-krajputaši, pokazale su se kao najopasnije i najpodmuklije oružje, od koga je stradalo mnogo vojnika multinacionalnih snaga.
Pored ovoga, neprestano s pojavljuju izveštaji da se američke snage za specijalne operacije već nalaze unutar Irana i da se pripremaju za eventualni napad (obaveštajno-izviđačka dejstva). Međutim, izvori bliski britanskim trupama tvrde da njihove specijalne snage, isključivo zaustavljaju krijumčare oružja i teroriste koji se ubacuju u Irak. Pomenuti sukobi odigravaju se usred intenzivnih anglo-američkih obaveštajnih operacija protiv Irana (elektronsko i taktičko izviđanje, prisluškivanje, informacije od doušnika). Obaveštajni izvori navode da Britanci imaju više od 70 stručnjaka za farsi (iranski) jezik u sastavu svojih trupa, koji prate iranske sisteme veza i komunikacija, prisluškuju razgovore i tako dobijene obaveštajne podatke razmenjuju sa američkim kolegama.
U sklopu ove velike obaveštajne akcije u toku 2007, sedam američkih strateških izviđačkih aviona U2 prošlo je kroz vazduhoplovnu bazu RAF “Ferford” u Glosterširu na putu od baze “Akrotiri” na Kipru ili “Al Dafre” u Abu Dabiju, odakle poleću špijunske letelice. Prikupljeni obaveštajni podaci pokazuju da iranske snage i šiitska milicija u Iraku, kao i talibani u Avganistanu, povećavaju svoje zalihe oružja i potpaljuju sukobe u ovim regionima.
Obaveštajno izviđačke aktivnosti i prikupljanje važnih informacija na terenu, često u protivničkoj pozadini, predstavljaju jedan od primarnih zadataka 22. puka SAS, još od osnivanja jedinice u Severnoj Africi 1941. U njihovom žargonu takve akcije zovu se “oči u pozadini” (Eyes behinde the lines). Tako je bilo u Malaji, Borneu, Omanu, Foklandima, Severnoj Irskoj, “Pustinjskoj oluji”, Bosni, Avganistanu (operacija Enduring Freedom), Iraku (Iraqi Freedom). Komandosi SAS prvi su se tajno iskrcali na Foklande u aprilu 1982, kako bi prikupili važne podatke o pokretima i razmeštaju argentinskih trupa i locirali položaje ciiljeva za napad britanske avijacije i mornarice. Deset patrola, svaka od po četiri komandosa, iz sastava G skvadrona 22. puka SAS, ubacilo se na ostrvo tri do četiri nedelje pre iskrcavanja glavnine britanskih snaga. Prikupljene dragocene obaveštajne podatke slali su radio-vezom na nosač aviona “Hermes”, admiralski brod britanske mornarice koji ih je doveo blizu Foklanda.
Jedna od patrola osmatrala je neprijateljske trupe u strateški važnom zalivu San Karlos, gde je trebalo da bude jedno od glavnih mesta za iskrcavanje desantnih snaga. Put od 150 milja od ‘Hermesa” do Foklanda prevalili su helikopterima, koji su ih iskrcali 20 milja od planiranog položaja. Trebalo im je pet noći da peške pređu ovu razdaljinu zbog veoma teškog, brdovitog terena, lošeg i hladnog vremena. Svaki član patrole nosio je oko 70 kg opreme, od čega je najveći deo zauzimalo naoružanje, municija, voda i hrana. Morali su da prežive skoro mesec dana na izolovanom terenu u neprijateljskom okruženju. Kretali su se i osmatrali noću, a tokom dana ležali maskirani u improvizovanim skrovištima, u šipražju po uvalama. Hladnoća je bila nepodnošljiva.
Informacije koje su slale nevidljive patrole SAS bile su od presudnog značaja za uspeh ove operacije. Još na početku tajne misije, javili su da oko 650 Argentinaca (ceo bataljon), leži ukopan na plaži u zalivu San Karlos. Patrola je locirala i improvizovani aerodrom sa nekoliko aviona i veliki rezervoar za gorivo u blizini. Na osnovu njihovih izveštaja poleteli su “Si Herijeri”, sa nosača aviona i bombardovali aerodrom i rezervoar, a potom i trupe u zalivu.
I druga vest koja je privukla pažnju vojnih eksperata proteklih meseci, došla je iz vrućeg regiona Bliskog istoka. U njoj se kaže da su izraelski borbeni avioni 6. septembra 2007, izveli tajnu operaciju u Siriji, gde su bombardovali nuklearni objekat razvijen u saradnji sa Severnom Korejom. Pre nego što su avioni poleteli i izveli napad, izraelski komandosi su se dokopali nekoliko uzoraka nuklearnog materijala na tajnom mestu u Siriji. Zapravo, izraelski obaveštajci iz “Mosada”, mesecima su prikupljali informacije u Siriji i na kraju uspeli da lociraju nuklearni materijal, u jednom objektu na severu zemlje u mestu Tel-al-Abajad, blizu granice sa Turskom.
Ove informacije dostavljene su Vašingtonu, odakle je tražen i konkretan dokaz o postojanju opasnog materijala. Upravo zato se tim Izraelskih komandosa, najverovatnije preobučen u sirijske vojnike, ubacio u naznačenu zonu, dočepao se uzoraka i odneo ih u Izrael na analizu. Ustanovljeno je da uzorci potiču iz Severne Koreje, pa je posle saglasnosti Bele kuće dato „zeleno svetlo“ za izvođenje vazdušnih napada. Operacijom je rukovodio izraelski ministar odbrane Ehud Barak, general u penziji, jedan od najodlikovanijih oficira, nekadašnji komandant specijalne jedinice Generalštaba “Sajaret Matkal”. Operacija je izvedena uz stroge mere zaštite i tajnosti, da piloti koji su bili u grupi za podršku, koja je obezbeđivala avione u borbenoj misiji, uopšte nisu znali detalje akcije. Dok su piloti koji su izvodili napad saznali šta je cilj tek u vazduhu.
Koji je bio cilj napada? Obaveštajni izvori tvrde – sirijski nuklearni centar u izgradnji koji je podizan uz pomoć severnokorejskih stručnjaka. Postojao je i sekundarni cilj napada: da se uvežba taktika za eventualni napad na iranska nuklearna postrojenja. Pojavile su se informacije da je meta bila iransko oružje, namenjeno libanskom Hezbolahu.
Američki stručni magazin za pitanja avijacije “Aviejšn vikli”, pokušao je da da odgovor šta su izraelski avioni, zapravo gađali, u Siriji. Tim eksperata je došao do zaključka da su korišćeni posebni uređaji za ometanje PVO radara. Ova tehnologija omogućuje upad u neprijateljsku komunikacionu mrežu i sagledavanje šta neprijateljski senzori vide. Može čak da manipuliše njima, tako što dolazeća letelica ne može da se primeti. Kao posledica, dobijaju se podaci o pogrešnim metama i zbunjujuće poruke.
Sličan američki sistem tipa “sater”, testiran je u operacijama u Avganistanu i Iraku. Takođe, tvrdi se da je grupa ruskih stručnjaka boravila u Siriji, posle bombardovanja sa zadatkom da prouči zašto radarski sistem ruske proizvodnje nije primetio izraelske avione? Isto pitanje postavio je i Iran jer slične sisteme koristi od ranije. Iran je uložio 750 miliona dolara u 29 lansirnih uređaja tipa „tor“ (kupljen od Rusa), kako bi zaštitili nuklearna postrojenja. Ostalo je nepoznato, bar za širu javnost kako su se izraelski avioni F-16 i F-15, bez stelt tehnologije probili neprimećeni kroz sirijske PVO radare. Moguće je da su avioni doleteli iz pravca Mediterana, što značI da su leteli nisko iznad mora, da bi izbegli radare. Ali, to je samo jedan deo maršrute leta. Posle akcije, pronađeni su odbačeni dodatni avionski rezervoari za gorivo na turskoj teritoriji blizu granice sa Sirijom.
Izrael i Sirija su zvanično uvek u ratu još od 1967, kada je izraelska vojska okupirala stratešku Golansku visoravan. Ponovo su zaratili 1973, a godinu dana kasnije, proglašen je prekid vatre koji je i dalje na snazi. U međuvremenu, žestoko su se sukobili i 1982, prilikom izraelskog upada u Liban (operacija Mir za Galileju).
D. DŽAMIĆ