Smrtonosni naleti Harike i Ajre

Dva odlično istrenirana jastreba brzo i efikasno eliminišu svakog „nezvanog gosta“, poput golubova, čavki i vrana, kako bi avioni mogli da se pripreme za let

Hani Girgis je jedan od svega nekoliko profesionalnih sokolara u Srbiji, kome je već šest godina u opisu posla u „JAT tehnici“ beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ rasterivanje golubova, svraka, čavki, vrana i čvoraka, kako ne bi oštetile vazduhoplove nacionalne i mnogih drugih avio-kompanija, koji se u hangarima popravljaju i održavaju. Kad nešto voliš, onda istraješ i uspeš – životni je moto junaka naše priče, kome je otac iz Južnog Sudana, a majka iz Srbije.

Flota obučenih predatora

Čim stigne na posao, prvo obiđe kompleks, da bi utvrdio gde su koncentrisani „uljezi“, kojih je u proleće najviše, jer se tada razmnožavaju. To je znak za uzbunu i tada moraju da reaguju Hanijevi „asistenti“. Bili smo prisutni i uverili se kako to rade dva jastreba Harika (sedam godina) i Ajra (godinu dana). Prvo što učine je da pronađu mračno mesto, vrebaju, a onda se punom brzinom obruše na plen. Statistika, po Hanijevim rečima, kaže da je lov uspešan u jednom od pet naleta. Jedan takav smo videli uživo.

– Svakoj životinji je u genetskom kodu zapisano da beži od predatora. Uhvaćene ptice se odlažu u kavez i puštaju, ali neka i strada dok ne dođem do jastrebova koji, prvenstveno, love zbog hrane. Harika kao nagradu dobija sirovo meso, dok Ajri dopuštam da jede golubove, da bi se kao mlada što više privikla. Zanimljivo je da golubovi imaju dobru memoriju i više se nikad ne vraćaju na tu lokaciju. Ali, zato dođu drugi – uveo nas je u problematiku Girgis, kome pomaže kolega po struci Radan Bulatović.

U zavisnosti od doba godine, različit je i broj Hanijevih „pomoćnika“…
– Uglavnom radim sa dve ptice, dok je zimi dovoljan jedan jastreb. Međutim, u prolećnom i letnjem periodu koristim i do pet-šest ptica, jer se zbog visokih temperatura brzo zamaraju.
„Flotu“ mu, mahom, čine mužjaci, dresirani specijalno za lov na ptice u avionskim hangarima.

– Mužjaci su oko 20 odsto manji od ženki. Samim tim su brži, okretniji i, kako imaju manji raspon krila, a duži rep, bolje manevrišu na malim prostorima s preprekama. Šumski su lovci, posebne konstitucije i to im je prednost.

Nema uspeha preko noći

Obuka mladih ptica za ovaj „posao“ traje između dva i po i šest meseci, a najbitnije je da se priviknu na buku i stres na aerodromu.
– U sokolarstvu se najviše koristi takozvana sokolarska trojka jastreb – suri orao – sivi soko. Te vrste ptica su se pokazale najboljim za lov i rad s čovekom. Najvažnija stavka je vreme, ne može se ništa postići za mesec dana, nekad su neophodne i dve-tri godine da ptica bude profesionalac. Sivi soko je najbrži, leti i do 320 km/h, ali ne bi bio od pomoći, jer mu je potrebno otvoreno nebo. Jastreb je specijalista za let u šumi gde ima mnogo prepreka, baš kao što je to ovde. Idealan je za ovo, može da razvije veliku brzinu, a da se ne povredi u hangaru. Orao je sam vrh, a tu je i kobac, koji je izuzetno dobar, iako težak za trening, pošto je osetljiv na stres.
Po rečima Girgisa, zabluda je da ptice grabljivice mnogo vrede, pa ih lovci hvataju misleći da mogu da zgrnu milione.

– Cena odgajenog jastreba je 400 evra, koliko iznosi i rasan pas s pedigreom, a ženke koštaju do 1.000. Svaki mora da poseduje CITES sertifikat, kojim se dokazuje da je ptica kupljena kod odgajivača, a ne uzeta iz prirode. Reč je o zaštićenim vrstama. Suri orlovi su skuplji i idu i do 4.000 evra. Koriste se u lovu na lisice, zečeve, pa čak i divlje svinje i srne. Kandže su im toliko jake da mogu da savladaju i tako teške životinje.

Biološka zaštita aviona se pokazala kao najefikasniji i najekonomičniji vid suzbijanja ptica koje prave probleme ne samo unutar hangara, već i na otvorenom.
– Svuda u svetu aerodromi koriste biološku sokolarsku zaštitu, jer se time izbegavaju nesreće i kvarovi aviona. U „JAT tehnici“ su ranije isprobali različite metode, poput signalnih svetala sa ultra niskofrekventnim zvucima, ali se ptica pored koje svakodnevno proleću avioni na njih brzo navikne i ne reaguje. Moja metoda im se svidela, pre svega, što je reč o biološkoj zaštiti. Nema hemikalija, pesticida, trovanja, pucanja… Uz to, ekološki je najprihvatljivija, pošto se ptice ne ubijaju.

Čovek i ptica – jedno

Ljubav prema ovim predatorima ovaj rođeni Beograđanin je otkrio u najranijem detinjstvu.
– Odmalena sam bio fanatik za orlove i doživljavao ih kao simbol nečeg nedostižnog. Žive daleko, lete visoko, na vrhu su lanca ishrane, nemaju prirodnog neprijatelja. Crtao sam ih, pravio od papira i puštao kao zmaja, netrepnuvši gledao svaku epizodu „Opstanka“ o njima. Gledao sam sa oduševljenjem i stare filmove o sokolarima i maštao da postanem jedan od njih. Tako sam video i dokumentarac o sokolaru iz Kazahstana, koji je lovio sa orlom, a koji me je, definitivno – „kupio“. Da sve bude interesantnije, kasnije smo se slučajno upoznali, a sada imam Taru, unuku od bake tog istog orla. Sokolarstvo je način života, u kome čovek i ptica postaju jedno. Uzajamna veza postojaće samo ukoliko love zajedno, jer one tako rade sa svojim parovima u prirodi. Moje ptice sa mnom dele sve: posao, dom, hranu i život.

Zato ga i nije iznenadilo pitanje da li se još seća svoje prve ptice.
– Bio je to jastreb kokošar, mužjak. Doneli su ga lovci iz lova na fazana. Čak sam uspeo, donekle, i da ga dresiram! Na žalost, oboleo je od difterije i uginuo mi u rukama. S mnogim bolestima uspevam da se izborim, ali najopasniji je virus zapadnog Nila, od koga se mali procenat ptica izleči.

Tradicija se ne ceni

Hani je slavu stekao u Slovačkoj, Češkoj, Austriji…
– U Češkoj sam s velikim surim orlovima izlovljavao srne, koje su potom puštane u lovišta. U Slovačkoj je bio problem s jatom gusaka u zimskom periodu, koje su ugrožavale avione, a u Beču zaštita vinograda od čvoraka. Radio sam, a činim to i danas od marta do oktobra, za jednog grofa u dvorcu Rozenborg u severnoj Austriji, gde dvaput dnevno za turiste izvodimo edukativne srednjevekovne predstave o ovoj drevnoj evropskoj veštini s različitim pticama grabljivicama. U lovnoj sezoni, učestvujem u raznim zamkovima u njihovim trodnevnim lovovima na lisice, koji su pod zaštitom Unesko.

Sokolarstvo, osim načina života, Girgis doživljava i kao – kulturu.
– Srbija ima veoma dugu tradiciju lova s pticama. Doseže do srednjovekovnih dinastija Nemanjića i Brankovića. Danas u zemlji postoje dva sokolarska društva, koja pružaju mogućnost mladim ljudima da ovladaju ovom veštinom. Na žalost, delom i što nema mnogo razumevanja i što kod nas sve ide sporo, malo je uspešnih, jer 90 odsto odustane. Trenutno je aktivnih, a na vrhunskom nivou šest-sedam sokolara. Za ovo, jednostavno, morate da budete fanatik – na rastanku je poručio Hani Girgis.
Napuštajući „JAT tehniku“, u ušima su nam odzvanjale reči zaposlenog iz obezbeđenja koji nam je bio u pratnji:

– Kako Hani kolima prođe rampu, ptice počnu da beže. Ne plaše se samo jastrebova, već i njega znaju!

Nenad STOJANOVIĆ

foto: Nikola FIFIĆ