Aktivni stogodišnjak

Prva municija sa bezdimnim barutom, koju je usvojila vojska SAD 1892. bila je .30-40 Krag, odnosno 7,62x60R, po evropskom sistemu označavanja. Nasuprot kopnenoj vojsci, u mornarici je korišćena brzometna puška sistema Lee kalibra .276 inča, odnosno 7×60. Tokom Špansko-američkog rata 1898. američkim Krag-Jorgensen puškama sa horizontalnim magacinima koji su punjeni bez šaržera, suprostavile su se moderne Mauser M.1893 i pokazale sve svoje prednosti. Amerikanci, koji tradicionalno vole i cene dobro oružje, odlučili su da primene nemačka iskustva u konstruisanju nove, brzometne puške.
Paralelno sa konstrukcijom puške, u arsenalu „Springfield“ počeo je 1901. i rad na novom, službenom metku. Municiji .30-40 Krag, zameralo se na ograničenoj količini baruta i obodu čaure, koji bi u „Mauzerovom“ tipu magacina buduće puške – samo smetao. Tako je nastala prva varijanta metka kalibra .30 sa oživalnim zrnom mase 14,2 grama, smeštenom u čauru bez oboda dužine 65 mm. Metak je dobio naziv .30-01 ili „Thick rim“, kako je kasnije prozvan po ojačanom dancetu čaure, odnosno vencu za koji se hvatao izvlakač.  Prateći razvoj puške, metak je ostao bez zadebljanog danceta, i zajedno sa puškom M.1903 usvojen u naoružanje kao .30-03. S obzirom na najnovije svetske trendove u razvoju oružja i municije, Amerikanci već posle tri godine odlučuju da modernizuju svoju, tek usvojenu pešadijsku pušku, ali i municiju.
Uvodi se novo špicasto zrno M.1906 mase 9,8 g. Oblik zrna uslovio je skraćivanje vrata čaure za dva milimetra, a masa primenu druge vrste baruta. Tako je 15. oktobra 1906. rođen čuveni metak .30-06 odnosno 7,62×63 Springfield.
Između dva rata, takođe koristeći nemačka iskustva, usvojeno je teže zrno sa koničnim, zadnjim delom. Ono je trebalo da bude pandan nemačkom zrnu „SS“, koje je usvojeno tokom Prvog svetskog rata, kako bi povećalo efikasnost mitraljeza na većim daljinama. Ovu namenu imalo je i američko zrno M-1, mase 11,2 g. Međutim, uvođenje poluautomatske puške sistema Garand M1, dovelo je do toga, da municija sa težim zrnom bude uskoro odbačena. Iako odličnih karakteristika, kada je u pitanju upotreba iz mitraljeza, ovaj metak je imao jači impuls. I dok je kod upotrebe iz puške Springfield proizvodio neprijatniji trzaj, kod novousvojenog poluautomatskog oružja mogao je dovesti i do loma delova.
Rešenje je nađeno u povratku starog zrna M.1906, koje je modifikovano, samo utoliko što mu je skupocena bakar-nikl košuljica zamenjena jeftinijom, od tombaka (90% bakar 10% cink). Novi naziv za zrno bio je Ball M-2. Tokom Drugog svetskog rata, košuljice zrna izrađivane su i od čelika platiranog tombakom, a 1942. izmenjena je i specifikacija olovno-antimonske legure, od koje je pravljeno jezgro zrna. Raniji sastav od 95,5% olova – 4,5% antimona, zamenjen je legurom sastava 90% olova – 10% cinka. Ova izmena uslovila je i skraćivanje donjeg dela zrna za 0,6 mm. (29-28,4mm.) kako bi se težina zadržala u okviru standarda.
Pored običnog zrna za kalibar .30 rađeno je i više modela specijalnih zrna. Još tokom Prvog svetskog rata, razvijena su pancirna i obeležavajuća zrna. Njihov razvoj nastavljen je između dva rata, da bi konačno kulminirao 1939. usvajanjem u naoružanje pancirnog zrna M-2. Zatim, pancirno-zapaljivog zrna M-14 (T-15) i M-14 A1, i obeležavajućeg M-25 (T-10). Kao i zapaljivog zrna M-1. Pored ove oficijelne municije koja je uvedena u naoružanje i masovno proizvođena, radilo se i na čitavoj paleti različitih vrsta specijalne municije, raznovrsne namene. Na primer, Multiball meci sa dva ili tri zrna, zatim različiti tipovi pancirnih zrna, strelica…
Posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući američkom uticaju, metak .30-06 raširio se po celom svetu. Vojna verzija metka prozvodila se u preko 50 zemalja.
Zvanično, u službenoj upotrebi u vojsci SAD metak .30-06 se nalazio do početka 60-ih, ali u Aziji, Srednjoj Americi pa i u Evropi još je u vojnom naoružanju. Tako je u Danskoj proizvodnja za vojsku trajala sve do 90-ih godina. Ne treba posebno napominjati popularnost ovog kalibra i u lovačkoj ulozi.
Municija .30-06 na prostore bivše Jugoslavije, počela je da pristiže početkom 50-ih godina, zahvaljujući američkoj vojnoj pomoći. Kako je većina oklopno-mehanizovanih jedinica ubrzo bila opremljena vozilima američkog porekla, koja su kao sekundarno naoružanje imala mitraljeze Browning, bilo je potrebno pokrenuti i proizvodnju municije odgovarajućeg kalibra. Sredinom 50-ih, kada je zahvaljujući američkom kreditu, završena fabrika „Igman“ u Konjicu, počela je i proizvodnja municije .30-06 za JNA.
Jugoslovenski metak M-2 bio je, praktično indentičan američkom. Jedina, uočljiva razlika, bila je u žlebu na zrnu, koji je kod originala bio nareckan. Takođe, razlikovao se i način pakovanja.
Proizvodnja municije sa specijalnim zrnima, za potrebe JNA nikada nije pokretana. Verovatan razlog za to bila je dovoljna količina specijalnih metaka američkog porekla.
Službena upotreba municije .30-06 u našoj vojsci bila je vezana za korišćenje američkih oklopnih vozila. Tako da je ovaj metak zvanično bio u naoružanju do prošle godine! Naime, tada je odlučeno da se rashoduju samohodni topovi 90 mm M.36 B-1, koji su kao naoružanje imali i mitraljez Browning M.1919A4.
B. V. STANKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još