Dragulj naše industrije

U 2015. imali smo realizaciju od 265 miliona jedinica, finansijski gledano to je 80 miliona dolara, uz profit od 10 miliona evra. To je san mnogih preduzeća, a nema baš mnogo fabrika iz ovog našeg kompleksa koje imaju te brojke realno ostvarene – jasan je generalni direktor PPU Dobrosav Andrić

Termin „zdrav patriotizam“ uobičajeno se vezuje za neke sasvim druge oblasti, ali i te kako može da se primeni i na primeru jednog od najuspešnijih preduzeća na našem prostoru, a u samoj oružarskoj grani užički „Prvi partizan“ je pravi – dragulj.

Kontinuirani rast i razvoj ovog renomiranog proizvođača municije je evidentan, čime se fabrika svrstala u red planetarno poznatih, a brend PPU je sveprisutan i sinonim kvalitetnog metka po više nego prihvatljivoj ceni.

Naša saradnja traje praktično od prvih dana „Kalibra“, a nedavno smo posetili užičku fabriku s željom da na licu mesta i od čelnih ljudi saznamo pojedinosti aktuelnog trenutka ove firme, perspektivu daljeg napretka, ali i pozicije na svetskom tržištu vojne, lovačke i sportske municije.

Puškarska tradicija užičkog kraja

„Prvi partizan“ ima respektabilnu tradiciju, a koreni potiču još od 1920, kada je nekoliko slovenačkih puškara iz Borovlja (Ferlah) na principu zadrugarstva osnovalo zajedničku oružarsku radionicu. Posle održanog plebiscita 1920. i odluke velikih sila da Borovlje, ipak, pripadne Austriji, a ne Kraljevini SHS, oni su se nastanili u Kranju. Delom sopstvenim mašinama i alatima, a delom putem pomoći od vojske tadašnje zajedničke države počeli su proizvodnju lovačkih pušaka u novoformiranoj Puškarni Kranj. U leto 1925. Puškarnu je otkupio (takođe Slovenac i čuveni majstor) Jakob Pošinger Stariji. Kako bi se proširili kapaciteti, zatražena je pomoć države i Pošinger je uslovljen da premesti fabriku u centralni deo zemlje, tačnije u Užice. Ovaj grad u Srbiji je, takođe, imao tradiciju u toj oblasti, jer je 1886. po odlasku Turaka imao 45 puškara i 10 barudžija.

U Nemačkoj su kupljene nove mašine, a Ministarski savet Kraljevine se obavezao da omogući državne porudžbine za polovinu ukupne fabričke proizvodnje. Posle skoro dve godine pregovaranja, Puškarna je izmeštena na novu lokaciju, pa je u proleće 1928. završeno montiranje mašina i probni rad. Krenulo se s proizvodnjom i popravkom oružja, ali je u rad puštena i linija za proizvodnju lovačke i bojeve municije. Prema sačuvanim podacima, godišnji kapacitet odeljenja za proizvodnju i opravku oružja bio je 43.000 vojnih i lovačkih pušaka, kao i do 11.000.000 lovačkih patrona i municije namenjene vojnim potrebama.

Najpre su prerađivane i popravljane puške strane proizvodnje dobijene plenom i reparacijama, a u rad je bilo uključeno 56 radnika. Dve godine kasnije, broj zaposlenih se uvećao na 160 radnika i ostalog osoblja. Među njima, najstručniji su bili detaširani slovenački majstori puškari, koji su u Užice stigli s prvom pošiljkom mašina. Oni su se uskoro vratili u Sloveniju, a fabrika je uznapredovala dobivši sopstveni stručni kadar iz obližnje Puškarske škole, koja je osnovana 1930.

Kasnija opšta privredna kriza primorala je Pošingera da smanji broj zaposlenih sa 240 na samo 79 ljudi u 1932, ali od naredne godine, usled ubrzane pripreme za očigledno neminovni novi veliki rat – fabrika je dobijala sve više narudžbina od vojske. Za državne potrebe proizvodile su se cevi za vojničke puške, nišanske sprave i drugi delovi oružja, radile su se popravke i prerade vojničkog naoružanja, te izrađivala municija 9×17 za vojno-državni pištolj Browning M10/22, zatim signalne i svetleće rakete. Osim toga, za tržište proizvodile su se jednocevne i dvocevne lovačke puške, čaure i patroni, te razna komercijalna municija u više kalibara.

Uzor domaćoj privredi

Pod imenom „Užička fabrika oružja i municije a.d.“, 1938. proizvedeno je 3.467.400 metaka 7,9×57, 800.000 čaura za crni i 300.000 za bezdimni barut, 450 jednocevnih i 220 dvocevnih lovačkih pušaka, a prepravljeno 6.100 vojničkih pušaka. FOMU je pred Drugi svetski rat zapošljavala oko 300 radnika, a posle Aprilskog rata bila je van priozvodnje do oslobođenja Užica u septembru 1941.

Za oko dva meseca, koliko je radila fabrika oružja i municije, za partizane je proizvela: 2.700.000 puščanih metaka, 180.000 metaka za pištolj, zatim oko 30.000 ručnih bombi raznih vrsta i veličina, napunjeno je oko 3.000 benzinskih flaša koje su upotrebljavane u borbi protiv tenkova, izrađeno oko 2.000 nagaznih mina, oko 10.000 specijalnih kompleta eksploziva za rušenje pruga i mostova. Osim toga, u fabrici je izvršen remont 20.000 pancirnih topovskih granata, popravljeno 4.500 pušaka, 200 teških mitraljeza, 300 puškomitraljeza, 2 tenka, 2 poljska i jedan protivtenkovski top. Naravno, najslavniji proizvod tog perioda je sklapanje 21.500 pušaka Partizanki od zatečenih cevi nemačkih trofejnih pušaka Mauser G98 i kundaka predviđenih za domaći standard M24.

Posle konačnog oslobođenja grada krajem 1944, preduzeće je obnovilo rad s 15 radnika koji su mnogo alata doneli od svojih kuća, jer je za vreme rata fabrika u velikoj meri bila opljačkana i uništena od okupatora. To je bio početak razvoja nove fabrike namenske proizvodnje za potrebe Armije. Sve do 1954. preduzeće je proizvodilo isključivo za potrebe JNA, da bi kasnije širenjem sistema u okviru SOUR „Prvi partizan“ krajem 1974. fabrika s raznolikim proizvodnim programom zapošljavala blizu 2.500 radnika. Međutim, sva poznata zbivanja početkom devedesetih su uzrokovala da opstane jedino inicijalna delatnost proizvodnje municije i deo fabrike koji je nastavio da nosi ime PPU.

I pored svih turbulentnih zbivanja na ovom terenu tokom devedesetih godina 20. veka, fabrika municije u Užicu je održavala kontinuitet produkcije, da bi posle 2000. ponovo krenula ekspanzija izvoza na najzahtevnija svetska tržišta. Poslovne veze iz doba SFRJ su obnovljene, a iz godine u godinu „Prvi partizan“ je proširivao asortiman i obim proizvodnje, da bi u ovom trenutku predstavljao, doslovno, svetsku veličinu. Skoro stoprocentno izvozno orijentisana, sa oko 400 vrsta metaka u proizvodnoj paleti, ova fabrika je uzor i primer ostatku domaće privrede.

Saradnja s najmoćnijima

Na našu konstataciju kako je za uspeh i stabilnost preduzeća dobrim delom zaslužna i činjenica da već skoro dve decenije firmom rukovodi nepromenjeni čelni menadžment, generalni direktor Dobrosav Andrić je rekao:

– Mala korekcija, jer nema baš 20, već je 19. godina otkako je na čelu preduzeća, praktično, isti tim još od 1998. Potpuno se slažem da je to jedan od bitnih uslova za bolje funkcionisanje kompanije, jer mi znamo šta svaki od nas konkretno može da uradi i imamo poverenje jedni u druge. Ne održavamo mnogo sastanaka na kojim se mnogo priča, već svi idemo u jednom pravcu da kompanija ide napred. I, zaista, kao rezultat toga poslednjih nekoliko godina ne idemo blagim uzlazom, već gotovo geometrijski i povećanjem obima proizvodnje, ali i razvojem. Naravno, ono što je najvažnije: sve to prate i investicije. Uz to, kao i činjenicu da izvoz čini 97 do 98 odsto naše proizvodnje, u situaciji smo da redovno izmirujemo sve obaveze, počev od dobavljača, zaposlenih, pa do društvene zajednice. To nam daje i dobar bonitet kod banaka, pa su tako naši krediti sada toliko povoljni da spadaju u red najjeftinijih u državi. Naravno, to se ne dobija na naše godine i lepotu, već na osnovu dobrih bilansa.

Interesovalo nas je i kako direktor Andrić komentariše pojavu globalnog trenda gašenja pojedinih fabrika iz iste branše, kao i klasterizaciju koju predvodi RUAG, odnosno gde je i kakva pozicija „Prvog partizana“ u sadašnjim globalnim tržišnim uslovima?

– U Evropi je došlo do primetnog smanjenja broja vlasnika usled ukrupnjenja kapitala, RUAG pokušava da taj svoj interes proširi angažovanjem novih firmi i kupovinom gde je to moguće. Pre njih je to učinio CBC kupovinom fabrike „Sellior & Bellot“, pa je uz ogromna ulaganja ta kompanija postala vrlo bitan činilac. Treću vrstu na ovom polju čine sofisticirane fabrike koje rade specifične proizvode u ovoj oblasti, kao što je „Lapua“, koja ne ide za kvantitetom već jednim karakterističnim kvalitetom svojih proizvoda koji su poznati kao ekstra dobri. Naravno, i njihove cene su pet ili šest puta veće od uobičajenih. Primer je municija .338 Lapua Magnum, koji je njihov izvorni proizvod, a naš metak tog kalibra je jednako dobar, izvrsno ga prodajemo u svetu, ali ne možemo ni prići ceni koju postiže „Lapua“.

Neke od zemalja, kao što je Belgija, vraćaju se svojim programima i tu prednjači FN upravo iz razloga svog renomea, pa sada proizvodi izvesne količine municije, poput metka .50 Brg. koji je veoma tražen u svetu. Ove godine su otvorili jedan pogon u kom proizvode specijalna zrna, jer je to proizvod koji se mnogo traži, a ima visoke cene na tržištu. Osim njihovog osnovnog programa naoružanja, imaju mnogo kupaca koji traže pakete, pa s obzirom na to da s njima radimo već 12 godina – oni su naš strateški partner. Naša municija se koristi u svrsi prijema njihovog naoružanja, a mnogi kupci traže da uz njihovo oružje ide i kvalitetna municija. Oni su prepoznali da je fabrika koja može to da im isporuči upravo „Prvi partizan“, tako da u sklopu te saradnje ostvarujemo promet i do 10 miliona evra godišnje. Poseban je kuriozitet da našim metkom 5,56 mm snabdevamo i njihovu armiju, što je dokaz poverenja na visokom nivou.

Sigurno mesto na svetskom tržištu

Pošto smo od predstavnika ostalih fabrika iz oblasti odbrambene industrije više puta čuli kako imaju problema sa zanavljanjem stručnog kadra, sledeće pitanje bilo je vezano za ljudski potencijal u godinama koje dolaze.

– Mogu reći da je pre 2000. fabrika bila u priličnim nevoljama, zbog izgubljenog tržišta i sankcija, pa je bilo vrlo teško fabrikama iz ove branše da sačuvaju kvalitetan kadar. „Prvi partizan“ je imao sreću da je negde osamdesetih godina intenzivno primao stručnu radnu snagu, tako da su ti ljudi stasali, a i ja sam jedan od pripadnika plejade onih koji su tada počeli da rade. Fabrika je imala sreću u kritičnom periodu devedesetih godina proŠlog veka, kada je baš ti ljudi nisu napustili.

Baš kao posledicu sankcija, imali smo negde do 2005. prirodni odliv zaposlenih i došli smo do broja ispod 500 radnika, što je bilo optimalno normama tadašnje proizvodnje, jer smo proizvodili ispod 100 miliona jedinica godišnje. U to vreme su izvršena i restruktuiranja, u prvom redu finansijska pretvaranjem ranijih dugovanja u kapital države. Tu mislim na ovih šest najznačajnijih preduzeća ove branše, gde je država većinski vlasnik. Ukidanjem sankcija i nakon restruktuiranja, dobili smo svojevrsnu odskočnu dasku da vratimo ranije pozicije na tržištu i otvorimo nove. Kontinuiranim razvojem uspeli smo da zadovoljimo i najsloženije zahteve naših starih i nekih novih kupaca, tako da smo počeli da dobijamo velike narudžbine. Od 2006. kreće uspon „Prvog partizana“, koji se ogleda u sve većem broju komada koje fabrika proizvede, ali i uvećanim angažovanjem radne snage, tako da sada fabrika broji 1.650 zaposlenih. Za tih desetak godina primljeno je više od 1.100 radnika, a sada pravimo 270 miliona jedinica godišnje i ubacivanjem novih linija u proizvodnju, godišnje se uzdižemo za više od 10 procenata. U 2015. imali smo realizaciju od 265 miliona jedinica, finansijski gledano to je 80 miliona dolara, uz profit od 10 miliona evra. To je san mnogih preduzeća, a nema baš mnogo fabrika iz ovog našeg kompleksa, koje imaju te brojke realno ostvarene.

Jaki ugovori i mladi stručnjaci

Takva situacija omogućava „Prvom partizanu“ uvažavanje i poštovanje od države i banaka za sve ono što dalje želi da radi.

– Pre nekoliko godina smo krenuli u veliki investicioni ciklus vrednosti veće od 35 miliona evra, a složićete se da onaj ko ulazi u tolike investicije u ovom vremenu mora biti i hrabar, ali i dobar u smislu da ima to sa čim i s kim da uradi. Poslednjih nekoliko godina, s obzirom na to da smo u ekspanziji, sve se više iskazuje potreba za stručnim kadrom. Još uvek uspevamo da to obezbedimo, u prvom redu mislim na diplomirane mašinske inženjere, pa je sada u toku konkurs za 10 novih. Tim koji smo pomenuli na početku za nekih sedam-osam godina prestaje da postoji u profesionalnom smislu angažovanja u firmi, ali se ne bojimo da ćemo ostati bez kvalitetnih ljudi koji će moći da nastave tradiciju „Prvog partizana“, čak i u većem obimu koji nam je planiran kada budemo u potpunosti zaključili ove investicije.

Dosad smo uradili dve trećine tog investicionog projekta, a ovih dana smo dobili odluku Vlade Republike Srbije o izraženom javnom interesu za novu lokaciju na Beloj Zemlji kraj Užica. Ideja nam je da na jesen počnemo izgradnju pogona za kompletiranje municije, pakovanje i stokiranje. Lokalitet će nam obezbediti da opasni deo proizvodnje izmestimo iz grada, kao i da više ne bude ispod zemlje, što je bitno za uslove rada, bezbednost i zdravlje zaposlenih. Kroz to ćemo stvoriti uslove da ubacimo još novih pozicija proizvodne opreme, a automatski će to pratiti i jedan broj novih ljudi. Realno, očekujemo da ćemo 2018. početi kao firma koja će imati nekoliko stotina radnika više u odnosu na sadašnji broj.

Novi prostor za izradu čaure i zrna smo već pustili u rad, tako da bi u finalu ovog projekta trebalo da dostignemo kapacitet od 350 miliona jedinica na godišnjem nivou, odnosno finansijski izraženo više od 110 miliona evra. Imamo ugovorenu proizvodnju nekoliko godina unapred, a pošto verujemo u našu tradiciju i brend poznat širom sveta, verujem da će taj kapacitet biti u potpunosti uposlen. Kroz to će se ispuniti sve želje i zaposlenih i lokalne samouprave i države, a to je da u Srbiji postoji fabrika koja dobro radi, zapošljava ljude, investira, pružajući dobrobit svima u fabrici, ali i van nje – zaključio je generalni direktor „Prvog partizana“ Dobrosav Andrić.

Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ