Erika i Kolibri

Od samog pojavljivanja vatrenog oružja, javljaju se i prvi manje ili više uspešni pokušaji da se umanjivanjem dimenzija dobije naprava koja može da se prikriveno nosi ili upotrebi kada se protivnik ne nada da je nabasao na naoružanu osobu. Poznati su primeri koji se graniče sa bizarnošću, poput višemetnih „bibernica“ revolvera smeštenih u prsten, a o popularnosti i rasprostranjenosti malenih revolvera u kalibru 5 mm Clement, 5,5 mm Velodog i .22 Short ne treba trošiti reči. Kada su pištolji u pitanju, metak 6,35 mm Browning (.25 ACP) dugo је bio prisutan među policijskim agentima kao primarno i često jedino službeno oružje, a civilno tržište je bilo prepravljeno modelima u tom kalibru gotovo čitav vek. Sada i metak 7,65×17 mm polako zamire čak i među civilima, jer je prihvaćena dogma kako je preslab za bilo koje namene. Međutim, u Austougarskoj je pre Prvog svetskog rata dosta pažnje na tržištu izazvao minijaturni pištolj Erika u kalibru 4,25 mm Liliput, neobične konstrukcije s okvirom kapaciteta pet metaka lociranim ispred drške u zoni iza obarača. Nakon Velikog rata, nemačka fabrika „Menz“ je proizvodila pištolj u kalibru 4,25 mm Liliput, ali je broj napravljenih primeraka bio mali. Može se konstatovati kako ni Erika nije ostvarila projektovani uspeh, ali je interesovanje u momentu nastanka bilo prilično. Zanimljivo je da isti konstruktor Franz Pfannl, iz mesta Krems, osmislio još manji pištolj Kolibri, kalibra 2,7 mm, koji se smatra najmanjim serijski proizvedenim metkom centralnog paljenja svih vremena. Kalibar 4,25×10 mm Liliput pravljen је na proizvodnim linijama čuvene fabrike municije, a sada se sačuvani primerci metka prodaju po oko 30 eura komad. Pištolj Erika je imao primenjen princip slobodnog zatvarača, dok su cev i spremište povratne opruge bili zasebna celina, a opaljenje se vršilo putem unutrašnjeg udarača. Već od 1926. godine je produkcija obustavljena jer je zavladalo poimanje kako je reč o pomodnom privesku bez stvarne vrednosti, mada su zabeleženi slučajevi smrtnih ishoda uzrokovanih ovim oružjem i kalibrom čak i na teritoriji bivše Jugoslavije.

Sa druge strane, metak 2,7×9 mm Kolibri i pištoljčić napravljen oko njega je od nastanka ponajviše služio da se kao kuriozitet prikazuje među poznanicima jer ispaljeno zrno nije ostvarivalo više energije na cilju od standardne dijabole za vazdužno oružje kratke cevi. Proizvodnja takve municije je složena i povezana sa čestim propratnim pojavama krajnje nepouzdanosti, a izrada pištolja je bila filigranska koju su mogli da sprovedu samo najverziraniji majstori jer je mehanizam bio zahtevan kao kod minijaturnih džepnih časovnika svog doba. Opruge su, primera radi, bile tanke poput vlasi kose, sklone čestim kvarovima. Kao i Erika, Kolibri je imao fiksnu cev, ali ona nije bila žljebljena, dok se u okvir moglo smestiti pet metaka. Smatra se kako je napravljeno manje od 1000 primeraka, a kao zanimljivost navodimo podatak kako na sadašnjem tržištu jedan metak 2,7 mm Kolibri dostiže cenu i preko 50 evra. Inače, lični primerak Kolibri pištolja izumitelja Pfanla je 2010. godine prodat za četiri hiljade dolara, što je vrednost kao da je izrađen od čistog zlata. Pooštravanjem propisa o mogućnosti nošenja kratkocevnog vatrenog oružja, svrhu i smisao su izgubili i pištolji kalibra 6,35 mm koji se u tehničkom smislu mogu smatrati neuporedivo primerenijim u odnosu na opisane minijature nastale u Austrougarskoj. Shodno tome, ne može se očekivati kako će u nekom bližem nastupajućem periodu biti pokušaja da se razvija oružje sličnih karakteristika, ali svakako su Erika i Kolibri pravi dragulji u zbirkama iskonskih zaljubljenika i kolekcionara.

R.K.