Imperijalni metak

Čuvajući granice svoje ogromne imperije u „kojoj sunce nikad ne zalazi“, Velika Britanija je moderno naoružanje vojske postavljala kao imperativ. Posle domaćeg zadatka koji je Francuska sa bezdimnim barutom i malim kalibrom postavila svim evropskim silama, Velika Britanija je morala hitno da poradi na problemu puške i metka malog kalibra. Posle niza testova za naoružanje je usvojena konstrukcija amerikanca Džemsa Parisa Lija, u kombinaciji sa cevi Vilijama Metforda. Puška i karabin Lee-Metford M-1888 konstruisani su oko metka kalibra .303 inča, odnosno 7,69 mm. Metak je napravljen na bazi istraživanja švajcarskog konstruktora Rubina i u svojoj konstrukciji, sem malokalibarskog zrna u košuljici nije donosio ništa revolucionarno. Čaura je bila konična sa blagim „ramenima“, što je posledica mašinskih mogućnosti u tom trenutku. U momentu usvajanja 1889, britanska hemijska industrija nije rešila pitanje adekvatnog, pogonskog punjena. Dok su ispitivanja trajala, odlučeno je da se, kao privremeno rešenje i dalje koristi crni barut, ali u presovanoj formi, zbog male zapremine čaure.

Sve ovo je ukazivalo na žurbu Britanaca i strah da ne zaostanu za drugim silama, naročito Nemačkom, koja je u isto vreme već uvodila u naoružanje vrlo moderan metak kalibra 8 mm (8×57). Novi metak sa dugim i komplikovanim službenim nazivom: Cartridge S.A. Ball, Magazine Rifle Mark I Solid Case, .303 inch Ili skraćeno .303 Mark I započeo je dug i uspešan život u britanskoj imperiji i njenim dominionima. Čaura dužine 56 mm imala je staromodni obod na dnu i napunjena je 4,63 g presovanog crnog baruta. Oživalno zrno imalo je olovno jezgro i košuljicu od legure bakar-nikl sa težinom od 13,9 g i početnom brzinom od 560 m/s. Pored novih pušaka i karabina Li-Metford, stare jednometne puške kalibra .45 sistema Henri-Martini, takođe su zamenom cevi prepravljane na novi, manji kalibar. Posle dve godine uveden je i metak Cartridge S.A. Ball Magazine Rifle Cordite Mark 1 punjen bezdimnim barutom, izrađenim na bazi nitroglicerina. Novo pogonsko punjenje dobilo je službeni naziv kordit (cord – žica, štap), jer je bilo izrađeno u formi dugačkih, žutih štapića. Početna brzina povećana je za samo 40 m/s (600 m/s) u odnosu na varijantu sa crnim barutom, ali nije bilo dima, što je najvažnije. Male izmene na košuljici zrna uslovile su pojavu zrna Mark II, a metak je izrađivan u obe varijante punjenja – sa crnim presovanim barutom i bezdimnim korditom (Mark II C). Segmentni profil sedam žlebova, kao i njihov korak na Metfordovoj cevi, nije više odgovarao korditu koji je imao visoku temperaturu gorenja i brzo trošio cevi. Rešenje je nađeno u novoj cevi, konstruisanoj u državnoj fabrici u Enfildu, koja je imala pet pravougaonih žlebova i nešto veći nominalni kalibar u milimetrima- 7,71 mm. To nije imalo uticaja na nekompatibilnost sa starijom municijom, koja je bez problema mogla da se koristi i u oružju sa novim cevima. Od 1895, nove puške i karabini Lee-Enfield počele su da stižu u britanske jedinice, stacionirane po kolonijama u različitim delovima sveta. Ubrzo je otkriveno da novi metak u borbi sa fanatizovanim i divljim plemenima, nije ni blizu efikasan kao stara četrdesetpetica sa teškim olovnim zrnom puške Henri-Martini. Tako je prilikom kampanje na severozapadnim granicama Indije 1897/98, arsenal grada Dum-Dum izvršio modifikaciju na zrnu Mark II: odstranjen je prednji deo košuljice i time otkriveno olovno jezgro. Tako je sa ovim klasičnim soft point zrnom, efikasnost na cilju višestruko povećana. S obzirom da je ovo bila improvizacija, kod koje košuljica nije pokrivala dno zrna, događalo se da jezgro još u cevi izleti iz košuljice. Tehnička služba britanske vojske odmah je reagovala i otklonila tu manu sa službeno usvojenim soft point zrnom Cartridge S.A. Ball .303 inch Cordite Mark 3, kao i nekoliko tipova ekspanzionih – hollow point zrna koja su bila još efikasnija – Mark 4 iz 1897. i Mark 5 iz 1899.
Prvu i vrlo uspešnu primenu zrno Mark 4 imalo je u bici kod Omdurmana u Sudanu, 2. septembra 1898. Međutim, nemačka vlada je uložila protest protiv primene zrna Mark 4 kao nehumanog, jer je proizvodilo teške rane. Zato je Haška konvencija iz 1899, zabranila vojnu upotrebu svih tipova ekspanzionih zrna. Preostala količina od preko 45 miliona metaka, upotrebljena je za vežbu.
Naredno .303 zrno koje je britanska vojska usvojila 1904, bilo je Mark 6, slično zrnu Mark 2, ali sa tanjom košuljicom u nadi da će prilikom pogotka ipak doći do izvesne ekspanzije. Francuski i nemački eksperimenti sa šiljatim zrnima, povoljnijeg aerodinamičnog oblika sa većom početnom brzinom, reflektovali su se u britanskoj varijanti Mark 7 iz 1910. Ovo zrno bilo je teško 11,3 g sa početnom brzinom od 740 m/s. Prečnik zrna malo je povećan, pa je nominalni kalibar u milimetrima iznosio 7,71 mm. Koliko su Britanci bili opsednuti efiksanošću zrna na cilju, vidi se iz njegove konstrukcije. Haška konvencija zabranjivala je ekspanziona zrna sa delimičnom košuljicom, ali ništa nije govorila o destabilizovanim zrnima. Namera konstruktora bila je da olakšavajući prednji, šiljati deo zrna, težište pomere ka zadnjem kraju, da bi ono postalo nestabilno prilikom pogotka u tkivo, time što će zadnji, teži deo, zahvaljujući inerciji početi da tumba zrno. To je postignuto tako što je umesto olovnog, u prednji kraj postavljeno aluminijumsko, kasnije i bakelitno ili drveno jezgro. Što se tiče efikasnosti na cilju usled destabilizacije, smatramo da je ona više bila teoretska nego praktična, jer ne postoje podaci o tome da su britanske i trupe Komnovelta opremljene municijom .303 sa zrnom Mark 7 imale smrtonosnije oružje u rukama, od ostalih zaraćenih strana. Bez obzira na sumnjivu ideju o destabilizovanom zrnu, metak .303 Mk 7 bio je odličnih balistički osobina i zadržao se u naoružanju britanske vojske do kraja vojne upotrebe, krajem pedesetih godina 20. veka. U toku Prvog svetskog rata počela je upotreba i uobičajenog, nitroceluloznog baruta paralelno sa korditom. Ova municija imala je oznaku „Z“ na dancetu čaure. Nitrocelulozni barut imao je manju temperaturu sagorevanja i time manje kvario cevi oružja. Po mišljenju Britanaca, u tropskim predelima je bio manje stabilan od kordita čija je primena nastavljena i dalje.
Poslednje zrno opšte namene Mark 8 usvojeno je 1938. Ovo zrno imalo je vrlo povoljan aerodinamički oblik sa koničnim zadnjim delom i nešto povećanim barutnim punjenjem. Bilo je namenjeno prvenstveno upotrebi iz teških mitraljeza Vickers, kako bi im povećan domet. Iako je namenjeno upotrebi i iz pušaka i puškomitraljeza, koničan zadnji kraj stvarao je vrlo destruktivno kovitlanje vrelih gasova kordita, što je izazivalo brzu eroziju cevi. Iz tog razloga, ova municija je izrađivana kasnije isključivo u „Z“ varijanti – punjena je samo nitroceluloznim barutom. Sem običnog zrna, za metak .303 razvijeno je, poočev od Prvog svetskog rata, mnogo tipova specijalnih zrna i njihovih varijanti. Ta municija, po britanskom običaju je žigosana na dancetu čaure, posebnim oznakama. Metak sa obeležavajućim zrnom na dnu čaure između ostalih oznaka imao je slovo „G“, sa zapaljivim zrnom „B“, sa pancirnim „W“ itd. Popularnost ovoga metka proširila se i van granica Imperije i država koje su koristile pešadijsko oružje britanske konstrukcije, najviše zahvaljujući vazduhoplovstvu, odnosno avionskim mitraljezima. Tako su ovu municiju sa običnim i specijalnim zrnima sopstvene konstrukcije, imale Francuska, Italija, Japan… Takođe, američke farbrike W.R.A. („Winchester reapiting arms co.“) i REM-UMC („Remington arms“), proizvodile su municiju .303 u okviru američke pomoći za Veliku Britaniju. Američka municija imala je zrna konvencionalne konstrukcije i punjena je američkim, nitroceluloznim loptastim barutom.  Danas, ovaj metak se nalazi još u ograničenoj vojnoj upotrebi, uglavnom u bivšim britanskim kolonijama, dok je lovačka varijanta na spisku svih ozbiljnijih prozvođača municije.
R.K.