Metak za „kalašnjikov“
Poznato je da se, ne bez razloga, naziv „kalašnjikov“ koristi kao sinonim za uspelu automatsku pušku. Visoka ocena dela slavnog konstruktora M.T. Kalašnjikova bacila je u zasenak kvalitet metka na bazi koga je sazdano ovo širom sveta rasprostranjeno streljačko oružje. Pokušaćemo kroz istorijat, tu „nepravdu“ delimično da umanjimo. Pre svega, metak kalibra 7,62×39 mm nešto je stariji od puške „kalašnjikov“ i drugo – najbolje osobine oružja ne mogu da dođu do izražaja sa nedovoljno dobrom municijom. U Drugom svetskom ratu vođene su žestoke bitke oko Lenjingrada (jul 1941. – avgust 1944.). Na tom frontu, u borbama 1942. godine, ruski borci su zarobili nove nemačke automatske karabine „MKb42“ sa municijom kalibra 7,92×33. To je tzv. srednji metak, koji se po svojoj dužini nalazi između pištoljskog (9×19) i puščanog (7,92×57). Tačnije, to je bio Mauzer metak sa skraćenom čaurom i originalnim zrnom sa čeličnim jezgrom. Trofejni primerci ovog oružja sa municijom odmah su upućeni na odgovarajući streljački poligon Sovjetske armije. Rezultati ispitivanja nadmašili su sva očekivanja. Daljina efikasne vatre iz automatskih karabina tri puta je veća u odnosu na automate (oružje sa pištoljskom municijom) različitih kalibara iz više zemalja. Međutim, bili su zapaženi i nedostaci metka: veliki prečnik čaure iziskuje izradu okvira veće debljine, što je za posledicu imalo povećanje dimenzija karabina. Sa prihvatljivim dimenzijama okvira smanjuje se pouzdanost rada automatike i konstrukcija projektila ne obezbeđuje zadovoljavajuću preciznost gađanja. Krutost putanjene ne omogućuje ostvarenje optimalne veličine brisanog dometa. Uzimajući u obzir rezultate ispitivanja, odlučeno je da odmah počne rad na razvoju „srednjeg“ metka za streljačko oružje armije SSSR. Na čelo radnog tima postavljeni su N.M. Elizarov i B.V. Semin. Njihov rad se odvijao uz samo jedno ograničenje – kalibar mora da bude 7,62 mm. To je nesumnjivo, obezbedilo jeftiniju izradu municije i oružja u budućoj proizvodnji „srednjeg“ metka, uz postojeći puščani 7,62×54 i pištoljski 7,62×25.
Razvoj i izrada prve količine novog streljačkog metka završeni su već 1943. godine. Osnovne konstrukcione karakteristike tog metka bile su:
– dužina čaure 41 mm,
– projektil je bez zadnjeg konusa,
– jezgro – olovno.
Skraćenje čaure
Podsetimo se da osim streljačke municije osnovne namene (za uništavanje žive sile), postoji i tzv. specijalna – traserna, zapaljiva… Na razvoj tih vrsta „srednjeg“ metka uopšte se nije čekalo. Čim je usvojen „običan“ metak, pristupilo se razvoju trasernog, a zatim i drugih vrsta, uključujući i municiju za obuku: školsku i manevarsku.
Skoro u isto vreme stupaju na scenu oružja poznatih konstruktora:
– poluautomatski karabin S.G. Simonova (7,62 mm SKS-45),
– puškomitraljez konstruktora Degtjareva (7,62 mm RPD-44).
Ovi modeli streljačkog oružja prošli su kroz armijsko ispitivanje u završnoj etapi Drugog svetskog rata i zvanično usvojeni u naoružanje Sovjetske, a kasnije i u armije drugih zemalja. Na primer, karabin SKS-45, (samozarjadni karabin Simonova), kasnije u JNA usvojen kao poluautomatska puška 7,62 mm – popularni naziv – „papovka“. Valja napomenuti da u vreme usvajanja SKS-45 i RPD-44, još nije nastupila era M.T. Kalašnjikova, ali se na to nije dugo čekalo. Već 1948, automatska puška Kalašnjikova prošla je na ispitivanju pred državnom komisijom. Tada je izvršena modifikacija metka kalibra 7,62×41: umesto olovnog, uvedeno je čelično jezgro projektila. Ova izmena obrazložena je potrebom štednje deficitarnog olova. Ali, ta izmena povukla je drugu: čelik je lakši od olova i da bi se sačuvala ista masa projektila, bilo je neophodno napraviti duže jezgro. Nešto veća dužina projektila omogućila je izradu optimalnijeg oživala („špica“) i zadnjeg konusa – ostvarenje povoljnijeg oblika. Na taj način dobijen je duži metak, što je iziskivalo prepravku oružja. Ipak, ocenjeno je da je najbezbolnije zadržati postojeću dužinu metka. To je ostvareno skraćivanjem čaure sa 41, na 39 mm. Tada je usvojen i do danas zadržan naziv: metak kalibra 7,62 mm M1943 čiji projektil može da bude:
a) sa čeličnim jezgrom PS (pulja sa staljnim sredečnikom),
b) traserni (obeležavajući) T-45.
Municija 7,62×41 povučena je iz upotrebe i uništena, a na oružju tog kalibra izvršena je zamena cevi, čija su ležišta metka prilagođena čauri dužine 39 mm. Da bi se obezbedio optimalan nastavni proces izrađeni su i usvojeni:
– školski metak oznake 7,62 UČGŽ (UČ – učebni, GŽ – giljza-čaura železna),
– manevarski metak (njime se ostvaruje zvučni efekat opaljenja metka – pucnja).
Suštinska osobina školskog metka je odsustvo barutnog punjenja u čauri i inicijalne smeše u kapisli. Da bi razlika bila primetnija, utiskuju se uzdužni kanali na telu čaure školskog metka. Ovi kanali omogućuju ne samo vizuelnu, već i senzornu identifikaciju školskih metaka, što je posebno važno u obuci punjenja i pražnjenja oružja u uslovima ograničene vidljivosti.
Smanjenje zvuka i plamena Deo lepeze municije 7,62×39 je i podzvučni (prigušivački, prigušni) metak, U 1959. godini, u naoružanje Sovjetske armije uvodi se „bešumni streljački komplet“ čiji su delovi:
1. Automatska puška – AKM (Automat Kalašnjikov Modernizovan) 7,62 mm
2. Pribor za bešumno i bezplameno ispaljivanje metka (prigušivač)
3. Specijalna nišanska pločica koja odgovara balističkim osobinama metka čiji projektil izleće smanjenom početnom brzinom.
Ovakav sastav komleta pokazuje da ispaljivanje podzvučnog metka nije dopušteno iz svake automatske puške. Bitna balistička karakteristika podzvučnog metka je početna brzina projektila ispod nivoa brzine zvuka. Kao što je poznato, takvim nivoom početne brzine isključena je pojava balističkog talasa. „Bešumnost“, odnosno smanjenje zvuka od ističućih barutnih gasova, ostvaruje se pomoću prigušivača. Smanjenje plamena („bezplamenost“) postiže se, delom, pomoću prigušivača, ali i primenom pištoljskog baruta, koji brže i skoro potpuno sagoreva. Energetski potencijal prigušnog-podzvučnog metka nije bio dovoljan da obezbedi poluautomatsku paljbu, pa je PBS (pribor za bešumno gađanje) snabdeven zaptivačima čiji „radni vek“ traje oko 150 hitaca (100-200). Podzvučna početna brzina prigušnog metka eliminiše tzv. balistički pucanj, ali znatno umanjuje dejstvo projektila na cilju. Taj nedostatak je kompenzovan povećanjem mase projektila 12,4-12,7 grama.Ukupnu, dugogodišnju proizvodnju municije 7,62×39 sa zrnima različitih namena, od „običnih“, do trasernih, zapaljivih, probojnih, karakterišu stalna konstrukciona i tehnološka usavršavanja, ali u granicama u kojima se ostvaruje tzv. poklapanje putanja. To znači da nišan sa podeljcima 3, 4, 5… obezbeđuje tačnost gađanja na 300, 400, 500… metara, svim zrnima osim podzvučnim. Čaura dužine 39 mm pokazala se kao pogodna osnova za proizvodnju i lovačke municije.
O. D.
