Pukovnikov nedosanjani san

Želeći da još jednom isprobamo sopstvene mogućnosti, ali i da se „iz prve ruke“ uverimo kako je i zašto fabrika iz Austrije uspela ono što prethodnici nisu – „stavili smo u ring“ domaći Z10 i Glock 20 iz četvrte generacije, koristeći PPU municiju s zrnima FPJ i JHP mase 170, 180 i 190 grejna

Uoči svakog testiranja kratkocevnih „teškaša“, s određenom dozom rezerve se pripremamo da na vatrenoj liniji proverimo sopstvene limite. Iako postoje pravi „monstrumi“ od metaka (poput .460 i .500 S&W Magnum, .454 Casull, 50 Action Express…), još uvek oprezno ispaljujemo svaki hitac viših polaznih brzina i ostalih propratnih efekata. Razlog je u lošem iskustvu s ranijim modelima oružja, koji su ostavili negativan utisak prilikom testova.

Stručna analiza sa terena

Primetili ste da smo do sada u „Kalibru“ retko tretirali pištolje u kalibru 10 mm Auto, zato što ih ovde i nema naročito mnogo (osim domaćeg Z10), a prevladavao je i stav da će vremenom taj metak lagano prekriti veo zaborava. Nasuprot očekivanjima, ipak je opstao do danas i iznova nalazi poklonike. Da bismo pojasnili razloge nastanka ovog kalibra, potrebno je imaginarno se vratiti u takozvani realni ambijent pre više od tri decenije.

Ranih osamdesetih godina u Sjedinjenim Američkim Državama suvereno su vladali DA revolveri kalibra .38/.357, kao i tamošnja ikona među pištoljima „Colt“ 1911 .45 ACP. Polako su na scenu stupale i „čudesne devetke“, a jedan od najvećih autoriteta u toj oblasti Džef Kuper je plasirao ideju kako bi se u jednom rešenju moglo sublimirati više proverenih svojstava. Iako je bio tvrdokorni zaljubljenik u „četrdeset peticu“ – on je visoko cenio kvalitete noviteta u vidu čehoslovačke „Zbrojovke“ Model 75, iako je kalibar 9×19 mm smatrao preslabim. Sa druge strane, „Pukovnik“ je analizirao mnoštvo podataka iz vatrenih obračuna policije s kriminalcima i došao do zaključka da se kao optimalan izbor efikasnog metka nametnuo .38 Special +P. Manje je poznato da su brojni američki predstavnici zakona bili nezadovoljni karakteristikama oficijalno dodeljenog oružja i municije, naročito kada bi protivnici bili zaklonjeni ili opremljeni zaštitnim prslucima. Revolverska municija .38 Special s oblim olovnim zrnom tipa LRN, kao i pištoljska .45 ACP, imale su male polazne brzine i samim tim limitiranu probojnost. Sa druge strane, potentniji .357 Magnum se odlikovao prejakim trzajem i u datom momentu se tražilo neko optimalno rešenje. Što se tiče karakteristika oružja koje bi ispaljivalo novi metak, iskristalisala se ideja da će na sve zahteve odgovoriti poluautomatski pištolj gabarita 1911, izrađen potpuno od čelika, po mogućnosti SA/DA okidanja. Firma „Dornaus and Dixon“ je uskoro razvila pištolj nazvan Bren Ten, koji je bio nalik uvećanom ČZ75, a imao je zapaženu ulogu kao oružje detektiva Soni Kroketa iz tada popularne serije „Poroci Majamija“.

Preteška opcija

Jedan drugi događaj vezan upravo za Majami je otvorio mogućnost „službene upotrebe“ metka 10 mm Auto. Poznati ulični obračun FBI agenata s razbojnicima 1986. godine šokirao je Ameriku, da bi se posle postavilo pitanje adekvatne opremljenosti predstavnika zakona – isforsirano je nametnut kompromis da se kao novo naoružanje agenata Biroa usvoji „Smith&Wesson“ Model 1076 u kalibru 10×25 mm. Novi pištolj je na fotografijama izgledao zaista izvanredno, kao da su u jednom modelu objedinjeni svi postojeći kvaliteti poput vrhunskog nerđajućeg čelika, duge cevi i nišanske linije, okidača dvostruke akcije, podesivih nišana, vizuelno dopadljive siluete i dobro plasiranih komandi. Osim toga, primenjeni metak je delovao „autoritativno“, naročito usled duge čaure i zrna zaravnjenog vrha. Delovalo je kako se u oružarstvu pojavilo nešto izuzetno perspektivno, odnosno da se otvorilo sasvim novo poglavlje.

Ubrzo su na videlo izbili nedostaci, počev od periodičnih oštećenja pištolja „na zaduženju“ kod FBI agenata, pa sve do suočavanja s činjenicom da srazmerno mali broj korisnika može s uspehom da iskontroliše trzaj nakon opaljenja i pripremi se u kraćem vremenskom roku da precizno plasira naredni hitac. Izjalovila se i osnovna Kuperova ideja da se dobije pištolj koji može da uputi zrno mase 200 grejna polaznom brzinom od 1.200 stopa u sekundi, jer je korisnik pre i posle toga morao da tegli čitavih kilogram i po (kolika je masa napunjenog pištolja Model 1076). Ni varijacija nazvana Model 1026 se nije bolje pokazala, kao ni konkurentski „Colt Delta Elite“, „Star Megastar“, „Bren Ten“, te naš kragujevački Z10 iz ranih devedesetih.

Početni optimizam

Brzo je prerastao u skepsu, snažnu „desetku“ je zamenio redukovani metak istog dijametra zrna .40 S&W, a delovalo je kako će vremenom svi proizvođači odustati od pištolja u kalibru 10 mm Auto. Međutim, austrijski „Glok“ ne bi bio najuspešnija fabrika planetarnog ranga kada ne bi s uspehom prihvatila izazov na kom su mnogi „polomili zube“. Kada se 1991. godine pojavio njihov Model 20, mnogi verzirani stručnjaci su sumnjičavo vrteli glavom, smatrajući kako će se polimerski ram izboriti s snažnom municijom. Suprotno očekivanjima, upravo se on pokazao kao najbolja konstrukcija u tom kalibru i opstao je (doduše, u limitiranoj upotrebi) već četvrt veka. U skladu s svojim renomeom, jednako pouzdano funkcioniše i s punjenjima pune snage, ali i s redukovanim „FBI lite“ laboracijama, što je pohvalno samo za sebe. Kako je razvojni tim s dužnom pažnjom vodio računa o svim detaljima, sistem višestruke povratne opruge apsorbuje određeni deo prenete energije, kao i dobro uklopljen sklop masivne navlake i zabravljujuće površine.

Želeći da još jednom isprobamo sopstvene mogućnosti, ali i da se „iz prve ruke“ uverimo kako je i zašto fabrika iz Austrije uspela ono što prethodnici nisu – „stavili smo u ring“ domaći Z10 i „Glock“ 20 iz četvrte generacije, koristeći PPU municiju s zrnima FPJ i JHP mase 170, 180 i 190 grejna. „Zastavin“ pištolj nam je dobro poznat od samog nastanka, kao i njegovo svojstvo da posle većee količine ispaljene municije pojedini primerci imaju problema s pouzdanošću i funkcijom pojedinih delova. Istini za volju, ni mnogo skuplji modeli iz fabrika većeg renomea se nisu proslavili u istim uslovima, jer je municija 10 mm Auto vrlo zahtevno „pogonsko gorivo“.

Ono što se od prvog dana nametalo kao nedostatak Z10 je ergonomija, jer ne baš najsrećnije odabran ugao rukohvata i loše profilisane korice otežavaju stabilan prihvat oružja. Sa druge strane, iako je Glock 20 poprilično gabaritan komad pištolja – čak i strelci vrlo sitnih šaka i tankih prstiju mogu dvoručnim hvatom da zauzmu dovoljno dobar stav za gađanje. Interesantno, cev je na ovom modelu izrađena klasičnim žljebljenjem, a ne poligonalno kao što je uobišajeno. Na prvi pogled, ona deluje robusnije od ostalih u ovom kalibru, a i ostatak konstrukcije odiše snagom i čvrstinom. Kapacitet okvira od 15 metaka uliva samopouzdanje korisniku, iako je za rešavanje bilo koje problematične situacije dovoljno tek par njih, a znajući balistička svojstva 10 mm Auto – neretko je i jedan jedini „overkill“.

Test sve govori…

Kako je u opitnom tunelu plafon prilično nizak, očekivali smo zastrašujući akustički efekat već nakon prvih opaljenih hitaca. Međutim, učesnici testa su bili saglasni da je opaljenje metka 10 mm Auto iz Modela 20 je „prava pesma“ u poređenju s (recimo) municijom .357 SIG iz Gloka 32 prilikom jednog od naših ranijih testova. Interesantno, ukupan balans pištolja se dosta menja kada je okvir napunjen svim mecima, pa je težište pozicionirano baš u najsnažnijoj otpornoj tački šake strelca i oružje se bez problema održava u nišanskoj liniji. Laboracija s zrnom FPJ mase 11 grama je zabeležila početnu brzinu od gotovo 350 metara u sekundi, a grupa pogodaka na meti udaljenoj 20 metara je bila tek nešto veća od 60 mm, što je u rangu takmičarskog oružja. Posebno ističemo da je 9 od 15 metaka u prvoj seriji praktično proširilo jednu rupu promera 25×30 mm, a takvo „štampanje“ pogodaka je vrlo teško ostvariti bilo kojom kombinacijom metka i poluautomatskog pištolja.

Dok je iskusni oružar ispaljivao prve serije metaka, posmatrajući proces sa strane smo primetili i jednu karakteristiku Gloka u ovom kalibru. Naime, vertikalni otklon pištolja nakon opaljenja je primetan i ako se pogledom fokusiramo na prednji deo oružja u tom ciklusu – jasno se može videti odloženo povratno kretanje navlake nakon što zrno napusti cev, a prednji deo pištolja reaktivno „odskoči“. Naravno, prilikom upotrebe ovakvog oružja možete zaboraviti na „polivanje“ mete serijom hitaca, „dublove“ i sve ostale akrobacije na koje smo navikli koristeći najčešće pištolje kalibra 9 mm Para.
Međutim, strelci srednje i starije generacije su u na našim prostorima stasavali uz popularni „tetejac“ i stoga će im biti lakše da se naviknu na tipično odvajanje svakog pojedinačnog opaljenja. Kada već pominjemo našu nekadašnju „nacionalnu klasu“ M57 i metak 7,62 TT, bitno je naglasiti kako 10 mm Auto ima identičnu dužinu čaure i deluje vrlo dopadljivo čak i dok ga „premećete“ po prstima puneći okvir. Neretko se setimo nekoliko metaka kalibra 9 mm i dužine čaure upravo 25 mm, žaleći što nisu opstali jer nam često nedostaje neka municija tih i takvih karakteristika.

Odlična kombinacija

Nije sporno kako poređenje „Gloka“ Model 20 i „Zastave“ Z10 u krajnjoj meri i nije pravedno, u smislu potencijala austrijskog proizvođača. Iako su razvojno koncipirani u isto vreme, kragujevački pištolj je već u početnoj fazi našeg testiranja još jednom iskazao karakteristični nedostatak deformacije osovine povratne opruge nakon nekoliko serija ispaljene municije. To može da se kvalifikuje kao izdvojeni incident, jer je (primera radi) „Colt Delta Elite“ imao neuporedivo ozbiljnija oštećenja u vidu odlamanja delova površina za bravljenje u navlaci. Iz predostrožnosti smo nastavili test koristeći samo „Glock“ i svi učesnici testa su bili impresionirani kako je ovaj „plastikaner“ udoban za rukovanje i pored činjenice da se koristi vrlo snažna municija.
Amerikanci imaju prilično drugačije propise u odnosu na nas, pa je kod njih lov kratkocevnim oružjem popularan i bili smo u prilici da se uverimo kako su večti strelci upravo kalibrom 10 mm Auto i pištoljem Glock 20 uspevali da odstrele krupne životinje, najčešće jednim pogotkom s daljine od nekoliko desetina metara i nakon prikradanja. Spoljna balistika metka omogućava plasiranje vrlo preciznih hitaca i preko daljina od 50 metara, što je moguće ostvariti jedino još i revolverima u Magnum kalibrima, a ispaljeno zrno na toj distanci zadržava dovoljno energije u lovne svrhe.
Generalno uzevši, ovo je izvanredna kombinacija oružje-metak za određene namene. Naravno, nije prikladna za korisnike slabije fizičke konstitucije, početnike, IPSC i slične sportske discipline, kao ni za službeno oružje pripadnika bezbedonosnih službi. Ali, strelac koji voli da u rukama ima moćnu „spravu“ i osećaj moći – teško će odoleti da makar i ne isproba ovaj pištolj zaista velikog potencijala.

tekst i foto: Milan MILANOVIĆ