Vođeni snajperski pogodak

Vođena municija nije potpuno nov pojam. Još šezdesetih godina prošlog veka, pojavile su se prve rakete lansirane iz tenkovskih topova, američke Shillelagh i francuske Acra. Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, Sovjeti su izbacili nekoliko raketa, takođe lansiranih iz tenkovskih topova 125 mm (Kobra, Svir, Refleks), a tu su i Izraelci sa municijom Lahat. Postojala je i vođena artiljerijska municija, američka Copperhead i Excalibur, francusko – švedska Bonus i ruska Krasnopolj, za haubice kalibra 155 i 152 mm.

Rasturanje pogodaka bez i sa korekcijom: jasno se vidi da bi korekcija mogla da „pomeri“ mesto pogotka i za 2 m. Verovatno je reč o većim daljinama, oko 2-3 km

Ova poslednja sredstva bez sopstvenog pogona, iako ne deluje tako, predstavljaju izuzetna dostignuća inženjerstva, jer se ispaljuju kao i klasična artiljerijska municija sa velikim ubrzanjima unutar cevi oruđa (što može da ima pogubne efekte po elektroniku unutar vođenog projektila). Sem toga, sistem za navođenje mora da bude dovoljno kompaktan, kako bi ostao prostor za bojevu glavu, a cena da bude prihvatljiva, što sve komplikuje njihov razvoj. Vremenom, došlo je do neminovne minijaturizacije, pa se pojavila i vođena municija za brodske topove 76 mm tipa Dart, a osamdesetih godina 20. veka, postojao je i projekat navođene municije kalibra 40 mm. Konačno, danas se intenzivno razvija navođena potkalibarna municija za topove borbenih vozila kalibra 40 mm tipa KLAM, takođe za upotrebu protiv letilica.
Streljačka municija je ostala po strani, a najpribližnija, koja je do danas razvijena ili uvedena u upotrebu je programabilna municija za bacače granata 40, 25 i čak 20 mm. Mislilo se da je minijaturizacija odradila svoje i da se došlo do nekog vrhunca u tehnologiji. Međutim, pokazalo se da su granice minijaturizacije još dalje ili samo izgleda tako, na prvi pogled…

Princip obeležavanja

Američka agencija DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency – agencija za istraživanje naprednih projekata iz oblasti odbrane), uložila je 22 miliona dolara u razvoj metka sa korektibilnom putanjom. Naziv projekta je EXACTO (Extreme Accuracy Tasked Ordnance – municija ekstremne preciznosti), a izvođači su gigant „Lockheed Martin“ i „Teledyne“. Suština je dobijanje projektila koji nije podložan meteorološkim uticajima i eventualno, nešto manjoj preciznosti oružja ili municije, čime bi se obezbedila velika preciznost i na većim dometima. Realno, municija 12,7 mm Browning, iako poseduje energetski potencijal za gađanje na velikim daljinama, ima i problem postizanja preciznosti. Teške snajperske puške, obično se karakterišu kao oružja za dejstvo protiv lako oklopljenih vozila, radara, komunikacione opreme i drugih vrednih ciljeva. Uglavnom, to nisu oružja pogodna za dejstvo po ljudstvu, s obzirom da su manji ciljevi. Npr. jednometna Barret M99, postavila je svetski rekord u preciznosti 2001, sa grupom od pet hitaca unutar kruga od 104 mm na 914 m (1.000 jardi), što praktično predstavlja 0,4 MOA, a OM50 Nemesis čak 0,25 MOA. Rekordni hitac u borbi je ostvaren u Avganistanu, gde je sa MacMillan Tac-50 pogođen taliban na neverovatnih 2.430 m.
Međutim, ovo su samo ekstremni primeri… Daleko od toga da su puške u kalibru 12,7 mm potpuno pouzdane, da u svim uslovima i u rukama različitih strelaca mogu da se koriste za „lov na ljude“. Naravno, postoji mogućnost korišćenja kalibra .338 Lapua Magnum, ali je univerzalnost i efikasnost na cilju (mogućnost nošenja eksplozivnog ili zapaljivog punjenja), apsolutno na strani kalibra 12,7 mm. Sem toga, efikasni domet 12,7 mm je ograničen preciznošću. To znači, kada bi se taj problem rešio, takve puške bi mogle da pouzdano pogađaju i mete tipa vojnika na daljinama, koje su praktično dvostruko ili trostruko veće u odnosu na postojeće. Tu „uskače“ korekcija putanje.

sl.4

Principijelna šema projektila sa korekcijom putanje: 1 – laserski senzori, 2 – aerodinamičke površine, flapsovi i 3 – krilca za stabilizaciju

Većina postojećih vođenih raketa i projektila koristi neki od laserskih sistema navođenja: poluaktivno lasersko samonavođenje ili navođenje po laserskom snopu. Prvi metod podrazumeva da operater obeležava cilj laserom, a projektil sopstvenim senzorom u prednjem delu detektuje lasersku tačku i navodi se na nju. Drugi metod podrazumeva da operater drži laserom obeležen cilj, a projektil u zadnjem delu ima senzor koji se koristi za dovođenje unutar laserskog snopa. Pokazalo se da oba načina navođenja, odnosno samonavođenja, obezbeđuju relativno dobar kompromis između kompaktnosti, niske cene i preciznosti. Iz tog razloga, ne treba da čudi što je upravo laserski sistem, tačnije poluaktivno lasersko samonavođenje – odabrano u jednoj od mogućih studija u okviru programa EXACTO. (Rukovodilac ovog projekta je Rolin F. Barrett mlađi).
Projektil u prednjem delu, iza oživala ima tri senzora laserskog ozračenja, raspoređenih pod uglom 120o. Osnovni princip je poluaktivno lasersko samonavođenje, gde se zračenje iz svakog senzora usmerava na fotoćeliju unutar projektila i meri se intenzitet od cilja odbijenih laserskih zraka. Električni signali se obrađuju u čipu, odakle se prenose na aerodinamičke površine – flapsove, ugrađene bliže zadnjem kraju projektila. Električna energija za funkcionisanje senzora, elektronike i flapsova, dobija se iz minijaturne litijum – polimer baterije. Za sada je u igri stabilizacija obrtanjem i krilcima. Ukoliko „prođe“ ova varijanta, nije realno da se projektil stabilizuje obrtanjem, tako da je potrebna glatka cev. To znači da će biti nemoguće ispaljivati iz iste cevi i klasičnu i ovu municiju sa korekcijom putanje, što bi moglo da se okarakteriše kao nedostatak.
Drugi nedostatak, uslovno rečeno, predstavlja potrebu da se cilj obeležava ili ozračuje laserskim zrakom. Međutim, uz snajperistu, pogotovo opremljenog teškom puškom u kalibru 12,7 mm ide i spoter, odnosno osmatrač, koji pored osnovne uloge bez većeg opterećenja može da obeležava cilj zasebnim laserskim obeleživačem. Ovi uređaji su vremenom postali vrlo kompaktni.

Primer minijaturizacije – ovaj uređaj za inercijalnu navigaciju ima masu 7 g i trpi opterećenje od 1.000 g

Kao i kod drugih projekata, koji su prethodili EXACTO, osnovni motiv je povećanje preciznosti. Time ne samo da se omogućava povećanje daljine gađanja, koja prema rečima konstruktora, u slučaju municije EXACTO može da se sa nekih 1 km poveća na 3 km, već se tim povećava i bezbednost snajperiste i osmatrača. Ukoliko ako je bilo teško zamisliti da budu uhvaćeni i uočeni sa daljine od recimo 1 km, sa 3 km je to praktično nemoguće. Sem toga, u velikoj meri mogle bi se povećati mogućnosti gađanja pokretnih ciljeva. Ova tehnologija i te kako može da se iskoristi i za druga sredstva, npr. novu generaciju hiperbrzih protivoklopnih raketa, na kojima se do kraja Hladnog rata intenzivno radilo ili obezbeđenje povećane preciznosti za projektile namenjene za gađanje malih i brzih ciljeva, kao što su avioni ili rakete.
Jedan od ranijih pokušaja američkog ratnog vazduhoplovstva da razvije municiju sa navođenjem, odnosno korekcijom putanje je BLAM (Barrel-Launched Adaptive Munition – cevna navođena municija). Cilj projekta je bilo postizanje povećane verovatnoće pogađanja ciljeva u vazduhu (aviona i raketa) korišćenjem laserski navođene municije kalibra 37 mm. Princip manevrisanja zasnivao se na zakretanju vrha projektila oko zgloba, korišćenjem piezoelektričnih servopokretača. Projekat je trajao od 1995 – 97. Usledio je projekat REAM (Range-Extended Adaptive Munition – navođena municija povećanog dometa), koji je podrazumevao kalibar 12,7 mm i trajao je od 1998 – 99. Od 2001-03, radilo se na projektu SCREAM (Shipborne-Countermeasure Range-Extended Adaptive Munition – brodska odbrambena navođena municija povećanog dometa), za odbranu brodova od protivbrodskih raketa. Postalo je jasno da rascepkano i ne baš najbolje finansiranje neće dati rezultate i po svemu sudeći, program EXACTO predstavlja prekretnicu u ovom pogledu.

S. BALOŠ

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još