Slovensko bratstvo

Bila mi je čast i zadovoljstvo da ih ugostim. Otac koji je takođe strastveni lovac i ribolovac, bio je poslovno zauzet, pa smo njegov dolazak ostavili za jesen. Najviše sam brinuo zbog promenljivog vremena. Ipak imali smo sedam dana za druženje, obilaske i lovove…

Moja prva saznanja vezana za Rusiju bila su, naravno, oko lova i vozila. Nova „lada“ s početka osamdesetih godina 20. veka bila je nešto novo i veliko. Slušajući širom otvorenih očiju lovačke priče, znao sam da svi oko mene imaju domaće ili rusko oružje. Deda dve ruske položare, otac jednu, lovci iz grupe, čika Paja „ižovku“, Majstor Slaviša „tozovku“. Pamtim kao juče dan s početka devedesetih kada smo otac i ja išli da kupimo bokericu IŽ, u tadašnji „Univerzal“ preko puta čuvene Banije. Bilo je i ruske municije, ali retko.

Sa osnovnom školom, uz engleski učio se i ruski jezik. Bio je to kraj osamdesetih, a meni je to tako lako išlo od ruke da sam još kao osnovac uviđao sličnosti ruskog i srpskog jezika. Bila je tu i divna učiteljica Bisenija Stokić iz OŠ „Olga Petrov“, koja je kao rođena beogradjanka pričala uvek lepo o Rusima, Rusiji i ruskim vojnicima. Uporedo, krajem osamdesetih, kreće i neviđena anti-ruska histerija, kroz loše izrežirane američke filmove gde su negativci bili samo Rusi. U dubini duše znao sam da tu nešto ne štima, a vreme je samo pokazalo da sam bio u pravu.

Početak saradnje i druženja

Kroz srednju školu, pratio nas je ruski jezik. Išao je lako. Do ruke su mi ponekad dolazile ruske knjige i časopisi u lovu. Naš veliki Bojović pisao je neverovatne tekstove o lovovima u Sibiru i ruskim lovcima iz tajge, koje sam čitao uzastopno, ni sam ne znam koliko. Priznajem, maštao sam i maštao o tome kakva li je i kolika ta Rusija, kakav li je lov tamo. Potajno se nadajući da ću jednog dana zakoračiti u taj beskraj. Bilo je i po koja reportaža u našim starijim časopisima, ali su bile retke. Ne treba reći da sam ih znao skoro napamet. Sa Internetom dolazi i do novih mogućnosti, pa se sve o lovu u Rusiji čitalo i prelistavalo. Sve do leta 2009. godine.

Naš, na žalost pokojni, veliki čovek, lovac i vinar, Milun Radenković organizovao je posetu Beogradu i Srbiji, predsednika lovačkog saveza Rusije Eduarda Benderevskog. Bila mi je čast upoznati takvog čoveka. Nije bilo puno vremena oko razgovora, ali tada je Milun u pozdravnom govoru ustao i rekao da je dobro da se mladi srpski i ruski lovci upoznaju i druže i razmenjuju lovove. Prvi predloženi lovci bili su Veljko Vlahović i ja. Iako je Veljko imao veliku želju, nauka i obaveze su ga odvukle od Rusije, a moj prvi odlazak nije bio bratska razmena već klasičan komercijalni lov.

Ostvaren dečački san

Ipak, priliku nisam želeo da propustim, pa sam pre skoro decenije ostvario svoj dečački san i lovio u Sibiru. Kasnije, nizale su se prilike i kontakti, pa sam stigao i do Zapadnog Sibira, Urala, pa sve do Volge. Loveći tim predelima, upoznavao sam ljude, običaje, istoriju i mnogo toga zanimljivog. Nije istorija uvek kako su nas učili u pojedinim segmentima. Kao kada krenu sa „braćom iz Republike srpske“. Pa nismo mi braća, već jedan narod. Tako i sa Rusima. Diskutabilno je da li smo jedan narod ili potičemo od istih predaka, ali je sigurno da smo braća. Slovenska, pravoslavna vrlo bliska braća. Bližih po veri, jeziku i navikama jednostavno nema. I jako sam želeo da lovce iz Rusije ugostim u Srbiji.

Prvi lovci koji su iz Rusije dolazili u goste kao drugari bili su iz Kurganske oblasti. Oduševljeni Srbijom, dočekom i svime. Družimo se i danas. Tehnika je napredovala, pa je komunikacija svakodnevna. Ono što sam tada video kod Rusa, bila je neviđena disciplina u lovu i skromnost. Izdvojiću samo jedan podatak, lovili smo u vrhunskom fazanskom lovištu u okolini Plandišta, gde je fazana bilo u izobilju. Plus banatska koševa, leteli su u svim pravcima. Rusi su brzo završili lov jer su imali vrhunsko pucačko umeće. Ipak, posle po dva petla, želeli su da prekinu lov i da uživaju u šetnji. – Mi smo odstrelili po dva mužjaka i to je to, dosta je za nas.

– Ma pucajte braćo, prešli ste tolike hiljade kilometara, a vi ne bi da pucate. – Jedva sam ih nagovorio da love dalje. Zaista nisu hteli. Bili su zadovoljni i sa minimumom. Rastali smo se sa setom, puni utisaka. Lov u Srbiji ostao im je u pamćenju. Ipak, retko dolaze u Srbiju, zbog porodičnih i drugih poslovnih obaveza.

Želeći da ugostim još kolega iz Rusije, dogovor o lovovima u Srbiji napravio sam još prošlog leta sa prijateljima sa Volge – Sergejom i Denisom Šapošnjikovim. Oni su iz Balakova, mesta blizu granice sa Kazahstanom, u Saratovskoj oblasti. Mladi su i vrlo strastveni lovci i ribolovci. Imaju svoje lovište na obalama Volge o kome sam pisao u novembarskom broju.

Disciplinovani lovci

Bila mi je čast i zadovoljstvo da ih ugostim. Otac koji je takođe strastveni lovac i ribolovac, bio je poslovno zauzet, pa smo njegov dolazak ostavili za jesen. Najviše sam brinuo zbog promenljivog vremena. Ipak imali smo sedam dana za druženje, obilaske i lovove.

Vreme leti. Kao na traci. Stigli smo svuda, a opet mnogo toga nismo videli. Obilazili smo razna lovišta i kulturne znamenitosti. Po Banatu od Žitišta do Zrenjanina, oko Beograda, Obrenovca i Uba. Svuda mnogo toga. Fazanerije, gateri, otvorena lovišta, lovno-tehnički objekti. Rusima sve novo i zanimljivo. Njihovo lovište je odlično, ali treba im još malo sitnih detalja da ga dovedu do savršenstva i budu vrlo značajna lovna destinacija, sa vanserijskim sibirskim srndaćima. Kao poznavalac srneće divljači, nesebično im pomažem oko toga. I ovde je bilo edukacije i lova i svega. Sa ponosom smo bili na Ubu. Njihova fazanerija, restoran, jezero i lovačka kuća su reprezentativni. Brojnost divljači takođe. Drago mi je da je Ub skoro kao nekad. Ako ovako nastave biće i bolji sa brojnošću i kvalitetom srneće divljači.

Obrenovac je posebna priča. Neću preterati ako kažem da je ovo jedno od najbogatijih lovišta sa ove strane Save i Dunava. Sa preko 2.000 grla srneće divljači i vanserijskom populacijom divljih fazana, ali i zečeva, zaista je naše reprezentativno lovište u Srbiji. Kada smo krenuli putem kroz polja između Drena i Orašca ka Trstenici i Stublinama, ruski lovci su se samo gledali. Lep dan posle kiše ujutru mamio je sve napolje. Sergejev prvi komentar bio je – Kako to imate toliko mnogo srneće divljači? Gajimo, čuvamo i malo lovimo. Prosto. Slikao je veliki broj divljači. Ono što je specifično za dobro čuvano lovište kao Obrenovac je, da se divljač ne plaši vozila, pa je srnećoj nekada moguće prići i na manje od 50 metara, ako je kraj nekog seoskog puta! Rusi puni utisaka i slikaju i uživaju u bogatstvu divljači. Družili smo se i lovili u Posavo-Tamnavi. Nije im bitan ni trofej niti količina. Uživaju u prikradanju i pretrazi terena. Bitan im je trenutak, doživljaj i prilaz divljači. Sa oružjem su spretni i vrlo disciplinovani. Bezbednost pre svega. To je uvek na prvom mestu. Bio sam iskreno zadivljen kako se ponašaju. Kao i moja braća iz Sibira. Nisu toliko željni pucanja, iako su mladi. Posle toga otišli smo put Banata. Ravnica, otvoreni tereni za Ruse bili su nešto novo. I ovde su uživali, fotografisali i lovili.

Bilo je i anegdota. Jednu ćemo posebno izdvojiti. Stao sam da kupim vodu, a Sergej je izašao iz vozila i slikao crkvu u centru jednog lepog mesta u Banatu. U tome nailazi naš IMT traktor sa gromadom od čoveka unutra. Puna kabina, reklo bi se. A u njemu kosovski junak i oficir policije. Van radnog vremena je i pošao čovek da prska njivu. Ipak, nije mu bilo prijatno da ga stranac fotografiše. Izlazi iz traktora i kreće ka Sergeju sa strogim pitanjem – Zbog čega slikaš? U tome izlazim iz prodavnice i krećem ka njima, kaže Sergej – Ja sam turista, fotografišem.
– Odakle turista, pita čovek?
– Iz Rusije. Strogo, ali korektno lice iskusnog policajca raširi se u osmeh. – E Rus, pravi Rus?
– Sokole, moj je gost, dobacujem mu i srdačno se pozdravljam sa čovekom koga dobro poznajem.
– E otkud Rus? Pa ovde Rusa nije bilo još od 1945. sa generalov Žukovim, smeje se moj drugar. Ma nije jedan, nego dva. Zovem i Denisa, pozdravljamo našeg sagovornika, prozborismo po koju reč, srdačno se pozdravismo, pa nastavismo u lov. Kada sam seo u auto, rekoh u šali Sergeju – Pa gde od svih ljudi nađe da slikaš komandira policije? – Ma bio je korektan, sve u redu, reče on uz osmeh.

Susret sa šakalom

Lovili smo sa manje ili više uspeha. Rusi ne pucaju kad nisu sigurni. Jedino je Denisu malo smetala vremenska razlika, pa je sve teže ustajao u lov. Nije imao sreće sa šakalima koje je toliko želeo da vidi i ulovi. Poslednje popodne sa čeke je promašio krupnog šakala, koji se u momentu pucanja pomerio i otišao u trsku i u priču. Denis nije bio tužan. Sa osmehom mi je rekao – Ma ne brini, nisam ga nikada video, ipak ga videh iz bliza. Kao da sam ga ulovio.
Koliko su braća Rusi pažljivi prema svom domaćinu govori i ovaj podatak. Loveći sa njima na obalama Volge, posle uspešnog lova divljih svinja odrao sam lepo nazime mojim omiljenim nožem, radom našeg poznatog majstora Raleta Ilinčića. Posle dranja nazimeta, u jednom zamahu sam odsekao prilično lep komad drveta. Sergej je bio iznenađen, a iznenađenje je prešlo u oduševljenje kada sam mu taj nož od srca poklonio. Ovoga puta, mene je čekao poseban poklon. Ruse sam samo jednom pitao za jednog majstora, Ivana Nožinskog. Kakav je i kakvi su mu noževi? Jedan poseban model mi se baš svideo. Plenio je neobičnim dizajnom i lepotom. Ruski brat je čekao momenat i baš kada smo bili kod mene na porodičnom imanju u Obrenovcu, izvadi nož kao poklon. Baš onaj koji mi se najviše svideo. Gledajući ga sa oduševljenjem, nisam mogao da verujem kako je lep i neobičan. Zatim još jedan šok – Sergej vadi drugi nož i kaže ovo ti je od Denisa. Sjajan rad ruskog nožara Aleksandra Averina iz Nižnjeg Novgoroda. Klasičan derač. Njega sam probao, savršen rad. Lep balans, dobra oštrica. Onaj drugi iskren da budem stoji. Prosto mi žao da ga koristim. Ruskoj braći sam se naravno odužio raznim poklonima, a sasvim je sigurno da ćemo se u toku ove godine družiti barem još po jednom i u beskraju bratske Rusije i u našim srpskim lovištima.

Tekst i slike: mr Vladimir MIJAILOVIĆ