Buđenje instinkta
Тih pet dana mog života bili su jedni od najinspirativnijih momenata. Ne znam da li je išta što se streličarstva tiče imalo toliko uticaja na mene. Nije to samo priča o streličarstvu, samo o strasti. To je priča o životu, o snazi, o odluci…
U Petrovcu na Mlavi od 17. do 21. februara upriličen je seminar instinktivnog streličarstva, koji je održao živa ikona ovog vida streličarstva, gospodin Henri Bodnik iz Nemačke. S njim je bio i njegov menadžer prodaje Tim Bajar, mlad čovek koji prolazi školu uživo kako bi naučio sve što je potrebno, pre nego što bude radio u kancelariji. Pored četiri decenije provedene u ovom sportu i hobiju, protekle dve decenije postale su za gospodina Bodnika i posao.
Džentlmen velikog srca
Krajem januara kompanija „Bearpaw products & Bodnik bows“ proslavila je dve decenije poslovanja. Iako je gospodin Henri danas biznismen, koji iza sebe ima razgranat posao u streličarskoj industriji, s nekoliko pogona po celom svetu od Nemačke, Austrije Poljske, Rumunije, pa preko Kine do SAD, ostaje u stalnom kontaktu s krajnjim korisnicima lukova i strela. Svakog vikenda on nađe vremena da s novom grupom od deset polaznika podeli veštinu buđenja instinkta.
Protekle dve godine pisali smo o kompaniji „Bearpaw“ u dva navrata. Takođe, u tom periodu trajali su dogovori o dolasku ovog velikog streličara u Srbiju. Dvaput smo odlagali dolazak i održavanje kursa, budući da je naš gost toliko zauzet da jedva stiže sve da uklopi u svoj raspored. Samo prošle godine je održao 46 kurseva ovog tipa svuda po svetu. Srbija, kao i uvek kada se radi o pozitivnim stvarima, nije na mapi.
Ipak, želeći da proširi instinktivno streličarstvo, Bodnik je obećao da će doći i to je i učinio. Između sajma u Austriji i lova u Teksasu, jedan vikend između rezervisao je za nas. Uslovi pod kojima je održao kurs su posebna priča. Ovakvo zadovoljstvo naplaćuje se 250 evra po osobi, a rezerviše se najviše deset osoba, jer je obim posla sa svakim pojedincem prilično zahtevan. Kod nas je to izgledalo ovako. Kurs je bio besplatan, a direktno je učestvovalo 12 ljudi, plus još nekoliko zainteresovanih koji su dobili priliku da uče posmatrajući. Objasnio sam gospodinu Bodniku našu ekonomsku situaciju i stanje streličarstva, te je odlučio da nam vrati uslugu, jer smo o njemu pisali u našem magazinu, podelili kataloge njegove kompanije. Otuda i ovi posebni uslovi, čime je dokazao da strast koja ga pokreće nema granice.
Skup braće po oružju
Od momenta kada sam dobio poruku i potvrdu o dolasku, bio sam presrećan. Ipak, ubrzo počeli su problemi koji prate našu svakodnevnicu. Streličarski savez Srbije nema nikakvu finansijsku podlogu. Dakle, smeštaj, hrana i piće (jedino što je trebalo da obezbedimo za našeg gosta) postali su problem. Mete tj. fita lica, nekoliko 3D meta, osnovni alat, mesto za održavanje indor i outdor prostor, sve je bilo problem. I tu polako nastupa naše čuveno snalaženje. Razmišljajući o mestu gde bismo mogli da održimo seminar i imali uslove za rad, naišao sam na bezrezervnu podršku u klubu u Petrovcu i „lokomotivom“ za sport Srđanom Ilićem. Ako sam se ja potrudio oko dogovora, dolaska i prevoza našeg gosta, Srđan je rešio sve ostalo. Prostor, mete, restoran, hrana, piće i stojedna vrlo bitna sitnica. Zbog prirode mog posla, fizički nisam mogao da prisustvujem pripremama, ali sam zato imao Srđana i kurs je mogao da počne.
U petak popodne 17. februara dočekao sam naše goste na aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu. Poznata lica preko facebooka pojavila su se ispred mene. Čudan je osećaj kada lično upoznate živu legendu ovog sporta, on je za nas skoro kao Đoković u tenisu. Posle dobrodošlice i kratkog razgovora, krenuli smo put Petrovca. Tamo nas je sačekao Srđan i uputio u rezervisani motel i restoran „Zlatna Košuta“. Odlična organizacija dovela nas je do restorana, gde smo dočekali naše goste sa solju i pogačom, kako dolikuje dobrom domaćinu. Razgovor je odmah potekao u smeru koji nas najviše zanima, te smo utanačili sve detalje, termine za obroke, prevoz do raznih lokacija… Odličan ručak nas je okrepio nas, te smo odmah obišli lokacije, gde ćemo provesti dva naredna dana.
Gospodin Henri proverio je svrsishodnost lokacija, sve je pasovalo. Uveče su polako počeli da pristižu streličari, moji prijatelji i braća po oružju, a ostali su najavili dolazak rano ujutro narednog dana. Prijatna atmosfera i temperament našeg gosta su učinili da veče pred kurs bude nezaboravno. Do dugo u noć ostao sam sa gospodinom Henrijem u restoranu. Bio je to razgovor decenije, za mene kao streličara, majstora koji pravi lukove i novinara. Riznica znanja i saveta koju sam dobio, takoreći na poklon, ostavili su me bez reči. Posle toliko godina u streličarstvu, lepo je videti da čovek nešto zna, ali isto tako zapanjujuće je osetiti koliko, u stvari, ne zna. Nikada, dosad, nisam imao priliku da ovako otvoreno pričam sa ekspertom iz ove oblasti i pomalo mi je bilo i neprijatno da stalno nešto zapitkujem. Međutim, nisam ja bio taj koji ne ume da stane, nego je i gospodin Henri s toliko strasti pričao o streličarstvu da nisam mogao da pohvatam toliko iskustvo. Da vas ne lažem, bio sam i pomalo sebičan i srećan što imam takvu priliku da je iskoristim za sebe. Uz dobru rakiju, meze i istu strast koju delimo, ovo je za mene bio dolazak na cilj posle višegodišnjeg maratona.
Oduševljen radovima i entuzijazmom
Jutro 18. februara, dolazak ostalih učesnika i uvodna reč posle doručka protekli su u atmosferi nabijenoj iščekivanjem da, konačno, otkrijemo taj sveti gral. Tehniku i način kako probuditi usnuli instinkt. Odlazak na stadion u Petrovcu i postavljanje meta. Kao pravi mađioničar, Henri Bodnik u početku nije pokazivao ništa grandiozno. Samo je držao svoje beleške i pustio nas da ispucamo po tri strele sa 5, 10, 15, 20, 30, 40 i 50 metara. Bez ikakvog saveta i korekcije. Radite onako kako znate, rekao nam je. Posle dva sata smo ušli u prostoriju. Kafa i osveženje, a onda je počelo da izlazi na videlo s kim mi, u stvari, imamo posla. Svako od nas dobio je ekspertski izveštaj o tome koliko ne znamo da koristimo luk i strelu. Beleškama je obeležio krucijalne i one manje greške. Način, kojim redom i kako se ispravljaju i lično pokazao svakom pojedinačno. Pored sveg našeg razočaranja, na vrlo komičan način dobili smo uputstva kako dalje.
Posle ručka prešli smo na teoriju. Pored male sale u osnovnoj školi smo dobili i prostor gde smo iskoristili priliku da organizujemo malu izložbu naših proizvoda, gde sam s prijateljima izložio svoje lukove. Henri je bio iznenađen entuzijazmom i pomno pregledao naše radove. Svakom od nas je iskreno rekao šta misli i bio prijatno iznenađen diverzitetom i kvalitetom lukova i opreme koju je video. Bili su tu i reinkarnisani Srpski luk majstora Miška Rovčanina, kožni tobolci, rukavice, štitnici majstora Dejana Stojanovića, kao i lukovi Denisa Balanovića, Jovana Bjelanovića i moji. U nekoliko minuta dobili smo domaći zadatak za narednih nekoliko meseci, ali i bili osokoljeni iskrenim ekspertskim mišljenjem o našem radu, koji se pokazao kao odličan. Na dobrom ste putu momci, bio je zaključak gospodina Bodnika.
Čist osećaj i instinct
Naredna tri sata bili su otkrovenje. Bez trunke pauze, uz štampani materijal, pratili smo teorijski deo o tehnici, biološkoj i neurolškoj strani instinkta, medicinskim aspektima i specifičnom pristupu Henrija Bodnika, koji je razvio i unapredio u poslednje četiri decenije svog neverovatnog iskustva. Neopisiva strast čoveka u 53. godini života ostavila nas je zatečenim. Nije prošlo mnogo, već smo bili u sali i radili praktične vežbe fokusiranja uma, vizuelnog i emotivnog aspekta podsvesnog i svesnog razmišljanja. Bez luka, sa strelom, s lukom. A zatim je počelo i praktično odapinjanje strela. Bez obraćanja pažnje na preciznost, prvo stav i otpuštanje, a najvažnije od svega upotreba leđne grupe misića. Tzv. back tension. Sa svakim od nas ponovo i ponovo, ispravljao je naše loše izgrađene navike i naterao nas da izgubimo iz vida strelu, luk i bilo kakav nišan. Samo čisti osećaj i instinkt. Radili smo bez pauze do večere. Nikome pauza nije ni bila potrebna.
Večera je protekla u tišini, pomalo zamišljeni o svemu naučenom i pod utiskom svako je vodio borbu u sebi. Instinkt je prodrman, počeo je da se budi. Posle večere nismo stali, Henri je doneo svoj novi proizvod, elekronsku vagu i spajn tester za strele. Mikro precizno, vrlo brzo očitao je koliko su nam strele dobro usklađene s lukovima. Koliko je vrh dobro postavljen u odnosu na težište strele. Softver odmah na ekranu nudi i rešenje, koje je kompromis svih parametara. Dobili smo i dragocene podatke o našim karakteristikama tj. tačnoj dužini natega, podatke za lukove, tetive i broj niti u njoj, procentualni predlog za lakši i teži vrh, kojim moramo balansirati strele. Dobili na licu mesta servis, nove tetive, self plates za police i druge sitnice i opet sve potpuno besplatno. Svakom je ovo upisano u tabeli jednog od obrazaca štampanog materijala, te se time možemo koristiti za buduće nedoumice. Bila je skoro ponoć, kada smo opet nakon izvrsne hrane i pića otišli na spavanje puni utisaka.
Vrhunski precizan
Naredni dan, 19. februar, opet je počeo odličnom hranom, bogatim doručkom. Krenuli smo ponovo s treningom tehnike. U sali smo se smenjivali pod budnim okom Henrija i Tima i popravljali svoj stav. Čitavo pre podne bila je priprema za treći stub treninga, koji smo planirali da realizujemo u Gornjačkoj klisuri, podno manastira Gornjak. Za dvadesetak minuta smo se našli na parkingu iznad manastira Gornjak. Hladan planinski vazduh i Gornjačka klisura su predivan ambijent. Mlava je neočekivano čista i lepa. Nema uobičajenog smeća od plastične ambalaže, samo tišina i čista priroda. Posetili smo ovu svetinju i čuli priču o podvizniku Gavrilu, posetili keliju gde je živeo i uzvišavao se k Bogu. Srđan je i taj deo ture odlično organizovao i angažovao prijatelja profesionalnog fotografa, koji je ovekovečio našu avanturu.
Postavili smo mete, koje su iz novosadskog kluba doneli naša dva prijatelja, ujedno i učesnika kursa. Životinje od penastih materijala koje služe za 3D takmičenja, simulacije lova. Na red je došao ispit naučenog. Treći stub treninga, gde se više ne vežba stav i mentalni pristup, već sve objedinjuje u cilju što preciznijeg plasiranja strele. Henri je prvi uzeo luk. Četiri mete postavljene na nepoznatim daljinama od 10 do 25-30 metara. Cilj, vitalna zona veličine teniske loptice. Jedna za drugom, njegove strele su pogađale sam centar. Ne, ne pišem ovo kao novinar željan senzacionalnih vesti, nego kao oduševljeni posmatrač. Posle promene pozicije i daljina, druga serija strela zabadala se tik uz prve. Dobili smo dokaz kako instinkt i podsvest mogu da rade savršeno. Neverovatno precizno.
Tada smo probali i mi. Da li je to početnička sreća ili ne, ali svi do jednog od nas počeli smo da plasiramo strele u mete. Ni blizu precizno kao naš instruktor, ali da sam nekada pomislio da ću tako moći da se unapredim za dva dana, nikad ne bih poverovao. Osećao sam svaki hitac, daljina nije bila bitna uopšte. „Ne ispaljujte strele ljudi, uživajte u svakom hicu i pokrijte mentalno svaku strelu“, rekao nam je Henri. Naredna dva sata bila su kruna našeg kursa, našeg uspeha i nagrada za višemesečni rad, pripremu i organizaciju ovog, za nas velikog događaja. Na momenat sam zastao, izdvojio se sa strane i posmatrao moje prijatelje lukare, streličare i braću po oružju. Kao mala deca predati potpuno svojoj strasti, ništa u tom momentu za njih nije postojalo, sem luka, strele i instinkta. Među njima jedan od najvećih streličara današnjice, uklopio se kao da smo tu zajedno oduvek. On s nama ili mi s njim, uopšte nije bitno…
Vredni sertifikat
Na žalost, vreme je brzo isticalo, mrak još uvek brzo pada. Ostalo je još sat vremena koje smo hteli da iskoristimo u cilju obilaska Gornjačke klisure i prelepe reke Mlave. Srđan nas je poveo u još jednu avanturu. Uz obalu reke, iza manastira Gornjak, nalazi se stara nemačka, nekada tajna vojna baza. Uklesana kroz planine, ima više od dva kilometra tunela, prostorija, spavaona, kuhinja, čak i podzemnu reku, koju niko nije mogao da zatruje, te je ljudstvo unutra moglo da ima veoma dugu autonomiju. Ušli smo na jedan kraj tunela, a izašli na drugi, kraj planine. Istorija je u ovom kraju, zaista, ispisala neverovatne priče.
Ceremonijalni završetak kursa organizovali smo posle večere. Posle još jednog specijaliteta naše nacionalne kuhinje, Henri je nakon moje uvodne reči, gde sam mu još jednom izrazio zahvalnost što je odvojio svoje dragoceno vreme i došao da nas nauči instinktivnom streličarstvu, podelio sertifikate o završenom kursu. Nije ovo diploma o položenom ispitu, već sertifikat koji simbolično potvrđuje da smo jednom u svojoj streličarskoj karijeri bili i družili se s legendom. Da smo, zaista, naučili nešto novo i dobili smernice kako dalje sami da se unapređujemo. Od sada je samo na nama koliko ćemo uspeti da probudimo instinkt i usavršimo veštinu, koju su naši preci imali vekovima iza nas.
Posle dodele sertifikata, organizovali smo tombolu. Luk koji sam nedavno dobio od Henrija u svrhu testiranja („Kalibar“ je pisao o tome u prethodnim brojevima), odlučio sam, zajedno s njim, da dodelimo jednom od učesnika kursa. Henri je u svom šeširu imao brojeve, čije su duplikate imali ostali učesnici. Na pamet mu je pala ideja da ne izvlači on lično broj, već samo da drži šešir, a da najmlađa osoba koja je bila s nama (Srđanova kćerka Ognjena, takođe, član SK „Knez Lazar“ iz Petrovca), izvuče dobitnika. Naš prijatelj Antal Kabač iz Temerina je bio srećne ruke i luk Mohican postao je njegovo vlasništvo.
Dar za velikog majstora
Na kraju, kao pravi domaćini, imali smo još jedno iznenađenje. Moj prijatelj Dejan Stojanović i njegova radionica „Knez Lazar“ pobrinuli su se za izradu pravog štita, na kome je u sredini stajao logo kompanije „Bearpaw“, a okolo njega, počev od prvog loga Srpskog streličarskog saveza redom simboli svih naših radionica i klubova, koji su učestvovali na kursu. Bio je ovo, zaista, emotivan trenutak za sve nas, a posebno Henrija, koji je to najmanje očekivao. Pored toga, od Dejanove radionice dobio je i komplet proizvoda od kože (rukavice, tabove, štitnike za ruke).
Rekao nam je da je bio malo skeptičan kako će sve proći, jer o streličarstvu u Srbiji nije čuo ništa. Ovo što je video, iznenadilo ga je u pozitivnom smislu i otvorilo nam nove prilike. Kao prva od njih je organizacija tzv. „Kill Tournament Serbia“, turnira 3D tipa, čiji je kompletan pokrovitelj kompanija gospodina Bodnika, s bogatim, za naše uslove vrlo velikim, nagradnim fondom za najbolje streličare. Takođe, pozvao nas je na isti takav turnir, koji već nekoliko godina organizuje u Rumuniji, a tradiciju ovog turnira odavno imaju Nemačka, Austrija, Mađarska… Zahvalio nam je od srca i obećao da će štit naći posebno mesto u njegovom domu, što je kasnije i potvrdio poslavši nam slike štita pored police s njegovim lukovima.
Vreme rastanka
Pozdravi i dogovori za sledeće viđenje, emocije i rastanak, na žalost, uvek su kraj svake lepe priče, pa tako i ove. Ipak, ostaju nam i nada i obećanje da ćemo se opet videti, kada organizujemo veliki turnir, ovog puta za mnogo više učesnika. „Kalibar“ i Streličarski savez će vas na vreme obavestiti o svemu.
Ostao je još jedan dan boravka našeg gosta, taj dan smo ja i Srđan, opet zahvaljujući njegovoj dobroj organizaciji, proveli kao domaćini i s našim gostima obišli Viminacijum, jedan od najvećih gradova starog Rima, termalne mlavske izvore, spa centar i saunu, uživali uz dobru nacionalnu kuhinju restorana „Zlatna Košuta“, druženje i odmor.
Utorak ujutro krenuli smo put Beograda na aerodrom, ali smo imali još jedan posao na umu. Obišli smo našu, zasad, jedinu prodavnicu streličarske opreme, koju drži naš dobar prijatelj Peđa Jelovac. „Strela Archery Shop“ je jedan od uvoznika i distributera opreme koju proizvodi „Bearpaw“, pa je poseta bila poslovnog karaktera. Veoma efikasno Henri, Tim i Peđa rešili su probleme koji su ga mučili oko uvoza i papirologije. Konstruktivni razgovori, nadamo se, urodiće plodom, te će svi streličari imati koristi od toga, kada Peđa bude u mogućnosti da lakše, brže i, možda, čak i nešto jeftinije nabavi opremu i lukove za nas.
Hvala braćo!
Ubrzo smo bili na aerodromu, čekiranje karata i priprema za prolazak kroz carinsku zonu… Rastao sam se s Henrijem i Timom kao da smo drugovali mnogo leta, a ne samo nekoliko dana i nastavio put do kuće. Vozio sam i razmišljao koliko toga pozitivnog se izdešavalo u proteklih pet dana. Kako sam napunio baterije kao retko kad do sada.
Pun entuzijazma i želje da što pre nastavim da treniram i usavršim tehniku, koju sam otkrio zahvaljujući Henriju. To popodne stigla mi je i poruka od Henrija i Tima: bezbedno smo sleteli i stigli kući, još jednom mnogo hvala na gostoprimstvu, zaista smo uživali družÐµći se s vama.
I, zaista, kad čovek dobro razmisli, u ovim prilično teškim vremenima u našem društvu retko kada imamo priliku da se ovako opustimo i boravimo u pozitivnoj atmosferi. Čime god da se bavimo, potrebno je s vremena na vreme uložiti napor i organizovati što više druženja. Isplati se kada čovek razmišlja na duge staze, a ne samo od danas do sutra.
Veliki pozdrav i hvala do sledećeg viđenja, braćo lukari i streličari!
Tekst i snimci: Boris RAKIĆ
Foto: Ivica JOVANOVIĆ
