Kao najfiniji instrument

Kenzo (1880-1936), istaknuti japanski majstor i učitelj streličarstva: „Da bi neko zaista postao majstor streličarstva, nisu dovoljni samo tehničko znanje i savršena tehnika. Tehnika mora da bude prevaziđena, tako da postane neka vrsta nemoguće veštine koja izranja iz nesvesnog. To znači da streličar i meta više nisu dve suprotstavljene strane, već samo jedna jedina stvarnost. Streličar više nije svestan samog sebe i činjenice da treba da pogodi metu. To je nešto sasvim različito, što bi moglo da se postigne pukim uvežbavanjem veštine gađanja lukom. To različito, što pripada nekom sasvim drugom poretku i naziva se satori. Jedinstvo tela i duha“.
Japan – zemlja izlazećeg sunca, mistična i daleka po shvatanjima za Evropljane, čak i danas kad je informacija nadohvat ruke. Međutim, svi znamo kakve rezultate daje takva predanost. Današnji Japanci vuku mentalitet i gene samuraja, ukrštene sa visokorazvijenom tehnologijom i naukom. Ne zaboravljaju tradiciju i odaju počast precima, koji su ih naučili takvoj disciplini. Streličarstvo je danas visoko rangiran sport i disciplina, meditacija i antistres program u modernom Japanu. Japanci su narod koji naseljava severnopacifička ostrva Honšu, Hokaido, Kjušu, Hikoku i Okinava. Pripadaju grupi etno i lingvistički izolovanog naroda. Dugo su u svojoj istoriji bili van uticaja drugih i veoma su jedinstveni po kulturi, običajima i jeziku. Osnovna religija je šintoizam i budizam.
Ainu pleme je naseljavalo ostrvo Honšu, još u sedmom veku pre nove ere (pne), odakle su ih oterali preci savremenih Japanaca. Najprosperitetniji i najpoznatiji period u Japanu je od 660. pne kada je Jimu Teno, potomak carske kuće, osnovao prestonicu na ostrvu Honšo. Taj period napretka trajao je do 400. godine pne. Jezik su nasledili od plemena Jamato, koje je došlo sa područja današnje Koreje. Mešavina su starosedelaca plemena Ainu i Jamato, kasnije i Kineza i drugih naroda mongolskog porekla. Fizički su najsličniji Kinezima. I kultura je uglavnom na osnovu kineske, sa raznim praistorijskim uticajima. Rasno, etnički i kulturno su jedan od najhomogenijih naroda na planeti. Tradicionalna nošnja kimono je i dalje u širokoj upotrebi. Sport zauzima posebno mesto u društvu, a najpopularniji su karate, sumo i kjudo (steličarstvo). Kao i sve drugo što Japanci rade, tako i streličarstvo dovode do savršenstva.  Kjudo – veština rukovanja lukom i strelom (put luka) je vrsta meditacije i verovatno najstarija borilačka i vojna veština u Japanu. Vekovima glavna veština sve do 1542. i dolaska prvih Evropljana. Budući da se luk u Japanu koristi više od 5.000 godina, nije ni čudo. Od 4. do 9. veka u kontaktu sa Kinezima dolazi do jakog uticaja na japansko streličarstvo i pojave malih, kompozitnih lukova. Ipak, vekovnu poziciju luka yumi teško je ugroziti. Kjudo nastaje preuzimanjem vlasti samuraja krajem prvog milenijuma. Osniva ga Henmi Kjumicu u 12. veku. Tada je praktikovan na nekoliko načina. U Tokugava periodu (1603-1868), streličarstvo postaje volonterska veština i sport i širi se van ratničke klase samuraja. Kada se Japan otvorio ka ostatku sveta početkom Meiji ere 1868-1912, samuraji gube svoju poziciju, a sve borilačke veštine popularnost i poklonike. Grupa majstora streličara organizuje se 1896, u cilju očuvanja kjudoa. To traje do 1949. i osnivanja Japanske kjudo federacije, a 1953, unificiraju se pravila takmičenja, jer je svaka škola imala svoje varijacije i više ili manje, uključivala zen meditaciju. Konfučije je verovao da istiniti karakter osobe može da se vidi kroz njegovu veštinu – finoću rukovanja lukom i strelom. Stotinama godina je streličarstvo oblikovano pod filozofijom budizma i korišćeno kao praktična potreba ratnika.
Pojavom vatrenog oružja početkom 16. veka počinje da opada važnost streličarstva i ono se polako transformiše u striktno tehničku i praktičnu veštinu. Od kjudšicua, do više spiritualne veštine kjudoa. Kjudo je zajedno sa ostalim borilačkim veštinama zabranjen od strane Amerikanaca posle kapitulacije Japana u Drugom svetskom ratu. Ipak, to je i prva veština za koju su Japanci tražili da im se dozvoli da je praktikuju posle slabljenja uticaja Amerike, početkom pedesetih godina prošlog veka. Fundamentalna filozofija kjudoa je: Istinito gađanje nikad ne promašuje. Postiže se kada se duh i tehnika streličara uravnoteži i kaže se da je streličar postigao shaho (zakon gađanja). To je ujedno i potpuno predavanje streličarstvu i predstavlja duhovno ostvarenje. Cilj je – potpuni moralni i duhovni razvoj osobe.

Yumi je dugi rikrv luk, u nekim slučajevima visok i preko dva metra. Načelno treba da je viši od streličara dva fita. Asimetričnost mu je jedinstvena među lukovima. Ujedno i karakteristika po kojoj se najlakše vizuelno prepoznavao. Rukohvat se nalazio na prvoj trećini dužine luka, tako da su dve trećine bile iznad, a jedna ispod. Oblik krakova i njihova snaga su bez obzira na nejednaku dužinu davali istu snagu. Pravljen je od nekoliko slojeva bambusa i drveta, u tačno određenom odnosu. Način izrade nije menjan vekovima. Veoma je osetljiv na vlagu i temperaturne razlike i mora da se tretira i čuva kao najfiniji muzički instrument. Strele (ya) takođe se prave od bambusa. Najčešće su se pravile dve verzije: Šigetou – luk samuraja i kazijumi – luk običnih vojnika. Razlike su uglavnom u tome što je samurajski luk bio jači i obmotan lišćem bambusa i trske specijalno impregnirane, kako bi mu davale jedinstven izgled. Jezgro luka je od tri vertikalne letvice bambusa i dve letvice tvrdog drveta (orah, jasen…) sa strane. Sa prednje i zadnje strane luka su takođe laminati bambusa. Širina luka je oko 1,5 inč (3,75 cm). Ovakav sastav od pet laminata bambusa i dva od drveta, rezultuje veoma jakim i laganim lukom. Moguće je da se napravi u svakom rasponu dužine natega i snage natega. Veličina luka varira najviše od dužine natega, ali je generalno pravljen ne manji od 66 inča i ne veći od 74 inča (167,5-188 cm). Radio se po nameni za lov, sport ili gađanje na velike daljine. Za lov i gađanje na velike daljine, jezgro je imalo drugačiji sastav i odnos bambusa i drveta od opisanog. Letvice bambusa su deblje i bilo ih je više od tri u samom jezgru. Bambus je klasični azijski (raste i na drugim kontinentima), sečen, sušen i konzervisan po hiljadugodišnjoj tradiciji i tehnici koju prati specijalni proces zagrevanja i oblikovanja, kako bi se dobio jedinstveni luk yumi. Domet mu je iznosio oko 300-400 m. S obzirom da je koristio duže i relativno teže strele, energija koju je proizvodio nije bila za šalu. Najčešći i efikasan domet bio je do 200 m. Raspon snage se kretao od dvadesetak funti za početnike, do preko 100 funti. Impresivno za tanku i elegantnu „grančicu“. Bio je izuzetno jak i izdržljiv luk, koji je trajao generacijama i prenosio se s kolena na koleno. Tetiva se najčešće radila od konoplje, nije dugo trajala, ali je zadovoljavala potrebe po pitanju vibracija i istegljivosti. Čuvao se u posebno pravljenim futrolama od platna i svile, ponekad i kože, obavezno bez tetive kada je van upotrebe. Redovno se, bar jednom godišnje, ponavljao proces zaštite lakom protiv vlage i mehaničkih uticaja. Finiš luka je priča za sebe, a rađen je sa tzv. urušijem – standardnom završnom obradom japanskog yumi luka. Uruši je beli biljni sok, koji se vadi iz posebne vrste drveta koje raste u Japanu, Kini, Koreji i nekim zemljama Azije. Viskozna bela tečnost sakuplja se u letnjim mesecima, tako što se zaseca kora drveta odakle mleč počne da curi. Od biljnog soka se dobija uruši lak, koji se vekovima koristio, od zaštite drvenog pokućstva, do završne obrade umetničkih dela i oružja, kao što je luk. Tehnika kako se uruši lepi i dobijaju različite nijanse, poznata je u Japanu. Rezultati mogu da budu veoma različiti. Dobra osobina uruši laka je kada se jednom nanese u potpunosti zapečati luk i sprečava prodor vlage, a dozvoljava drvetu i bambusu da dišu. Lukovi pronađeni na olupinama brodova su i dalje netaknuti, za razliku od onih koji su imali lošije nanešen ili oštećen lak. Interesantno je da su takvi lukovi u potpunosti propali, a lak je ostao kao ljuštura luka netaknut. Nedovršena uruši supstanca je veoma alergena za veliki broj ljudi, dok je završen i konzerviran potpuno bezbedan za sve. Uruši tehnika je bila prava nepoznanica na Zapadu. Nanosio se besomučnim utrljavanjem sa svilenom ili pamučnom krpicom u više slojeva, koji su se pre nanošenja jedan na drugi šmirglali vodenim brusnim kamenom i ispirali hladnom vodom. Vreme potrebno da se jedan luk završi lakom je i preko 50 časova rada! Rok trajanja je skoro neograničen, rezultat je prelepi lak, koji izgleda kao da je prirodni i sastavni deo luka.  I danas postoji polemika: zašto je yumi asimetričan? Pomislićemo: valjda u Japanu znaju zašto… Postoji nekoliko teorija i svi tvrde da su u pravu. Istina je negde u sredini. Prva teorija je da je asimetričnost potreba da se lakše manipuliše sa konja i prebacuje s jedne, na drugu stranu. Ova teorija je dobra, ali ne objašnjava zašto je drugi krak toliko dug. Druga govori o načinu lova u to vreme. Lovac je čekao plen pritajen u žbunju i niskom rastinju i iz sedećeg ili klečećeg položaja ispaljivao strelu. Ni ova teorija ne odgovara, zašto je duplo veći gornji krak. Treća objašnjava asimetričnost prirodnom odlikom bambusa, koji kao i svaka biljka raste tako da je donji deo deblji i jači od gornjeg. Luk je zbog toga što je donji deo jači i kraći, imao duži gornji deo kako bi se izjednačila snaga krakova. Ova teorija je netačna, zbog toga što su majstori oblikovanjem ili stanjivanjem materijala bili u stanju da izjednače-izbalansiraju krakove. Četvrta teorija predočava da je takav luk kombinovao dobre i loše osobine malog i velikog luka, tako što bi od manjeg preuzeo snagu i brizantnost, a od velikog trajnost i manje vibracije. Ni ova teorija se nije pokazala tačnom. Peta teorija ima najviše smisla i opšte je važeća. Ugao pod kojim ruka drži luk u rukohvatu, najviše odgovara prirodnom položaju šake i dozvoljava lakše korišćenje jakog yumi luka. Takođe i vibracije su nešto manje izražene. Ugao od 65 stepeni u odnosu na ugao od oko 25 stepeni kod ravnog rukohvata drugih lukova, mnogo je prijatniji za držanje u punom nategu i proizvodi manje šoka i vibracija. Jednostavno rečeno: u pitanju je ergonomija.
Kao i svaki drugi detalj i tehnika gađanja yumi lukom je drugačija. Rukavica koja se koristila (i koristi i danas), prilično je različita od Zapadnih ideja. Jagake rukavica se pravi od jelenske kože, obično sa kruto izrađenim palcem. Na tom tvrdom delu je urezan žleb koji paše tetivi (tcuru) i služi za potezanje tetive. Unutrašnjost se oblaže pamukom. Obično se rade kao troprste mitcugake ili kao četvoroprste jotcugake. Rukavica sa tri prsta se koristi za slabije lukove do 40 funti, a četvoroprsta za jače od 40 funti. Postoje i petoprste, koje koriste pojedine škole kjudoa i jednoprste koje služe početnicima. Palac prilikom natezanja najčešće dodiruje kažiprst, srednji prst ili samo telo strele. Tehnika otpuštanja strele je takođe jedinstvena. Prilikom okidanja, luk koji se drži levom rukom okrene se u zadnjoj fazi ispaljivanja strele (strela je već napustila luk za nekoliko cm), za 180 do 340 stepeni oko svoje ose. To je razlog zbog koga ćete retko videti yumi streličara da nosi štitnik podlaktice. Tetiva ne prolazi toliko blizu ruke, a još manje postoji mogućnost da vas udari u koren šake.
B. R.