Veština pogađanja
Praćka je vrsta oružja, koje svoj napad bazira na bacanju projektilima, na neprijatelja. Ono što je tipično za praćku je, to što za razliku od raznih lukova koriste projektile koji su tupi (npr. kamen). Praćka je opštepoznata kao pastirsko oružje. Praćka se sastoji od male torbice koja se nalazi između dva dugačka užeta. Kada se projektil (kamen) stavi u torbicu dva kanapa se uhvate jednom rukom i snažni zamahuju oko glave, i u određenom trenutku jedan kanap se pusti, ovo omogućava projektilu da leti pravom linijom. Praćka je vrvo jeftino i jednostavno oružje za izradu. Koristi se u lovu ali i u borbama. I danas je interesantna sportistima, dok ima i dosta improvizacija ovog oružja. Dok su projektili za praćku uobičajeni na arheolškim nalazištima, praćke su veoma retke, zbog samog materijala od koga su pravljene praćke se brzo degradiraju. Praćka se spominje i u Bibliji što predstavlja najstariji zapis o ovom oružju. Ovaj deo Biblije je napisan oko 1000 godina pre nove ere, ali opisuje događaj od nekoliko vekova ranije. U Bibliji borba se odvija između Davida i Golijata, gde je David pastir bez oklopa na sebi i naoružan samo praćkom. Protivnik mu je Golijat borac šampion sa teškim oklopom na sebi, njihova borba predstavlja rat između Filisteje i Izraela. Posle samo jednog preciznog hica David uspeva da savlada Golijata. Priča naglašava da praćka jeste oužje niskog ranga, međutim u veštim rukama može biti veoma efikasno.
U srednjovekovnom periodu praćka je bila u izumiranju, korišćena je samo Praćka na štapu, a praćka je opstala samo u obliku velikih opsednih sprava. Mada je i dalje u lovu nalazila primenu. Postoji još jedna vrsta praćke kod koje su krajevi kanapa vezani za elestičnu, najčešće gumenu traku dužine oko 20 cm. I dok se kod klasične praćke predmet bacanja (npr. kamen) baca jednom rukom zavrti se kao propeler i kada dobije odgovarajuću brzinu (kinetičku energiju) jedan kraj praćke se ispušta, kod ronje je elastični kraj u jednoj ruci a kožica sa kamenom u drugoj. Ispaljivanje pre podseća na odapinjanje strele. Ronja je preciznija ali manjeg dometa od praćke. Drevni narodi su koristili praćke u borbi — vojske su uključivale i specijalizovane praćkaške odrede i obične vojnike opremljene praćkama. Kao oružje, praćka je imala nekoliko prednosti; metak praćke koji je izbačen na visokoj putanji može postići domete veće od 400 m (1.300 ft). Savremeni autoriteti se veoma razlikuju u svojim procenama efektivnog dometa drevnog oružja. Luk i strela su takođe mogli da se koriste za stvaranje dugog dometa, ali drevni pisci stalno naglašavaju prednost praćke u dometu. Praćka je bila lagan za nošenje i jeftina za proizvodnju; municija u obliku kamenja bila je lako dostupna i često se nalazila u blizini mesta bitke. Domete koje je praćka mogla postići sa oblikovanim olovnim mecima za praćku nadmašio je samo jak kompozitni luk. Na lokalitetima gvozdenog doba u Evropi pronađena su skrovišta municije za praćke; oko 22.000 kamena za praćke pronađeno je u zamku Mejden u Dorsetu. Smatra se da su evropske tvrđave iz gvozdenog doba dizajnirane da maksimiziraju efikasnu odbranu praćkama. Pleteni gajtani se više koriste u odnosu na upletenu užad, jer je pletenica otporna na uvijanje kada se rastegne. Ovo poboljšava preciznost.
Na kraju kabla (koji se naziva retencioni kabl) formira se petlja za prst. Na kraju drugog kabla (kanala za oslobađanje), uobičajena je praksa da se formira čvor ili jezičak. Užad za oslobađanje se drži između prsta i palca da bi se oslobodila u pravom trenutku i može imati složenu pletenicu koja će dodati masu do kraja. Ovo čini čvor lakšim za držanje, a dodatna težina omogućava da se labavi kraj ispražnjene praćke vrati jednim pokretom zgloba.
