Stari lav još ujeda

Nedavno, na jednom streličarskom događaju, pažnju mi je privukao čovek originalnog stilskog identiteta. Imao je samostrel starije generacije – odmah se primeti razlika u veličini kamova i dizajnu. Obučen poput Indijane Džonsa, delovao je u isto vreme arhaično i egzotično. Posle upoznavanja, upitao sam ga da mi pokaže svoj samostrel. Ispostavilo se da se nisam prevario, bio je to, ni manje ni više, nego Barnett, čuveni model Lightning (munja). Gospodin Jan Petnik došao je iz Slovenije, ima 52 godine i bavi se streličarstvom više od trideset godina. U Sloveniji je samostrel uobičajena pojava, a model koji smo testirali kupio je pre 22 godine. Pune dve decenije, ovaj veteran je u upotrebi, a od ljubaznog vlasnika dobili smo retku priliku da testiramo ovaj, nekada vrlo popularan i znan model.

Prvi utisak, koji se stiče pri kontaktu sa ovakvim raritetom je njegova velika silueta. Deluje moćno, na prvi pogled. U poređenju sa današnjim samostrelima, on je poput starog američkog auta sa agregatom od 5-6 hiljada kubnih centimetara. Robustan i jak, vrlo dojmljiv, sa koje god strane ga pogledali. Opšti izgled je vrlo privlačan. Nije uglađen, niti nešto posebno skladan, ali je megalomanski, čvrst, jak i težak. Sa optičkim nišanom skoro 8 funti (oko 4 kg). Dug 35,3 i širok 27,5 inča, velik je u poređenju sa današnjim modelima. Kompletno crn sa polimerskim kundakom koji je fino i kvalitetno izrađen, odaje fantomski utisak. Nekada se radio i u lux varijanti, sa imitacijom drveta i aliminijumskih delova eloksiranih u jarkim bojama. Pomalo kičasto za današnje pojmove.

Ergonomija bez zamerki

Ergonomski gledano, nema mesta zamerkama. Ako je verovati onoj staroj, da “puška gađa, a kundak pogađa”, onda je to zaista tako, kod ovog modela. Odmah pri prvom postavljanju u zgib ramena, sve se poravnava kako treba. Optički nišan je u punom vidnom polju, a malo duže zadržavanje u ovom položaju ne “štipa” i ne žulja rame i ruke. Sama polimerska površina ne klizi i blago je hrapava, sa čekiranim delovima, hvat čini pouzdanim i čvrstim. Pored ovoga, potkundak je pomerljiv po dužini i sa kundakom tipa Monte Karlo koji ima velike obrazine, maksimalno olakšava nišanjenje.

Ono što je mana kalsične konstrukcije samostrela uopšte, pa i kod novih modela, je težište pomereno unapred, kod glave samostrela, gde su postavljeni krakovi. Tako i Lightning nije izuzetak, pa posle petnaestak sekundi nišanjenja ruka počinje da se zamara. Sistem podešavanja optičkog ili mehaničkog nišana je pomalo grubo urađen. Istina, ima velik radijus pomeranja po visini, a po pravcu je moguće pomerati samo prednji mehanički nišan. Pored toga, pomeranjem končanice u samoj optici, može da se vrlo fino upuca. Međutim, ono što me nije impresioniralo (razočaralo me je) – ceo mehanizam je urađen od polimera, istog kao i kundak. Koliko god da je kvalitetan, ne odaje utisak dovoljne čvrstine, bar ne kod sitnih delova mehanizma za podešavanje nišana. Ono što me je čak i zabrinulo – ima pomalo lufta po visini. Ne možemo zaobići činjenicu, da je star više od dve decenije, pa ovo moramo uzeti u obzir, ali kod novih samostrela, ovako nešto je nepojmljivo.

Iako je i sam obarač do pola od polimera, za razliku od nišanskog mehanizma, odlično je urađen. Vrlo gladak pri okidanju, sa silom koja ne prelazi 3 kg, nije vrhunski i daleko je od današnjih standarda, ali za ono vreme bio je to odličan sistem. Metalni delovi su svedeni na minimum: dva imbusa i njihovi ankeri, koji ceo mehanizam drže na mestu, zatim dve osovine – jedna od obarača, a druga od dvokrake polukružne viljuške, koja drži tetivu i sam obarač i viljuška sa svojim oprugama spiralnog tipa. Vrlo jednostavno rešenje sa samo dve taruće površine. Svi metalni delovi su od kvalitetnog čelika, robustno liveni i obrađeni u dovoljnoj meri, da sve funkcioniše kako treba. Pri svakom potezanju u krajnji položaj, aktivira se i mehanička kočnica, koja je takođe od polimera, ali je takvog tipa da i ne zahteva neki jači materijal, jer ne trpi nikakve posebne sile. Pouzdana je i teško da može slučajno da se deaktivira, a s druge strane, lako je dostupna i ergonomski dobro postavljena, pa lako može da se postavi u otkočen položaj, za vrlo mali vremenski period. Sve ovo ne mora uopšte da zahteva prekid nišanjenja.

Za ono vreme, samostrel je doneo i jednu vrlo naprednu funkciju, koja se zasniva na čistoj mehanici i dobrom proračunu. Mali “sat” koji se vidi sa zadnje strane, odmah iznad poluge kočnice, pokazuje daljinu na kojoj samostrel tačno gađa, tako što preko nazubljene poluge pomera kazaljku, u zavisnosti da li se mehanizam za podešavanje nišana pomera gore ili dole. Interesantna sitnica.

Čvrst i stabilan sistem

Iz polimerskog kundaka nastavlja se kvalitetna, magnezijum-aluminijumska šina, kutijasto pravougaonog oblika, sa duplim “U” profilima unutar nje, koji je čine izuzetno čvrstom, po svim pravcima. Ona spaja kundak sa okidačkim mehanizmom i glavu samostrela sa lukom. Glava je urađena od kvalitetne legure aluminijuma (sastav mi nije poznat), a ovakvo rešenje još uvek ima većina samostrela, sem najmodernijih, koji koriste karbon kao osnovu glave. Teška je i masivna, ali i čvrsta. Na nju je, sa donje strane, montiran mehanizam za spajanje sa šinom i uzengija za napinjanje, a sa prednje strane, nalazi se profilisano ležište za krakove i duboki šipovi od čelika, u koje se uvrću šrafovi koji drže krakove. Mehanizam je zaista arhaičan i koliko god različitih ideja sam do sada sreo, nisam uspeo da dokučim zašto je “Barnett” blizu mesta gde krakovi napuštaju rajzer (glavu), ubušio dve rupe u njih, duboke oko 5 mm, u koje se postavljaju dva čelična valjka koji sa svoje druge strane, ulaze u ležište izrađeno kao podloška od plastičnog materijala. Jedino logično rešenje je da oni služe kao ankeri krakova, koje tako drže na mestu i ne dozvoljavaju pomeranje po vertikali i horizontali. Znajući kakva su današnja rešenja, ovo mi deluje komplikovano i nepotrebno. Pomoću pomenute uzengije i malog osigurača, moguće je skinuti glavu samostrela, sa tetivama i kracima. Tako odvojenog, lakše ga je prenositi. Sam sistem odlično je rešen, u praksi odlično radi, nigde nema lufta i zazora i deluje izuzetno čvrsto i stabilno.

Krakovi su urađeni od crnih staklenih vlakana, sa poliuretanskim premazom kao zaštitom i lako ih je pomešati sa karbonskim. Postižu snagu od 150 funti (oko 70 kg), što je vrlo impresivno za taj materijal, jer tada je još uvek bio problem savitljivost tadašnje formule staklenih vlakana, posebno kada su tako debelo presovana, kao u ovim kracima. Tačan podatak o količini i broju niti, kao i vrsti smole u kojoj su presovana, verovatno poznaju još samo u “Barnettu”, bilo bi zanimljivo izvući ovaj podatak od njih, ali to je nemoguća misija. Sistem kamova je za današnje pojmove veoma tradicionalan, ali takvi su bili počeci kompaund samostrela.

Kombinacija čeličnih sajli sa tetivom od, u to vreme super naprednog vlakna dakrona, tada je bila opšti hit. Tetiva je povezana sa sajlama pomoću čuvenih suza, koje su imale prednosti u pogledu zamene tetive, ali su prilično teške – oduzimaju mnogo energije i opasne su ukoliko dođe do pucanja tetive. Sajle su plastificirane i posle 20 godina su u odličnom stanju – kao nove. Let off (odnos poluge) je skroman u poređenju sa današnjim, iznosi oko 50%, a konfiguraciju bi mogli nazvati round wheel excentre – točkovi sa osovinom u ekscentru. Najsličniji sa današnjim duo kam sistemima. Kada se malo bolje pogledaju, vidi se da tu nema ni čeličnih ležajeva, ni modula, aluminijumski kam se okreće na čeličnom ležaju preko mesingane čaure! Ovo sigurno ima danak u trajnosti, odnosno u vibracijama i zvuku, ali tako se to tada radilo. Nominalna brzina strele koju je proizvođač tada navodio je bila 265 fps (fita u sekundi), što je sporo za današnja dostignuća, jer primera radi, samostrel Scorpid postiže 436 fps, sa snagom jačom za samo 15 funti. Ipak, kada se uzme u obzir da je Lightning sa 150 funti snage i power strouckom (pojam koji označava energetski nivo samostrela i dužinu natega) od samo 11 inča, onda stvari postaju jasne, jer danas je teško i naći samostrel koji ima strouk manji od 16 inča. Pomenuti Scorpid ima strouk od čak 21 inč, a cela dužina i širina samostrela manja je od Lightninga.

Spor, bučan i probojan

Na “bojnom polju” Lightning je dobio priliku da pokaže šta ume. Iako nismo imali adekvatne strele u pogledu dužine (koristili smo strele Carbon Expres od 20 inča, klasifikovane za snagu koja je odgovarala Lightningu), jer Lightning koristi one od 16 inča, pokazao je zavidne rezultate. Gađali smo sa distance od 20 i 50 m, ali pre svega moram da se osvrnem na priličan trzaj, vibracije i buku koju je proizvodio, s tim da nije imao nikakve utišivače, kao što je to danas slučaj. Nenaviknuti na ovoliki stres pri okidanju, posle svakog hica nanovo smo proveravali krake, nišan, tetivu, kako bi se uverili da je sve u redu. Posle nekoliko desetina hitaca, stvar je legla i zaključismo da je to nekad tako izgledalo, a samostrel je funkcionisao perfektno. Uz moderne anti vibracione sisteme, dao bi se prilično stišati, ali za trzaj se to ne može reći, jer položaj krakova ne leži ni blizu paralelnom ili podparalel položaju, tako da će fizika ovde uvek igrati po svome. Uz svu tu buku i stres, (nemojte ovo ni slučajno da pomešate sa bukom koju pravi vatreno oružje jer i bučni Lightning za njiega je potpuno tih), postigli smo odlične grupe, na 20 m izuzetne. Krug prečnika ne većeg od 7-8 cm na 20 i oko 10 cm na 50 m, zaista je dobar rezultat za ovog veterana.

Što se probojnosti tiče, tu se nema šta mnogo reći, 150 funti je 150 funti i metu debljine 40 cm probijao je kao od šale. Meta je dizajnirana, upravo tako da svakim svojim delom što više zaustavlja strelu. Generalno, bilo je vrlo uzbudljivo oprobati ovakvu napravu, prisetiti se kako je to nekada bilo teško i dramatično, skoro, pa da pomisim kako je ovo streličarstvo danas postalo kao za “curice”. Sve ide precizno glatko i tiho.

Tekst i snimci: Boris RAKIĆ