Kamena sečiva
Čak i kada nemamo realnu potrebu da koristimo nekakav nož, jer živimo u gradskoj sredini, ipak smo sudbinski vezani za sečiva. Ako ni zbo čega drugog onda zbogt osećaja sigurnosti koje pružaju. A kako je sve počelo? Od prepoznavanje potrebe, do realizacije i praktične upotrebe. Od materijala koji su se pokazali kao upotrebljivi i dostupni do osmišljavanja tehnike uzrade, alata za izradu, ideja, konstrukcija i efikasnosti.
Čelik je danas osnovni materijal za izradu sečiva, ali bio je potpuna nepoznanica vekovima unazad. Kao ni metal, niti bilo kakvi procesi njegovog dobijanja. Da bi opstao, čovek je morao da se snalazi. Kome je i kako pala na pamet ideja da mu je uopšte potrebno nešto oštro, nikad nećemo saznati, ali nije teško predpostaviti da je ovo bila i izrazito nametnuta potreba. Tako je našim davnim precima naoštreni predmet postao osnovni alat i oružje bez koga neće moći da prežive. Najverovatnije je slučajan sled događaja, nekakav pad i rasekotina o kakvu stenu ili šiljati predmet, potakla nekog mučenika na razmišljanje. Dalje je sve bilo mnogo izvesnija jer se univerzalna ideja i potreba, kroz upotrebu većeg broja jedinki brzo usavršava, budući da raste i broj situacija u kojima se primitivna alatka koristila, kao i nagomilano kolektivno iskustvo.
Počev od toga da su uspeli da iskoriste sve što je bilo dostupno i podobno od materijala, vremenom je postalo jasno da su i oblik, veličina i težina, podjednako važni za uspeh. Da bi došli do toga morali su da razviju i tehnike i alate kao i da objedine iskustva proistekla iz takvog rada. Složićete se da nam je ovaj misaoni deo procesa lagan i logičan, međutim ručna izrada ovakvog alata nije nimalo lakša nego nekad. Čak je za savremenog čoveka, naviknutog na komfor gotovih proizvoda, možda i teža.
Izbor materijala nije bio veliki, ali je isprobano sve što je bilo dostupno. Tako se pokazalo da su kamen, kost, kristali, korali, školjka, drvo i kombinacija tih materijala vrlo upotrebljivi. Potom je iskustvo pokazalo da se upotrebljivost višestruko povećava i olakšava izradom rukohvata, a domet produžava korišćenjem dužeg štapa. Tako nastaje koplje koje može i da se baci nekoliko metara. Poronalaskom luka i strele ovaj domet je znatno povećan, a onda slede sofistikovanije tehnike i ideje, koje dovode do revolucionarnih pronalazaka.
Milenijumima ovo su bili osnovni materijali i ljudi su ih usavršili koliko se moglo. Uz sve mane njihova upotrebna vrednost bila je nezamenljiva. Olakšavala je život i činila ga sigurnijim. Jedan materijal drevnih sečiva i danas pleni karakteristikama i lepotom.
Magmatska – vulkanska stena je prilično raširena po našoj planeti, a najviše u zonama ugašenih i aktivnih vulkana, odakle i potiče ime vulkansko staklo. Nastaje u periodu vulkanske aktivnosti kada se lava brzo hladi, te nema dovoljno uslova za kristlizaciju te mase. Latinsko ime obsidianus lapis Opsidijanov kamen, potiče od Plinija starijeg, kome je jedan kamen sličan opsidijanu donet iz Etijopije, a on ga nazvao po imenu donosioca.
Najčešće je staklasto crne boje poluprovidan na svetlu (translusent) i sličan je bazaltnim stenama. Granit, kvarc, porfir I rejolit su stene sličnog osnovnog sastava kao opsidijan – silicijum diosid oko 70%. Tekstura mu je glatka, visokog sjaja. Postoji i crveno crni ili crveni opsidijan koji sadrži primese oksida gvožđa koji daje crvenu (rđavu) boju. Može se naći i sa mikroskopskim primesama minerala kao što su magnetit, piroksen, plagioklas, biotit koji daju više varijacija crnog opsidijana. Neki ga opisuju i kao zamrznutu tečnost sa malim količinama mineralnih nečistoća. Postoji i beli opsidijan ali je veoma redak, tačnije crni sa sitnim belim pegama – tzv. pahuljasti opsidijan “snowflake obsidian”. Vulkansko staklo je nestabilno kada se nalazi na površini, a tokom vremena postaje zrnast kristal, najstariji je iz doba krede pre 146 miliona godina, pa do početka paleocena 65 miliona godina.
U raznim kulturama opsidijan je zauzimao važno mesto i smatrao se simbolom samokontrole i otpornosti. Verovalo se da sperčava pojavu loše energije i olakšava bol. Smatralo se da ako se donese u kuću bezbeđuje mir i blokira otrovne svađe. Sve ovo međutim nije ni izbliza važno kao jedna fascinantna osobina ovog stakla. Dobro oblikovan – isklesan, opsidijan može imati nekoliko puta oštriju ivicu od visoko kvalitetnih hirurških čelika oštrenih najnovijim metodama. Sam rez, debljine samo 3 nanometra, gledan mikroskopom je gladak, za razliku od krzave ivice čelika. Kada se kleše i oblikuje vrh ili sečivo, on se lomi tako tanko da mu ivica sečiva može biti debela samo nekoliko atoma. Oštrina je tolika da na ćelijskom nivou on može proseći rez između dve ćelije, a da ih ne ošteti. Fascinantno zar ne?
Međutim, opsidijan je krt, što je velika mana, jer se može koristiti jednokratno, kao vrh strele, na primer, a retko kad bi preživeo upotrebu više puta. Takođe i kao nož ili koplje. Kao nož zahteva vrlo pažljivu upotrebu, a ponovno oštrenje je mukotrpan i neizvestan posao. U poređenju sa klasičnim prozorskim staklom kakvo je danas u širokoj upotrebi, vulkansko staklo je nešto čvršće. Danas se ono najviše koristi za izradu mineralne vune, ali zadržala se i njegova stara namena, izrada umetničkih predmeta i nakita.
Njegova osnovna višemilenijumska uloga sečiva je danas namanje prisutna ali i dalje aktuelna. Vrhovi strela i noževi od opsidijana kojima dosta lovaca okušava sreću u lovu veoma su cenjeni i skupi. Interesantno je da prastra veština izrade sečiva od prirodnih materijala nije nestala. Upravo suprotno, sasvim neočekivano saznao sam da postoje čitave grupe, forumi i udruženja ljudi koji se bave izradama replika, kolekcionarstvom, trgovinom ovakvim predmetima i atrefakatima. Sajmovi i takmičenja su mesta gde se pojavljuju majstori i zaljubljenici koji se time bave. Takođe tu mogu da se se pronađu i originalni stari vrhovi strela, kopalja, noževa čija je vrednost danas neprocenjiva. Oni su reper za izradu replika kao i svdočanstvo dovitljivosti naših predaka. Naše zajedničko nasleđe.
Na internetu danas možete pronaći mnogo korisnih tutorijala za izradu ovakvih sečiva i vrhova, kako modernim tako i alatima koji su se nakada koristili. Načine izrade samih alata, kako prepoznati određene stene, minerale, gde ih tražiti ili gde mogu da se kupe već pronađeni i sortirani komadi. Može se mnogo toga naučiti o samoj geologiji i njenim oblastima poput mineralogije. Najposvećeniji pojednici uspeli su od ovog lepog hobija da naprave i posao, pa tako vrhovi koje prave dostižu cene od nekoliko evra do nekoliko desetina evra, a setovi strela čak i nekoliko stotina. Originalni, stari primerci sa dokazom o autentičnosti i starosti imaju veliku vrednost.
Lepo je videti da smo i pored ogromnog upliva moderne tehnologije, sačuvali znanje i veštinu koja je našim precima omogućila preživljavanje. Neki su ovaj hobi toliko zavoleli da bukvalno za sebe izrađuju sve što im je potrebno od opreme i njome uspešno love. Ovde nije cilj ulov već čitav proces i način življenja. Sa sigurnošću možemo reći da onaj ko oseti težinu i zadovoljstvo ovakvim načinom izrade oružja i alata, mnogo bolje razume i ceni život i komfor koji danas imamo. Mnogi od nas su se razmazili do te mere da je to postalo neshvatljivo. Vrsta koja je prošla najteže moguće momente i opstala uprkos neverovatno teškim okolnostima. Koja je uspela da se uzdigne iz blata i prašine, duguje svojim precima najmanje toliko da ostane i dalje jaka.
Uživajte u slikama koje predstavljaju naše prve korake i veštine i imajte na umu koliko danas u stvari lepo i lako živimo iako to na prvi pogled ne izgleda tako.
B. Rakić
