Domaći univerzalac
Točkaška oklopna vozila su dostigla ogromnu popularnost naročito nakon kraja Hladnog rata. Osnovni razlog je drastično smanjenje vojnih budžeta, što je iziskivalo potrebu za znatnim uštedama u pogledu nabavne cene, cene održavanja i generalno troškova upotrebe. Takođe, od velikog je značaja porast broja lokalnih ratova, vojnih intervencija i mirovnih misija, što je donelo nove opasnosti kao što je protivteroristička ili protivustanička borba, sa znatnim udelom borbenih operacija u gradskim sredinama, sa obilnom upotrebom ne samo streljačkog naoružanja, već naročito mina i improvizovanih eksplozivnih sredstava. Točkaši su se, uz primenu pogodnog profilisanja tela vozila i primene posebnih tipova točkova, pokazali kao vrlo uspešno rešenje koje obezbeđuje visoku verovatnoću preživljavanja. Pioniri na ovom polju su Južnoafrikanci i Francuzi, a primer su sledili praktično svi. U međuvremenu, mnoge države koje nisu imale tradicionalno naročito snažnu namensku industriju, započele su znatna ulaganja i logičan početak je uvek bilo projektovanje jednostavnijih tipova oklopnih vozila, naročito sa pogonom 4×4, vrlo često na bazi šasija komercijalnih terenskih vozila. Srbija je, kao deo bivše SFRJ itekako imala “podloge”za takav razvoj, međutim, taj proces je ipak išao na prvi pogled nelogično. Prvo je materijalizovan projekat samohodne haubice NORA, na kamionskoj točkaškoj šasiji, a potom vozilo 8×8 Lazar, prvo opremljeno krutim mostovima, a tek kasnije nezavisnim vešanjem. Takav tip vešanja je ipak neuporedivo pogodnije rešenje u pogledu obezbeđenja prohodnosti. Tek je prošle godine prikazan novo vozilo, sa pogonom 4×4, znatno jednostavnije od Lazara, manje nosivosti, ali i daleko jeftinije.
Miloš predstavlja vozilo namenjeno obavljanju relativno širokog dijapazona vojnih i policijskih zadataka. Rešenje samonoseće konstrukcije od čelika za balističku zaštitu predstavlja relativno savremeno rešenje i distancira se od mnogih vozila koja koriste komercijalne šasije. To ujedno znači i da je masa Miloša veća od komercijalnih vozila i prema dostupnim podacima, najveća masa je 14 t, praktično dvostruko u odnosu na izviđačka vozila BRDM-2. Ipak, to je verovatno gornja granica izdržljivosti nezavisnog sistema vešanja potpuno opremljenog vozila dodatnim oklopom, a realna borbena osnovne verzije je ipak nešto ispod toga. Za sada postoji nekoliko predviđenih uloga ovog vozila: oklopni transporter, komandno vozilo, izviđačko vozilo, vozilo za protivoklopnu borbu, sanitetsko vozilo, za policijsku namenu, kontrolu granice i dr. Generalno, te namene, kao i osnovne karakteristike se podudaraju sa brojnim svetskim rešenjima tzv. MRAP (Mine Resisting Ambush Protected) vozila, odnosno vozila otpornih na mine i zasede, široko korišćenih u poslednjim ratovima u Iraku i Avganistanu.
Za razliku od “hladnoratovske” logike JNA, koja je uvek težila što većoj samostalnosti u proizvodnji najrazličitijih sredstava, u slučaju Miloša, logika upotrebe inostranih komponenti predstavlja velik zaokret. Naime, jasno se vidi velika promena na svetskoj političkoj sceni, duboka promena u smanjenju domaće industrijske baze, kao i orijentacija prema izvozu. Naime, Miloš koristi američki motor Cummins ISB-300, snage 300 KS koji se nalazi u prednjem delu vozila, u tipičnoj “kamionskoj” ugradnji. Motor je linijski šestocilindarski dizel, sa varijabilnim turbopunjačem i obrtnim momentom 841 Nm i izuzetno niskom potrošnjom goriva. Automatski menjač je takođe američki, Allison 3500 SP. Nezavisni sistem vešanja je modularnog tipa T-700, takođe renomiranog irskog proizvođača Timoney. Time ne samo da je obezbeđena za ovakav tip vozila relativno velika brzina od 110 km/h, već je s obzirom na renome proizvođača, obezbeđeno i povećano poverenje kupaca u već oprobana rešenja pogona. U JNA ovakav pristup ne bi bio prihvatljiv, već bi se pošto – poto težilo domaćim rešenjima, kojih je doduše u datom vremenu i bilo. Koncepcija “njuškaša” obezbeđuje povećanu bezbednost, jer je posada pomerena iza prednjih točkova, čime se povećava njihova bezbednost u slučaju dejstva mine. Visok klirens i rešenja zaštite poda obezbeđuju nivo zaštite od mina IIa i Iib prema NATO standardu STANAG 4569. To znači, da je Miloš otporan na dejstvo mine ekvivalenta dejstva udarnog talasa 6 kg TNT ispod točka ili sredine tela vozila. Zaštita od streljačke municije je nivoa III sa prednje strane i nivoa II sa ostalih strana. To znači, da je Miloš s prednje strane otporan na probojnu municiju kalibra 7,62×51 mm sa 30 m, dok je sa ostalih strana otporan na probojnu municiju 7,62×39 mm takođe sa 30 m udaljenosti, što je uobičajeno za vozila ove klase. Bez sumnje postoji mogućnost ugradnje dodatnog oklopa ukoliko za to spostoji interesovanje. Ugrađeni su prozori od balističkog stakla, a prisutan je i NHB sistem za zaštitu vozila. Točkovi su tipa run-flat, što znači da poseduju umetak postavljen prema naplatku koji obezbeđuje kretanje vozila u slučaju oštećenja. Ipak, nije poznato da li su korišćeni posebni umeci koji smanjuju dejstvo mina, svakako korisna stvar za jedno MRAP vozilo. Naplaci su prečnika 20 cola (inča), što je verovatno bilo iznuđeno, ne zbog rubustnog izgleda vozila, već obezbeđenja prohodnosti po lošem terenu. Mora se napomenuti da je najveći nedostatak točkaša u odnosu na guseničare relativno velik pritisak na podlogu, te je za prazno vozilo od 7 t i vozilo sa najvećom masom čak 14 t potrebno koristiti točkove adekvatnih dimenzija. U svakom slučaju, sasvim je moguće da se tu krije i jedan nedostatak, jer je opšte poznato da su pri sličnoj borbenoj masi, starija sovjetska vozila BTR-60 imala formulu pogona 8×8, a ne 4×4 i ujedno osetno manji pritisak na podlogu, uz takođe prisutan sistem za centralnu regulaciju pritiska u gumama. Ostaje da se vidi koliko su ovi navodi tačni, ali treba ujedno znati da je slična konfiguracija prisutna i na drugim vozilima slične namene. Relativno velik klirens od 420 mm je sličan ili nešto veći nego kod konurenata, te postoji određena rezerva do koje točkovi mogu da potonu a da vozilo ne „nasedne“ donjim delom tela.
Što se tiče naoružanja, ono može znatno varirati s obzirom na namenu vozila. Izviđačka vozila ili vozila namenjena za pratnju konvoja, pa čak i laki oklopni transporteri-točkaši mogu biti opremljeni daljinski upravljanim borbenim stanicama sa dnevnim i noćnim nišanom i teškim mitraljezom kalibra 12,7 mm, mada se verovatno u skladu sa željom kupca može ugraditi i drugi tip sredstva, tipično mitraljez u kalibru 7,62 mm ili automatski bacač granata 30 ili 40 mm u tureli. U štampi su se spominjale i protivoklopne vođene rakete (POVR), posebno ruske Kornet. Naravno, domaći entuzijasti bi sigurno više voleli da to bude neki domaći tip POVR, ali se mora ujedno priznati da domaća namenska trenutno nema ekvivalenta Kornetu, pre svega po dometu i probojnosti. Naime, Kornet probija, prema različitim podacima od 1000 – 1300 mm valjanog homogenog čelika za balističku zaštitu u različitim verzijama iza eksplozivno-reaktivnog oklopa, a što je takođe bitno, najveći domet je 5,5 km. Domaće POVR, doduše daleko unapređene sovjetske Maljutke niti imaju takvu probojnost ni domet, te se mora priznati da bi jedan od prioriteta domaće namenske bio nastavak razvoja Maljutke, mada bi u svakom slučaju korisnije bilo na osnovu znanja sa unapređivanja Maljutke i rada na Bumbaru i ALAS-u razviti domaću POVR koja bi imala mogućnost konkurisanja Kornetu, pa čak i više od toga. Možda je to sredstvo LORANA dometa 9 km, koja bi moglo da dejstvuje u krov protivničkog vozila, odnosno tenka, čime bi se gađao relativno slabi zaštićeni deo, a to je nešto što ni Kornet ne može, niti može na tolikom dometu. Time bi se verovatnoća preživljavanja Miloša svakako povećala. Međutim, kako je LORANA još uvek u razvoju, ugradnja Korneta je svakako dobrodošla, naravno, kao privremeno rešenje, ali i kao rešenje koje bi moglo da se ponudi tržištu kako bi se zadovoljili određeni specifični zahtevi kupaca. Ne treba zanemariti ni postojanje puškarnica, iz kojih bi transportovani vojnici mogli da dejstvuju po protivniku iz relativne sigurnosti unutrašnjosti vozila. Vozilo je opremljeno sa šest bacača dimnih kutija 82 mm.
Konačno, vrlo bi bilo korisno ugraditi „jarbol“ sa TV i termovizijskim kamerama, kako bi se obezbedila kontrola granica, dejstvo artiljerijske vatre i sl. U standardnoj varijanti oklopnog transportera može se prevesti do osam vojnika, od kojih je četvoro u prednjem delu vozila i ulaze i izlaze preko četvoro bočnih vrata, dok se još četvoro nalazi u zadnjem delu i izlaze preko rampe ili vrata u zadnjem delu vozila. Stalnu posadu čini vozač, komandir i nišandžija (verzija sa mitraljezom 12,7 mm), dok je u vozilu još pet vojnika koji u borbenim uslovima napuštaju vozilo.
U štampi su se pojavili navodi da je Miloš “bolji” od američkog HMMWV. Pored bespotrebnog senzacionalizma i euforije, koji vrlo često “krase” domaću štampu, mora se znati da se dva vozila ni u kom slučaju ne mogu upoređivati. HMMWV je zamena za legendarni Jeep i od starta nije predviđeno da nosi oklop, koji je dodat tek kasnije, dok Miloš poseduje višestruko veću masu i od početka razvoja predstavlja vozilo otporno na mine i streljačku municiju. Miloš treba upoređivati sa recimo vozilom International MaxxPro, sa kojima deli suštinsku namenu, slični su po masi i mogućnostima. To je itekako dobra vest, s obzirom da je spomenuto vozilo vrlo cenjeno i operativno je u značajnom broju zemalja u svetu, a čak se spominje i kao potencijalna zamena za guseničare M113. U svakom slučaju, Miloš bi mogao da se pokaže kao korisnije i upotrebljivije vozilo od Lazara 3, sa gledišta brojnosti u domaćim oružanim snagama i za izvoz, iako ne pripadaju istoj kategoriji. Ostaje da se vidi kako će se odvijati finalizacija razvoja, kao i konkretno kakve će osobine imati konačna varijanta Miloša, pa da se da konačna ocena mogućnosti, naročito u odnosu na konkurenciju.
Prof dr Sebastian Baloš
