Napad na japanskog premijera

Kao i u mnogim drugim situacijama, smatra se da je prevencija najbolji način rešavanja problema. Obaveštajno-bezbednosni aparat prikupljanjem informacija i kroz druge, manje ili više direktne oblike dejstava je najčešće u stanju da predupredi napad.
Ipak, kada su u pitanju “usamljeni vukovi” među potencijalnim atentatorima, jako je teško doći do informacija potrebnih za određenu vrstu delovanja prema istima. Ukoliko se sami ne odaju na društvenim mrežama (iznenađujuće veliki procenat se tako otkrije), male su šanse za otkrivanje njihovih namera. Tako da zaštita VIP ličnosti onda u velikoj meri spada na uniformisano i neuniformisano osoblje koje prati štićeno lice.
Nešto slično se desilo pre nekih godinu i po dana u japanskom gradu Nari gde je bivši premijer te zemlje Šinzo Abe ustreljen od strane Tecuji Jamagamija. Sudeći po snimku, obezbeđenje Abea je podbacilo i to u više segmenata. Od same činjenice da su propustili da uoče naoružano lice u blizini štićenika, preko same pucnjave pa do relativno spore naknadne reakcije. Istina, ni samo obezbeđenje bivšeg premijera nije na istom nivou kao kod aktuelnog, pa se delimično mogu razumeti neke stvari.
Već prvi novinski izveštaji su spominjali neku vrstu improvizovanog oružja, ili kako se to popularno na Zapadu kaže “iz kućne radinosti”. Na samom početku su na brojnim zapadnim TV kanalima, pogotvo liberalne provenijencije spominjali 3D štampano oružje. Međutim, dovoljno je desetak sekundi pomatranja fotografije da iole upućena osoba shvati kako je u pitanju nešto mnogo primitivnije i kudikamo jednostavnije i jeftinije za izradu.
Generalno, ručno vatreno oružje ima nekoliko osnovnih delova, bez obzira da li je improvizovano ili ne. To je cev, neka vrsta usadnika/kundaka i mehanizam za opaljenje. Naravno, tu je i sama municija koja može biti fabrička ili improvizovana.

Kao što su mnogi naši čitaoci upoznati, atentator je koristio improvizovani dvocevni pištolj koji svojom dužinom od nekih 40-ak cm odudara od uobičajenog. Sudeći po slikama, cevi ovog oružja su najverovatnije izrađene od bešavnih čeličnih cevi za vodu koje su međusobno spojene varenjem. Ovaj deo sa spajanjem nije posebno nužan, ali na ovaj način se cevi mnogo lakše fiksiraju na improvizovani usadnik. Zanimljivo je da je sam izbor ovih cevi čest izbor prilikom izrade improvizovanih eksplozivnih naprava, pogotovo u SAD, tako da imaju i svoje ime “pipe bombs” (bombe od cevi). Kako je zahvaljujući internetu svet postao globalno selo (ili bolje reći selendra…), vrlo lako dolazi i do globalnog transfera znanja. Nekada su se za ovakve stvari najčešće morale prolaziti kojekakve specijalne obuke i kursevi, dok je sada znanje na par klikova miša.

Obe cevi su sa zadnje strane čvrsto zatvorene ili bolje reći začepljene pomoću čeličnih kapa sa navojnom vezom, ali bez takozvanih “mufni”, kao što je to kod nas uobičajeno. Na uvećanom snimku se prilično jasno mogu videti električni provodnici koji izlaze iz pomenutih čeličnih kapa, što je deo sistema za inicijaciju.
Kao i kod običnog oružja, sistem cevi je postavljen na neku vrstu kundaka/usadnika sa rukohvatom. Na osnovu fotografija dobijenih iz filma načinjenog prilikom hvatanja ubice, vidi se da je u pitanju najobičniji komad daske sa rukohvatom na koju je pomoću lepljive trake i najverovatnije plastičnih vezica fiksiran sistem cevi. Primitivno, ali očigledno radi svoj posao.

Ranije pomenuti električni sistem za inicijaciju je vrlo jednostavan i sastoji od nekoliko elemenata. Prvi deo je izvor električne energije. U ovom slučaju to su najobičnije litijumske baterije spojene u serijsku vezu. Drugi deo su električni provodnici, dok su obični prekidači praktično dobili ulogu okidača. Očigledno je da je u pitanju najobičnije električno kolo i da je dovoljno znanje desetogodišnjeg klinca za izradu istog.
Iskreno govoreći, najkompleksniji deo priče oko ovog oružja je sama municija za njega. Generalno, zbog restriktivnih japanskih zakona, običnom smrtniku je jako je teško doći do oružja ili municije. Znači, opet je neophodna neka vrst improvizacije. Za sada je nejasno kako je Jamagami došao do “pogonskog goriva”. Da li je u pitanju crni barut iz domaće radinosti, možda modifikovane glavice šibica ili je koristio prah iz delaborisane pirotehnike ili nešto drugo? Najjednostavnije rešenje, ujedno i najopasnije je smeša kalijum perhlorata i aluminijuma iz petardi. Izuzetno je osetljiva na trenje i statički elektricitet. Takođe, pritisci koje razvija u zatvorenom prostoru u jedinici vremena su vrlo visoki, te je lako moguće da umesto potisnog efekta dođe do rasprskavanja cevi. Naravno, ovo je blisko vezano za samo začepljenje cevi… Bilo kako bilo, u pitanju je vrlo rizičan potez koji je opravdan samo u krajnjoj nuždi, a i tada zahteva dobro poznavanje rada sa eksplozivnim materijama. Šibična smeša je jedno od popularnih rešenja. Ukoliko se modifikuje na odgovarajući način, ponaša se vrlo slično crnom barutu. Ipak, treba naglasiti da i ovde postoji određen rizik o čemu mogu da posvedoče brojne lovokradice po Africi…

Na kraju, tu je crni barut. Da podsetimo, to je hemijska smeša sastavljena od sumpora, drvenog uglja i kalijum hlorata. Generalno, i ovde postoje neke tajne zanata, ali kao improvizovani propelant, ovo je najbolje rešenje sa stanovišta bezbednosti i ujednačenosti dobijenih rezultata.
Takođe, nepoznanica je šta je korišteno za inicijaciju. Neke od mogućnosti su modifikovane sijalice ili improvizovane žarne niti. Šta god da je u pitanju, jasno je da je uloga ovog dela da inicira pogonsko punjenje. I u oba slučaja su odradila posao. I na kraju, nije još uvek poznato sa kakvim su projektilima bile ispunjene cevi. Najlogičniji izbor bi bile olovne kuglice, odnosno sačma i to iz više razloga. Neki od njih su da su lako dostupne, veliki broj projektila pruža veću verovatnoću pogotka i efekat istih na meti je već odavno poznat.
N. Trifunović