Oružje u savremenoj kinematografiji

Mnogi od nas su sopstvenu ljubav i naklonost prema vatrenom oružju razvili gledajući različite pojavne oblike takozvane celuloidne umetnosti. Bez obzira da li je u pitanju bio serijal filmova od Divljem Zapadu, Drugom svetskom ratu ili akciona ostvarenja bazirana na događajima novijeg datuma – svakako smo poželeli da u rukama držimo izvesni model koji je koristio glavni akter. Protokom vremena i saznavanjem karakteristika pojedinih tipova naoružanja, uviđali smo u kojoj meri pojedini filmovi ili serije uspevaju da autentično prikažu opremu iz vremena u kom se odvija radnja.

Pažljivim promatranjem brojnih značajnih kinematografskih ostvarenja, opažaju se određene nedoslednosti koje gotovo da se mogu svrstati u domen „bau bau“ grešaka, jer se koristilo oružje koje vremenski ne odgovara epohi, dok je neuporedivo više bilo iznuđenih rešenja usled nedostatka autentičnih modela. Recimo, u antologijskom crno-belom filmu „Narednik Jork“ iz 1941. godine, legendarni Geri Kuper je ovekovečio slavni događaj iz jeseni poslednje godine Prvog svetskog rata. Međutim, u stvarnom životu Alvin Jork je koristio potpuno drugačije oružje od onog koje je prikazano u filmu. On je bio naoružan vojničkom puškom Model 1917 i pištoljem Colt 1911, dok u filmskim scenama Kuper koristi repetirku Model 1903 i nemački pištolj Luger. Kako je i zašto došlo do toga? U vezi pušaka možemo samo da pretpostavimo da je u pitanju bio trenutak nacionalnog ponosa, jer je Model 1903 u tom trenutku bila formacijsko naoružanje američke vojske, pa je trebalo ojačati njenu popularnost na nacionalnom nivou. Oko korišćenog pištolja je sve mnogo jasnije – tadašnji fimski oružari nisu uspevali da obezbede „ćorke“ koji bi obezbedili da robustni „Kolt“ .45ACP pouzdano radi prilikom snimanja scena, pa se pribeglo korišćenju Parabeluma kojeg je bilo mnogo lakše prilagoditi.

Protokom vremena, svetska filmska industrija je uspevala da sa više uspeha osposobi različite modele i tipove vatrenog oružja da na ekranu verno prikažu akcione scene, uz pojedine iznuđene „smicalice“ ukoliko nedostaje adekvatne opreme. Na primer, pažljivim promatranjem filmova od Drugom svetskom ratu koji su proizvedeni u nekadašnjem SSSR i sadašnjoj Rusiji, primetno je kako se umesto nemačkog mitraljeza MG34 po pravilu koristi prerađeni PKM kojem je nadograđena karakteristična obloga cevi sa popularnog „Šarca“, ali je ostalo uvođenje redenika sa desne strane. Razlog za ovaj trik je nedostatak manevarske municije kalibra 7,9x57mm, a raspoloživa je bila „domaća“ vojna u službenom kalibru 7,62x54mmR. Takođe, vrlo česta je bila pojava korišćenja španskih pištolja „Star B“ u kalibru 9x19mm umesto pomenutih Colt 1911, što se moglo primetiti u više filmova iako su vizuelno vrlo slični. Već sedamdesetih godina prošlog veka su snimljena prava remek dela sa obiljem autentičnih sredstava koja su bila očuvana u izvornom obliku, pa je tada bilo moguće snimiti filmove kao poput antologijskog ostvarenja „Nedostižni most“. U sadašnje vreme se umesto izvornih oklopnih vozila, avijacije i artiljerije u dejstvu koristi kompjuterska animacija, ali u krupnim kadrovima se dužna pažnja poklanja streljačkom naoružanju koje koriste filmski junaci. Za vreme prethodne Jugoslavije, u magacinima JNA je bilo obilje oružja iz vremena Drugog svetskog rata, a i snimali su se filmovi i serije sa tematikom baziranoj u tom razdoblju, pa nije bilo teško obezbediti adekvatnu opremljenost. Vremenom se situacija korenito izmenila…

Zaokretom fokusiranosti ka tekovinama Prvog svetskog rata, u prethodnim godinama je snimljeno mnoštvo filmova i drugih igranih sadržaja iz ranije prošlosti, ali ne postoji originalno oružje i „filmadžije“ se s mukom dovijaju kako da prizori izgledaju koliko je moguće realno. Međutim, čak i u (za naše prilike) visokobudžetnim ostvarenjima se dešavaju propusti poput oficira Kraljevine Srbije koji predvodi juriš 1915. godine držeći u šaci pištolj „Walther“ P38 ili korišćenje savremenog revolvera „Smith&Wesson“ Model 686 Target u radnji lociranoj 1928. godine.
O tim i drugim problemima filmske produkcije, razgovarali smo sa jednim od najtretiranijih filmskih oružara na našem prostoru Nikolom Milivojevićem. On je bio angažovan prilikom snimanja brojnih naših značajnih ostvarenja poput „Sveti Georgije ubija aždahu“, „Kralj Petar“, „Crveni mesec“, „Zaspanka za vojnike“, „Ravna Gora“, „Čizmaši“ i još pregršt drugih. Prema njegovim rečima, gotovo je nemoguće opremiti aktere u scenama Prvog svetskog rata, pa je pronađeno kompromisno rešenje da se vojnici Kraljevine Srbije u kadrovima naoružaju puškama M24, a austrougarski su koristili nemačke K98. To istorijski nije ispravno, ali originalnih „sprskih“ brzometnih repetirki M99 i dugačkih Manliher M95 kakve su koristili borci AU monarhije – jednostavno nema. Slična je situacija i sa ostalim naoružanjem tog doba, a dodatni problem je to važeći Zakon o oružju i municiji pod kategorijom „konvertibilno oružje“ podrazumeva i sve replike koje samo izgledom podsećaju na neko od postojećih tipova vatrenog oružja, premda ne mogu da ispaljuju letalnu municiju. Da podsetimo, praktično svuda u svetu se upravo takve naprave koriste za snimanje fimskih ostvarenja. Kod nas se to svrstava u kategoriju B i naziva startnim, a i u predlogu izmena ovog zakona se uvodi podgrupa „akustično oružje“.

Praktično, za posedovanje takvih replika važi ista procedura kao prilikom kupovine „pravog“ vatrenog oružja, a i onda se postavlja osnovano pitanje ko i kako može da ga nabavlja i poseduje u potrebnoj količini. Osim opisanog, bilo kakva prepravka postojećeg vatrenog oružja koje odgovara određenoj epohi je omogućena jedino u ovlašćenom servisu, uz prijavu nadležnim organima. Sve to je dodatno usložilo delatnost ovdašnjih filmskih oružara, koji inače rade po principu „štapa i kanapa“, pa se postavlja osnovano pitanje da li bi spas bilo osnovanje nekakvog nacionalnog fundusa vatrenog oružja za takve potrebe. Srazmerno malim ulaganjima bi mogla da se nabavi neophodna količina odgovarajućih modela, poput švedskih dugocevnih „mauzerki“ koje su vrlo slične proslavljenoj M99 Kraljevine Srbije, a ista situacija bi bila i sa ostalim tipovima naoružanja koje su koristili protivnici naših predaka. Da sve bude nepovoljnije, ogromna količina nekadašnjeg starog oružja iz nasleđa JNA je rasprodata širom sveta, pa je pitanje trenutka da li i čime će se moći da naprave filmovi i serije iz Drugog svetskog rata.

Holivudske producentske kuće su na vreme obezbedile da njihovi fimski oružari raspolažu sa nepreglednim brojem primeraka oružja iz čitavog sveta iz raznih epoha, pa smo svedoci kako izgledaju njihovi filmovi i serije sa ratnom tematikom. Dok ne bude kasno, moralo bi da se nešto preduzme po tom pitanju jer upotreba neadekvatne opreme u našim ostvarenjima prelazi u domen neozbiljnog. Sasvim druga pojava su greške poput pojave traktora u kadru filma „Kosovski boj“ ili klima uređaja u sceni okupiranog Beograda, što se može pripisati propustima u post produkciji. Kada se ulazi u snimanje filma s ratnom tematikom bez adekvatnog oružja, praktično je kada bi revolveraš prilikom prizora uličnog dvoboja umesto „Mirotvorca“ SAA iz futrole izvadio mobilni telefon.
Milan Milanović