Transportni avioni

Svežiji primer je dugogodišnja primena transportnih C-130 i MC-130 Hercules za izbacivanje ogromnih bombi BLU-82 i GBU-43/B mase 6800 i 9800 kg, u Vijetnamskom ratu i u intervenciji u Avganistanu.
Transportni avioni se bitno razlikuju od bombardera, zapravo, jedine dodirne tačke su što veći dolet i nosivost. Dok su se konstruktori bombardera oduvek trudili da naprave što brži i što zaštićeniji avion: nekad mitraljezima i oklopom, a danas stelt tehnologijom; konstruktori transportnih aviona su težili što većim prostorom unutar trupa, kako bi se smestio što kabastiji teret. Pojavom snažnije protivvazduhoplovne odbrane (PVO), odnosno efikasne lovačke avijacije i raketa, ukazala se prilika da bombarderi ispale svoj arsenal sa daljina od hiljadu i više kilometara, van dometa PVO. Saturacija cilja krstarećim raketama itekako može predstavljati skup poduhvat, ali ujedno i vrlo efikasan način uništavanja ciljeva od velike važnosti.
Krstereće rakete su relativno malih dimenzija, tako da danas bombarderi poput B-1B može poneti 24 krstareće rakete AGM-158, B-52H 20 raketa AGM-86 (danas povučene iz operativne upotrebe) ili AGM-158, oba u unutrašnjim i spoljašnjim nosačima, dok B-2 može poneti 16 tih raketa u trupu. Slično, ruski Tu-95MS može poneti osam raketa H-55/101/102, a Tu-160 12 u unutrašnjim revolverskim lanserima. Nova tendencija razvoja hipersoničnih raketa ima za posledicu još veće oslanjanje na krstareće rakete u perspektivi, a u tu grupu spadaju i hipersonične rakete, koje predstavljaju bar za sada, idealno sredstvo za dejstvo protiv brodova. Kako trenutno stvari stoje, ove rakete su još u fazi prototipova, u fazi razvoja, ili su u ograničenom operativnom statusu. Teško je trenutno razlučiti šta je istina a šta propaganda, ali je sasvim jasno kuda ide raketna tehnika za dejstva po ciljevima na zemlji i moru. Ono što međutim nije povoljno, jeste činjenica da hipersonične rakete, za isti domet kao podzvučne rakete imaju znatno veću masu i gabarite, te još uvek nije jasno kako će se one uklopiti u unutrašnje revolverske nosače, iako kod spoljašnjih verovatno neće biti većih problema. Bilo kako bilo, očekuje se značajno smanjenje broja nošenih raketa na bombarderima. Broj bombardera u operativnoj upotrebi velikih sila nema mnogo izgleda za porast, tako da je poslednjih meseci aktuelizovana primena transportnih aviona za lansiranje krstarećih raketa. Naime, tranpsortni avioni su nabavljeni u značajnom broju, a ukoliko nisu angažovani u primarnoj nameni, mogu itekako biti korisni na drugi način, za lansiranje velikog broja raketa, zahvaljujući velikoj zapremini trupa, nosivosti i doletu.

Jedan od prvih, vrlo zanimljivih pokušaja pretvaranja transportnog aviona u bombarder, doduše ne naoružanog ni bombama ni krstarećim raketama, već, ni manje ni više, nego interkontinentalnim balističkim raketama! Početkom sedam desetih godina prošlog veka, američko ratno vazduhoplovstvo (US Air Force – USAF) izvršilo je uspešan test ispuštanja, a potom i lansiranja interkontitentalne balističke rakete LGM-30B Minuteman I iz tada, najvećeg transportnog aviona C-5A Galaxy. Atraktivnost ovog koncepta je bila očigledna – avion može poleteti sa praktično svakog međunarodnog aerodroma, praktično vrlo brzo po poletanju može da lansira raketu i praktično je nemoguće uništiti sve aerodrome i sve avione potencijalne nosače. Slična logika je dovela do sve većeg oslanjanja na podmornice nosače interkontitentalnih balističkih raketa, s tim da se podmornica skriva ispod mora, a dok se avion skriva u mnoštvu drugih aviona. Ipak, do operativne upotrebe nije došlo iz sigurnosnih razloga, verovatno jer ispuštanje rakete mase 29 t sa pratećom opremom, čak ni iz gorostasa poput aviona Galaxy nije najbezbednije, ali je iskorišćeno kao adut u pregovorima o ograničenju nuklearnog naoružanja SALT (Strategic Arms Limitation Talks).
Verovatno pokrenuti ovom inicijativom, pojavila se ideja o konverziji podjednako gabaritnih aviona Boeing 747, veoma rasprostranjenih i sa velikim potencijalom za nošenje, ne interkontinentalnih balističkih, već krstarećih raketa. Ova ideja je potekla od kompanije Boeing 1977. godine, kao relativno sigurnu i niskorizičnu alternativu na otkazivanje tada supermodernog bombardera Rockwell B-1A. Ovaj projekat je nazvan CMCA (Cruise Missile Carrier Aircraft – avion nosač krstarećih raketa). Tačnije, za konverziju je bila predviđena kargo varijanta 747-200C, sa velikim vratima u nosu i u repu i prolaznim velikim kargo prostorom. Unutar kargo prostora je bila predviđena ugradnja devet revolverskih nosača sa po osam raketa AGM-86. Nosači bi se sa manipulatorom postavljenim na krov kargo prostora dovodili iznad zadnjeg dela, gde bi dolazilo do lansiranja raketa. Dakle, ukupan broj krstarećih raketa po jednom CMCA bi bio čak 72, više nego tri B-52! Osim toga, s obzirom da se zapravo radilo o konverziji kargo aviona razvijenog na bazi putničkog, cena leta bi bila višestruko niža u odnosu na B-52. Ipak, oživljavanjem B-1 u vidu B-1B stavljena je tačka na ovaj zanimljivi projekat.

Avioni Ju-52 u bombarderskoj ulozi tokom Španskog građanskog rata

Stara ideja je oživljena ove godine, kada je nakon razvojnog perioda, 28. januara iz aviona MC-130J izvršen uspešan test ispuštanjem platforme tipa Combat Expeneble Platform sa dve krstareće rakete koje prema spoljašnjem obliku deluju kao AGM-158A JASSM ili AGM-158B JASSM-ER, dometa 370 km ili preko 950 km. Takođe, postoji visoka verovatnoća da će postojati mogućnost lansiranja i protivbrodske verzije AGM-158C LRASM (Long Range Anti-Ship Missile, dometa verovatno 560 km). Prema nekim navodima, očekuje se takođe mogućnost lansiranja najnovije rakete iz ove familije, AGM-158D JASSM-XR dometa 1900 km koje se očekuju u operativnoj upotrebi 2024. godine. Krstareće rakete se lansiraju nakon što platforma napusti transportni avion i rakete potom nastavljaju put prema ciljevima na kopnu ili moru.
Trenutno su izvršena uspešna ispitivanja sa transportnih aviona MC-130J, koji su ispustili šest patformi. Kratka analiza govori da je sa dužinom tovarnog prostora od 16,76 m, uz dužinu rakete JASSM/JASSM-ER od 4,27 m, jedan avion sposoban da ponese tri dvostruke platforme ili šest krstarećih raketa. Međutim, spominje se upotreba i znatno većeg C-17 Globemaster III, koji bi verovatno mogao da prihvati šest platformi po dužini u dva reda, što znači da bi na raspolaganju bilo 24 krstareće rakete, što je na nivou bombardera B-1B i više nego B-52, uz daleko veću ekonomičnost, sa podjednako bezbedne distance.

Boeing 747-200C koncept s kraja sedamdesetih

Osnovna ideja je da se izvrši saturacija dobro branjenih ciljeva, gde bi sadejstvo sa bespilotnim letelicama i borbenim avionima bila od suštinskog značaja za saturaciju, odnosno preopterećenje odbrambenog PVO sistema.
Na kraju, treba postaviti pitanje s početka: da li smo pred revolucijom bombarderske avijacije ili samo tzv. force multiplier-om? Teško je poverovati da će se Amerikanci odreći tradicionalnih strategijskih bombardera, tim pre što je razvoj novog stelt bombardera B-21 Raider prilično odmakao. Međutim, treba takođe znati da njihovo vazduhoplovstvo poseduje najmoćniju flotu transportnih aviona na svetu, te će ona bez sumnje predstavljati važan dodatak mogućnostima lansiranja krstarećih raketa sa specijalizovanih bombardera, brodova i podmornica. Uz stizanje prvih hipersoničnih raketa u značajnijem broju, verovatno od 2023. godine, broj lansiranih raketa bez upotrebe transportnih aviona u ovoj ulozi će se značajno smanjiti, tako da ovu novu tendenciju treba posmatrati i u ovom kontekstu.

Prof. dr Sebastian Baloš