Ubojiti skakavci

Poslednji vojni sukobi, posebno u Siriji, Nagorno-Karabahu i Ukrajini, pokazali su jasan put kuda se kreću oružane snage. Bespilotne letelice su od sredstava izviđanja i “izazivanja” protivvazduhoplovne odbrane, došle do statusa ključne komponente na koju se oslanja kopnena vojska. Dronovi, odnosno letelice koje operater kontroliše sa zemlje, imaju dugu istoriju. Još 1849, Austrijanci su napali Veneciju naoružanim balonima sa skoro nikakvim rezultatima. Prava mogućnost kontrole pojavila se 1903, kada je španski naučnik Leonardo Torres y Quevedo napravio radio-upravljivi vazdušni brod, kako se ne bi rizikovali ljudski životi. Upravo je ovo bio i ostao osnovni cilj upotrebe dronova u kasnijem periodu. Tipičan primer su dronovi koji su simulirali avione i služili za ispitivanje sistema protivvazduhoplovne odbrane (PVO), dominantno vođenih raketa.

Lansiranje Switchblade 300 sa pripadajućem kompresorom i transportnim koferom

Sledeći korak bio je dodavanje autonomnosti i u ovom koraku su prvo adaptirane, a kasnije razvijene namenske bespilotne letelice za borbu protiv protivničke protivvazduhoplovne odbrane, pre svega “izazivanjem” da se lansiraju rakete ili aktiviraju radari, na koje se posle lansiraju rakete AGM-45 Shrike. Ova taktika je uspešno sprovedena protiv Egipatske PVO (dronovi-leteće mete Firebee) 1973. godine i Sirijskih radara od strane Izraelaca 1982. Posle letelica koje su bile inicijalno mamci (američke ADM-141, u Izraelu nazvane Samson), Izraelci su razvili Harpy, borbene bespilotne petelice sa bojevom glavom, upravo namenjene za uništavanje sistema PVO. Potom, primene, veličine i dometi su se nizali, tako da sada imamo izvanredno širok spektar bespilotnih letelica. Danas su najpoznatije američke MQ-1 Predator (prvo vatreno dejstvo raketama Hellfire 2001.), Mq-9 Reaper, izraelske Heron/Eitan i naravno, neizbežni turski Bayraktar TB-2. Ove letelice nose naoružanje, vođene rakete i bombe, kojima vrlo precizno mogu da gađaju ciljeve na zemlji, pre svega sisteme PVO, oklopna i transportna vozila, trupe i drugo. Međutim, tema ovog teksta je jedan neuporedivo manji dron, iz familije bespilotnih letelica, koje mogu prenositi vojnici, te samim tim imaju i posebne kvalitete.

Render zadnjeg dela Switchblade 300 pokazuje pogonski propeler i postojanje i vertikalnih repnih površina

Switchblade je familija posebnog tipa borbenih bespilotnih letelica, koje se na engleskom još nazivaju i “loitering munitions”. To znači da letelica posle lansiranja može da provede određeno vreme u letu tražeći cilj. Switchblade, tačnije Switchblade 300 je razvijena na bazi iskustava iz lokalnih intervencija u Avganistanu i Iraku, gde se tragalo za pogodnim sredstvom koje bi se koristilo protiv napadača na koalicione trupe. Tu se najviše misli na konvoje za snabdevanje, uključujući i timove za aktiviranje improvizovanih eksplozivnih sredstava, umesto često previše teških i razornih protivoklopnih vođenih raketa FGM-148 Javelin. Postojala je ideja da se za tu namenu adaptiraju bespilotne letelice Raven ili Puma, ali je njihova brzina bila premala, a samim tim i vreme reakcije. Osim toga, operater ih lanira bacanjem iz stojećeg položaja i kao takav predstavlja prilično laku metu. Tako je rešenje pronađeno u izuzetno kompaktnoj letelici prečnika 76 i dužine 610 mm, koja se prenosi u kompaktnoj cevi-kućištu sa dvonošcem, te podseća na mali minobacač. Masa letelice je 2,5 kg bez, a sa lanserom samo 2,7 kg, što je znatno manje u odnosu na jurišnu pušku. To je ostareno zahvaljujući delu i nosećim površinama od kompozita (verovatno epoksidna smola ojačana ugljeničnim vlaknima). Cev se priključuje na kompresor, koji obezbeđuje malu, ali dovoljnu količinu vazduha pod pritiskom za izbacivanje. Po izbacivanju, iz tela se otvaraju noseće površine, poput sečiva noža-skakavca, što je i inspirisalo naziv Switchblade. Pogon letelice je električni, krstareća brzina je 101, a maksimalna 160 km/h. Let je autonoman sa mogućnošću manuelne korekcije i upravljanja, navigacija je preko GPS-a, a operater prati teren preko kamere na samoj letelici. Kada se uoči željeni cilj, operater letelicu usmerava na njega. Bojeva glava je uporediva sa granatom sa bacača 40 mm. Takva bojeva glava naravno ne može biti efikasna protiv “tvrdih” ciljeva tipa tenka, ali može i te kako biti opasna za trupe na otvorenom ili u rovu, s obzirom da se letelica može usmeriti direktno u njega odozgo. Osim toga, mogu biti gađani i “meki” ciljevi poput kamiona, radara, raketnih lansera, čak i improvizovanih utvrđenih tačaka. Daljina do koje je moguće kontrolisati letelicu je čak 10 km, što je slično kao domet haubica 105 mm sa klasičnom municijom. Vreme koje letelica može da pretražuje cilj je 15 minuta, ali se trenutno radi na verziji Block 20 koja će imati ovo vreme produženo na preko 20 min. Switchblade 300 je uveden u upotrebu 2011. godine. Kompatibilan je sa standardnim sistemima opasača/uprtača i rancima, ali je razvijen i Multi-Pack launcher (MPL) sa šest letelica, dimenzija 711×711 mm i visine 864 mm. Masa napunjenog MPL je 72 kg, tako da se transportuje terenskim vozilom ili na brodu, sa određenim borbenim kompletom.
Glavna ratišta na kojima je Switchblade 300 korišćen, bio je Afganistan, gde je poslato 4000 komada, Irak, u borbama protiv Islamske države i naravno, u Ukrajini, sa značajnim uspesima. Čak je isprobano i ispaljivanje sa tilt-rotora MV-22 Osprey, tačnije sa njegove zadnje rampe i to sa velikim uspehom.

Switchblade 600 je značajno veće sredstvo, mase 15 kg. Sa lanserom je to 22,7 kg, a ukupna masa sa sistemom za upravljanje vatrom koji uključuje antenu velikog dometa i tablet računar 54,4 kg. Krstareća brzina je 113 km/h, a maksimalna brzina 185 km/h. Veća letelica dužine 1,3 m i prečnika 150 mm omogućava nošenje znatno veće bojeve glave, koja je preuzeta sa protivoklopnih vođenih raketa FGM-148 Javelin, što je čini sposobnom za dejstvo protiv bilo kog tenka ili oklopnog vozila u upotrebi, jer se koristi napad iz poniranja, pri čemu se dejstvuje na relativno slabo oklopljeni krov. Naravno, omogućeno je dejstvo i protiv drugih ciljeva. Daljina na kojoj je moguće kontrolisati Switchblade 600 je čak 40 km, što je daleko više u odnosu na rakete slične mase i može da se uporedi sa najvećim dometima najsavremenijih top-haubica kalibra 155 mm. Letelica do te daljine stiže za 20 minuta, i ima autonomiju pretraživanja terena od 20 minuta. Opcioni digitalni data link (DDL) obezbeđuje daljinu dejstva i preko 90 km, čime se sistem izjednačava čak i sa raketama sistema MLRS/HIMARS. Pored jednocevnog lansera, takođe postoji i šestocevni lanser namenjen za jednostavnu ugradnju na vozila ili brodove, a moguće je lansiranje i sa letelica, kao što je to slučaj kod Switchblade 300.

MPL sa šest bespilotnih letelica Switchblade 300

Kad su se vodili razgovori o tome koje bespilotne letelice poslati u Ukrajinu, Switchblade 300 je bio prvi izbor. U martu 2022. godine, poslate su prve letelice, a procenjuje se da je do danas najmanje 700 isporučeno ukrajinskim oružanim snagama. Switchblade 600 je u to vreme još uvek bio na nivou prototipa i “lečile” su se “dečije bolesti”, tako da su isporuke kasnile. Prve su se ipak dogodile verovatno tokom oktobra ili novembra 2022. Prema nekim navodima, pojedine, verovatno slabije obučene jedinice ukrajinskih oružanih snaga više vole da koriste adaptirane komercijalne bespilotne letelice, verovatno zbog jednostavnosti. No, bilo kako bilo, Switchblade 300, a naročito 600 predstavljaju izuzetno moćno oružje, ne samo zbog male mase, neverovatno velikog dometa i preciznosti, već i relativno niske cene. Jer, cena Switchblade 300 je oko 6000 dolara, dok je kod Switchblade 600 oko 10000. Ako se ove brojke uporede sa raketama poput FGM-148 Javelin (oko 78000 dolara), sasvim je jasno otkud popularnost ovih sredstava. Međutim, treba uzeti u obzir vrlo mali radarski odraz, u kombinaciji sa malom brzinom leta, naročito Switchblade 300, tako da je njihovo otkrivanje vrlo problematično. Kad se otkriju, treba ih i pogoditi, a cena raketa PVO malog dometa je takođe višestruko veća. Ipak, ovaj se trošak isplati, jer cilj bespilotne letelice može biti višemilionski, ili višedesetina milionski u vidu tenka, radara ili lansera raketa, recimo za PVO. Upravo će bespilotne letelice učiniti ponovo aktuelnim cevne artiljerijske sisteme za PVO, naročito većih kalibara od 35 i 40 mm, sa blizinskim ili tempiranim upaljačima, gde je cena granate relativno niska i veoma isplativa.

Prikaz dejstva Switchblade 600 na lanser raketa PVO

Sa aspekta naših oružanih snaga, sasvim je jasno da se ne smemo odreći starih dobrih Boforsa od 40 mm, ali bi trebalo da se razmisliti o razvoju domaćih bespilotnih letelica koje bi mogle da pariraju Switchblade 300 ili 600. Imajući u vidu da je bojeva glava Switchblade 600 više nego sposobna za probijanje krovnog oklopa tenka, možda bi bila dovoljna i upola manja bojeva glava u manjem “pakovanju”, kako bi se obezbedile manje dimenzije i masa. O ovoj mogućnosti bi možda trebalo ozbiljno razmisliti.
Prof. Dr Sebastian Baloš