U rukama mnogih formacija

U drugoj polovini proteklog veka, među studentima mašinstva je kružila krilatica: „Francuz osmisli, Nemac napravi, a Amerikanac proda!“. Ovo se prvenstveno odnosi na istorijat motora s unutrašnjim sagorevanjem, ali kako i vatreno oružje funkcioniše na sličnom principu – postoje primeri da je izreka zasnovana na činjenicama. Počev od prvog vojnog metka na bezdimni barut 8x50R Lebel, Francuzi su kao industrijska i kolonijalna velesila prednjačili u razvoju brojnih naprednih rešenja vezanih za vatreno oružje u celini.
Automatsko oružje koje može da opslužuje samo jedan vojnik je bila prava opsesija znamenitih konstruktora još od kraja 19. veka, ali do početka Prvog svetskog rata tek nekoliko njih (britanski Lewis, francuski Benet Mercie M1909 i danski Madsen) su predstavljali iole upotrebljiva rešenja. Iako su omogućavala da ih od jednog do drugog položaja prenosi samostalni poslužilac, ova oružja su bila još uvek prilično velike mase i s ergonomskim karakteristkama koja su eliminisale opciju otvaranja paljbe u stojećem stavu ili prilikom kretanja. Upravo koncepcija dejstvovanja tokom kontinuiranog manevra bila je motivaciona polazna tačka od koje je krenuo pukovnik Louis Chauchat prilikom kreiranja oružja kasnije nazvanog Fusil Mitrailleur Modle 1915 CSRG.
Pre nego počnemo detaljniji opis puškomitraljeza oko kojeg se stvorila svojevrsna kontroverza, dužni smo da pojasnimo kako se na američkom govornom području prezime konstruktora pogrešno tumači izgovorom Šošo, a ispravno je koristiti kako je i poznato njegovo oružje na ovim prostorima – Šoša, poput nadimka narodnog heroja Josipa Mažara. Dakle, Jacques Louis Henri Chauchat (1863-1917) je bio inženjer oružarstva u Politehničkoj školi, a blizak saradnik na ovom projektu je bio kontrolor naoružanja Charles Sutter iz oružarnice „Atelier de Puteaux“, locirane nedaleko od Pariza. Najveći zagovornik razvoja lako prenosivog automatskog oružja u Francuskoj tog doba, bio je kasniji maršal i glavokomandujući na frontu tokom Velikog rata Žozef Žofr (Joseph Jacques Csaire Joffre).
Na osnovu njegove procene o potrebi 50.000 puškomitraljeza za opremanje jedinica, Šoša i Suter su modifikovali svoje prototipe APX namenjene avijaciji, pa je svetlost dana ugledalo oružje nazvano Fusil mitrailleur Mle 1915 CSRG (Chauchat Sutter Ribeyrolles Gladiator). Proizvodnja je poverena dvema fabrikama, pa je u periodu od 1915. do 1922. godine „Socit des Cycles Clment et Gladiator“ napravilo 227.190, a „Sidarme in Saint Chamont“ dodatnih 20.195 puškomitraljeza 8 mm M1915.
Sa cevi dužine 470 mm, ovo je bilo automatsko oružje mase 9 kilograma i kapaciteta 20 metaka 8x50R Lebel. Polazna ideja opremanja pešadijskih jedinica ovakvim „ručnim mitraljezom“ bila je zasnovana na očiglednom taktičkom anahronizmu masovnih juriša u uslovima rovovske borbe na Zapadnom frontu. Zaista, tamošnji uslovi ratovanja su iznedrili brojne promene kako u koncepciji upotrebe jedinica, tako i na planu novih sistema naoružanja. Baš u tom periodu je počela upotreba automata, puškomitraljeza, minobacača, tenkova i bacača plamena, radi ostvarivanja taktičke prednosti u odnosu na protivnika. Stereotip o jurišima pešadijskih formacija s bajonetima na dugačkim repetirkama je doprineo stvaranju utiska kako su stravični gubici najvećim delom uzrokovani „košenjem“ teškim mitraljezima s vodenim hlađenjem, iako dokumentovani podaci o prirodi povreda ukazuju na to, da je dejstvo artiljerije bila glavni uzrok izbacivanja iz stroja.
Nije sporno da su u datim okolnostima Francuzi prvi imali puškomitraljez sopstvene produkcije, kojim je mogao da rukuje i manevriše samo jedan vojnik. Koncept je načelno zasnovan na karakteristikama koje su aktuelne i vek kasnije – oružje ne prevelike mase, u kalibru standardnih pušaka, s mogućnošću brze zamene okvira. Međutim, konstruktor Šoša se susreo s nizom limitirajućih faktora i problemi su isplivavali jedan za drugim. Municija 8x50R Lebel s obodom je svojim oblikom prilično „problematična“, pa je ovo oružje dobilo lučni okvir s donje strane, koji je izašao na loš glas usled upadanja prljavštine kroz bočne otvore za kontrolu preostale municije. Osim toga, sam sistem funkcionisanja automatike dugim trzajem cevi po ugledu na pušku Remington Model 8, nije se pokazao baš najuspešnijim i retke su uspešne konstrukcije tog tipa. Pomalo rogobatno dizajniran zadnji deo Šoše uzrokovao je specifičan način pozicioniranja strelca u ležećem položaju, ukošeno, pod uglom u odnosu na osu cevi, kako bi se izbeglo povređivanje oka ili jagodične kosti (Francuzi su ovu pojavu nazivali la gifle). Nišani su bili krajnje pojednostavljeni, pa je bilo moguće precizno angažovati ciljeve samo do udaljenosti od stotinak metara. Zamisao o dejstvovanju iz stojećeg stava i u pokretu, bilo je limitirano po više osnova, iako je za te namene puškomitraljez bio opremljen vertikalnom ručicom pozicioniranom između okvira i rukohvata. Ona nije omogućavala iole stabilno pridržavanje oružja ni kada je kundak oslonjen u ramenu, a da ne govorimo o „rešetanju s kuka“ ili takozvanoj, marševskoj paljbi.
No, od leta 1916. godine i početka upotrebe Fusil Mitrailleur Modele 1915 CSRG na frontu, počela je prava polemika da li je ovo dobro oružje ili ne? Francuski vojnici su se žalili na grubu izradu, česte zastoje i malu brzinu paljbe od ispod 250 metaka u minuti, a nemački protivnici su i te kako znali da cene dvostruko manju masu od njima dodeljenih Maxima 1908/15, tako da je deo zaplenjenih primeraka dodeljen prvenstveno personalu jurišnih trupa. Francuzi su obično nišandžiji dodeljivali pomoćnika koji je nosio dodatne okvire, a obojica su bili dooružani pištoljima Ruby 7,65 mm. S druge strane, Nemci su ovaj PM izdavali jednom korisniku, koji je bio inkorporiran u formaciju specijalista za udarna dejstva.
Strelci su najčešće praktikovali da okvir pune s metkom ili dva manje od nominalnog kapaciteta, ali to je samo delimično ublažavalo problem permanentnih zastoja. Da sve bude još lošije, posle stotinak ispaljenih metaka u rafalnom režimu paljbe, obloga cevi se zaglavljivala u prednjem položaju usled širenja uzrokovanog pregrevanjem. Francuzi su „u hodu“ menjali modus taktičke primene ovih puškomitraljeza, formirajući četvoročlane grupe pridodajući komandira tima i dodatnog nosioca municije naoružanih Bertije karabinima, kako bi štitili nišandžiju i pomoćnika dok se Šoša hladi ili otklanja zastoj.
Suočeni s hroničnim manjkom skoro svih tipova naoružanja prilikom ulaska u rat s proleća 1917. godine, Amerikanci su za potrebe svog Ekspedicionog korpusa pod generalom Peršingom trebovali od francuskog saveznika mitraljeze Hotchkiss M1914, ali i 16.000 puškomitraljeza Modele 1915 CSRG u kalibru 8x50R. Tokom naredne godine je proizvedeno dodatnih 19.000 primeraka prilagođenih američkom metku .30-06 Springfield, koji su imali drugačije rešen okvir i još više problema tokom eksploatacije. Deluje skoro neverovatno sačuvan podatak da je čak u septembru 1918. godine tokom ofanzive na Mezi, tri četvrtine američkih divizija na Zapadnom frontu bilo opremljeno Šoša puškomitraljezom, iako je već bio dopremljen kontigent neuporedivo boljih BAR M1918 iz SAD. Istina, trojica američkih nišandžija na ovom oružju su zaslužila najveće tamošnje odlikovanje – Kongresnu Medalju časti, ali do danas se sa one strane Atlantika Chauchat 1915 smatra najnekvalitetnijim automatskim oružjem svih vremena.
Objektivno posmatrano, to je površno i paušalno generalizovanje bez sagledavanja specifikuma momenta i okolnosti upotrebe. O upotrebnoj vrednosti ove konstrukcije govori podatak da je Belgija koristila skoro 7.000 komada (oko polovine u kalibru 7,65×53 mm), Grčka i Kraljevina Srbija su dobile po nepunih 4.000, Rumunija preko 7.000, Carska Rusija 6.000, a Poljskoj je isporučeno nešto ispod 12.000. Upravo na osnovu iskustva Poljske s njihovim modelom RKM wz 15 koji je konvertovan na municiju 7,9×57 mm, Kraljevina SHS je posle Prvog svetskog rata raspolagala izvesnom količinom (oko 1.900) puškomitraljeza 8 mm C.R.R.G. Modelle 1915 Chauchat, koji su ocenjeni neperspektivnim. Pošto je opredeljenje za kalibar 7,9 mm bilo definitivno i dugoročno, boravak jugoslovenske delegacije u Belgiji povodom proizvodnje puške M24 po FN licenci je iskorišćen i da se pregovara o otkupu puškomitraljeza FM CSRG Mle 915/27, koji su upravo adaptirani u fabrici iz Liježa. Belgijanci su svoj kontigent prilagodili njihovom tada tradicionalnom kalibru 7,65×53 mm Mauser s oblim zrnom M89, što se u tom momentu dopalo našim vojnim izaslanicima i od „La Fabrique nationale de Herstal“ je otkupljeno 4.000 puškomitraljeza 7,65 mm M1915.
Deluje iracionalno, ali Kraljevina je tražila prelazno rešenje i odabrala jako lošu soluciju. Vojnotehnički zavod u Kragujevcu je izvršio preradu na municiju 7,9×57 mm sa starijim zrnom M88 ovalnog vrha, jer je stvarna razlika u odnosu na kalibar 7,65×53 mm bila skoro zanemariva. U delu cevi ispred ležišta metka dužinom od 4 cm su uklonjeni žlebovi, kako bi se zrno M88 uspešno urezivalo u kanal, nišani su prilagođeni svojstvima drugog metka, a okviri zamenjeni blago zakrivljenim, za koje se uputstvom preporučivalo punjenje s 12 metaka (u praksi se obično stavljalo više, 15 do 18). Kragujevački VTZ je svu raspoloživu trofejnu nemačku municiju 7,9 mm sa zrnima M88 prepravio skraćivanjem ukupne dužine za dva milimetra, kako bi se prilagodili ležištu metka i okvirima predviđenim belgijskoj municiji, a ta municija je pakovana u posebno označene sanduke s natpisom: „Izdavati za franc. puškomitraljez popravljen za ovalnu nemačku Mauzerovu boj. municiju kal. 7,92“.
Prema raspoloživim dokumentima, Vojska Kraljevine je dobila 4.000 ovih adaptiranih puškomitraljeza 7,9 mm M. 15/26, uz 1.900 originalnih 8 mm CSRG Mle. 1915, koji su se već nalazili u jedinicama. Srećom, prevladao je razum i uskoro je odabrana možda i najbolja konstrukcija puškomitraljeza u svetu svog vremena – čehoslovački ZB VZ26. Ipak, oba modela puškomitraljeza Šoša su ostala u skladištima Vojske Kraljevine Jugoslavije, pa su korišćena tokom Drugog svetskog rata. Zbog ne baš briljantnih ukupnih karakteristika u odnosu na savremenije modele, ali i malih količina primenjene municije, sporadično su korišćeni od strane partizana u početnoj fazi ustanka, a u nešto većoj meri su viđani kod formacija niže borbene vrednosti, poput muslimanske profašističke milicije, Plave garde u Sloveniji i JVuO.
Iako je na našim prostorima tokom prve dve ratne godine svako oružje s mogućnošću automatske paljbe bilo zlata vredno, ostala su zabeležena sećanja više aktera kako se upravo oko ovih puškomitraljeza stvorila svojevrsna fama graničnog slučaja upotrebljivosti. U poređenju s pomenutom Zbrojovkom, nemačkim MG34 i 42, britanskim Brenom ili sovjetskim DP28 – M1915, CSRG je bio izrazito inferioran u svakom relevantnom pogledu. Po svoj prilici, nakon oslobođenja je najveći deo sačuvanih primeraka Jugoslavija prosledila grčkom levičarskom pokretu kao pomoć (Grci su i pre rata imali Šoša PM u svom naoružanju) i/ili su završili u topionicama kao sirovina.
Amerikanci poprilično preteruju kvalifikacijom da je bio katastrofalno loš, jer (primera radi) italijanski PM Breda Modello 30 i japanski Type 11 nisu bili bolji, a konstruisani su kasnije. Glavni nedostatak Šoše bio je standardni vojni metak 8x50R Lebel, potpuno neadekvatan za automatsko oružje punjeno okvirom. Takođe, ratna žurba je uzrokovala „štancovanje“ grubih i tehnički nedorađenih primeraka koji nisu adekvatno testirani pre uvođenja u upotrebu na frontu.
Analizirajući sve navedeno, ne može se osporiti činjenica da je Fusil Mitrailleur imao niz mana još u momentu konstruisanja, nije ispunio očekivanja i na njega se s ove vremenske distance gleda s nipodaštavanjem. Međutim upravo je on bio prvi puškomitraljez koji je načelnim svojstvima trasirao put, ka izgledu svih kasnijih uspešnijih modela. Na osnovu njegovih nedostataka su anticipirani detalji i zato je on značajan korak u ukupnom razvoju savremenog automatskog oružja.
M. MILANOVIĆ